01. септембар 2018.

" Metamorfoza " Franc Kafka



Tumačiti Kafkina dela svrsishodno je, po mom skromnom mišljenju, samo sa aspekta poznavaoca njegove lične istorije i osobenosti budući da je u svojim delima opisivao ono što poznaje i što je doživeo, neposredno ili tokom svojih najživljih, umetničkih fantazija. Iako pojedini autori i medicinski stručnjaci ( poput Pereza Alvareza ili dr M.M.Fihtera sa Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu) na osnovu sačuvanog Kafkinog dnevnika sugerišu da je patio od šizoidnog poremećaja ličnosti ili manje poznate, anoreksije nervoze, to ne umanjuje njegov doprinos svetskoj književnosti kao ni dokazanu teoriju da u svakoj genijalnosti ima i malo ludila, da u svakom umetniku čuči i jedan ekstremista u pogledu ideja, zamisli i mašte kojom svakako menja svet u kojem postoji. A "kafkijanska atmosfera" više je nego pomerala i žuljala društvenu scenu Austrougarske monarhije 20.veka što Kafku i navodi da samo malobrojna od svojih dela objavi za života, potpuno nezainteresovan za slavu i bogatstvo a opijen željom da se svom daru preda slobodno i bez zadrške, bez vremenskih okvira koji su mu dozvoljavali da, mimo posla pravnika koji mu je donosio hleb, tek retke trenutke bezbrižnosti pokloni svojoj bujnoj inspiraciji i svetu ostavi velika dela u zaveštanje. Do poslednjeg trena dok, iznuren bolešću i (pretpostavljenom) izmenom stanja svesti, ne odlučuje da veliki deo svog opusa spali a samo malobrojna dela ostaju sačuvana zahvaljujući podršci njegovog najboljeg prijatelja Maksa Broda.
Pred nama je "Metamorfoza".

...

Pre "Metamorfoze", moje poznavanje Kafkinog stila svodilo se na čitanje "Procesa", možda najpoznatijeg Kafkinog dela čije razumevanje zahteva, kao uostalom i sva ostala njegova književna ostvarenja, određeni stepen zrelosti uma i čitalačkog ukusa, književno iskustvo kojeg su lišene mlade godine. Stoga, ovo izdanje Arete-a prihvatila sam kao otkriće, meni do tada, sasvim nepoznatog sveta u kojem sam se obrela kao objektivni posmatrač zbivanja u porodici Samsa, u stanu prevelikom za četvoročlanu porodicu koju izdržava samo jedan njen član, iznenada i kobno jednog običnog jutra  preobražen u bubašvabu! Sa aspekta zaljubljenika u realizam, skeptično sam doživela ovu metamorfozu lika pripisujući je izmenjenom duševnom stanju Gregora Samse, njegovom doživljaju sebe samog kao ljudskog bića u telu bubašvabe kojeg svi ostali članovi domaćinstva i dalje percipiraju kao bolesnog čoveka u ljudskom obliku. Ali daljim tokom priče, zaprepašćeno shvatam da ga doista i ostali stanari prihvataju i vide kao bubašvabu! Realno i metaforički, kao bezvrednog stvora i štetočinu čija sva dostignuća i bivše zasluge porodici bivaju oterane poput prljavštine potezom metle; odbačene poput okrajaka hrane i trulog voća koje se ovom nepoželjnom stanovniku njihovog doma sada jedine pružaju kao izvor hrane. A uprkos tome, Gregor ih ne mrzi; naprotiv, on ih razume i pati za njima, čezne da čuje majčin glas ili ne uvredi svojom ništavnošću velikog gospodina oca, tu glomaznu čovečiju figuru koja je i u samom Kafkinom životu odigrala tako bitnu ulogu na pozornici života. Ipak, sa čovekom bubašvabom postupa se ružno; on se mrzi, on izaziva gađenje, žigosan je i odbačen, sveden na jednu sobu koju ne sme da napušta zarad mira i spokoja svojih voljenih. I onda kada očekujemo rasplet ove teške porodične drame i zasluženi oproštaj za Gregorove netražene muke, razrešenje dolazi ali u vidu - smrti. Novog početka, praznine, belog lista sutrašnjice koju će ova porodica ispisati kao da Gregor nikada nije ni postojao u njihovim životima, lišenih emocija prema njemu, prema lešu koji će služavka nemarno baciti u đubre.
A pitanje ostaje - koji smisao ova alegorija sa sobom nosi?
Pokušaću da se ogradim od interpretacija veličina poput Vladimira Nobokova i ostalih profesionalaca i dam svoje, potpuno obično i jednostavno poimanje ove pripovetke o životu. A ono glasi: Stvari vidimo onakvima kakvi smo mi sami. Gregor je sebe video kao bubašvabu jer nije ni voleo ni cenio sopstvo; svoje doprinose porodici svodio je na čist materijalni račun i izdržavanje dok njegova porodica vidi bubašvabu iz istog razloga - otuđenje koje je među njima usledilo, prouzrokovano čistim fizičkim udaljavanjem tokom njegovih mnogobrojnih putovanja u svojstvu trgovačkog putnika ili pak ono bitnije, otuđivanje duše i verovanja, stvorilo je među njima jaz kakav ljudi i bubašvabe nikada ne mogu prevazići; jedno u drugome uvek će videti samo nakaznu potrebu da ovladaju prostorom onog drugog dok zaposedaju međusobne misli i osećanja - bubašvaba strahom od ljudi i uzmicanjem, ljudi gađenjem i mržnjom prema bubašvabama. Ta dva sveta suštinski drugačija, ne mogu egzistirati zajedno dok ne pomire ono primarno u sebi - svest koju Gregor i dalje ima, iako u životinjskom telu. On biva opijen muzikom violine, on štiti lepotu slike na svom zidu. Dakle, te mere ljudskosti i lepote još uvek postoje u tom telu, iako zauvek zarobljene od očiju ljudi.
Za kraj, moram se osvrnuti na činjenicu da je možda, pred kraj svog života, Kafka osećao tu bol jedne bubašvabe, tu besmisao postojanja, tu bojažljivost da će sve što dotakne uništiti a da je sve što je bilo lepo nemoguće i sačuvati. Možda je stoga i spalio veliki deo svojih rukopisa.
Da sačuva lepotu.
Onako kako je tada, jedino i znao i umeo.

Нема коментара:

Постави коментар