" Priče sa Sabalana " Mohamad Reza Bajrami

" Ništa se ne brini! Ne misli ni na šta! Na kraju krajeva, svako od nas ima neku sudbinu. Možda je i tebi tako pisano, da lutaš po planinama i pustinjama. I to upravo sada! "

" Nema vajde. Zapetljano je i zamršeno.
- Naposletku će se raspetljati, zar ne? "

 ...

Još jedan nežan i topao glas dolazi nam iz predela o kojima se malo priča.

Pandan voljenom Hoseiniju i njegovom Afganistanu, Mohamad Reza Bajrami već tri decenije priča povesti o svojoj domovini, o Iranu kao zemlji poštenih, časnih i dobrih ljudi, ogrnutih nemaštinom ali i slogom, zajedništvom i saučesništvom u toj nepravednoj podeli životnih karata.

Našoj publici predstavlja ga moja omiljena izdavačka kuća Geopoetika u ediciji Svet proze a zahvaljujući maestralnom prevodu Miloša Delića koji je povezao našu i persijsku kulturu i jezik nitima razumevanja, saradnje i ljudskosti.

... 

Svako ima svoj Sabalan. Planinu svoje tuge i sreće, sazdanu od dnevnih napora i izjalovljenih planova ali i novih početaka i mladih nada. Svako ima i svoga Gašogu - saputnika, saborca, pomagača koji nosi i naše breme i naše radosti, i naše zgode i naše nezgode, i prilike i propuste, mirno, pitomo, verno i revnosno. Pa ipak, nečije su planine i nečiji su konji u mnogo teže oklonosti života bačeni. Jer život je ta brza vrteška koju vrti Ludi Šeširdžija zabavljajući se našim poskakivanjem, sudaranjem i strahom dokj se u njoj vrtimo nemoćni da iz nje izađemo ali i omađijani nekom neshvatljivom opijenošću da osetimo samo još jedan krug, samo još jednu krivinu, jedno bacanje u vis kako bismo brzinom svetlosti, užasnuti ali i ushićeni, bivali povučeni ka dnu slobodnim padom. U svemu tome gledaju nas vukovi - podmukli, žustri i bistri, spremni da u svoje kandže dočepaju svaki pa i najmanji pogrešan potez i naginjanje iz vrteške, svaki nagoveštaj mogućeg posrnuća kako bi zadovoljili svoju glad i ravnotežu života opet uspostavili negde između veselja i gubitka, tih poznatih rivala života i večnosti.

" Hadži, smejem se zato što sam uznemiren. Kada je čoveku neprijatno da plače, primoran je da se smeje. "

Negde duboko, u duši Irana, na mestu gde je skoro i sam Bog rekao laku noć, smrt i dalje tiho i nečujno uzima one koji su čuvari svojih porodica, očeve i zaštitnike, hranitelje i temelje zajednica i njihovih sudbina. I tada planina postaje još teža a Big sve dalji u pokušaju da se život sačuva, osmisli i preživi najbolje što se ume - zalogom detinjstva u cilju borbe za opstanak, zamenom dečijih igara za poslove odraslih, smenom lakoće mladosti za zabrinutost velikih. Jedan Džalal preko noći postaje glava porodice, nedorastao ali bez izbora, nesnađen ali primoran neslanom šalom života, pakošću onog mraka čiji je vuk najbolji predstavnik - iznenadnom, okrutnom, besnom čeljušću života. Kroz taj mrak i tu zimu, Džalal uči i o sebi i o drugima, sazrevajući, brinući i braneći sve ono časno, dobro i pošteno na ovom svetu, sve one osobine koje odrasli u trci za goli život, prečesto zaboravljaju.

Iako se ćesto nalazio na ivici provalije dok ga je planina dozivala svojim jednoličnim, omamljujućim, snežnim i smrtonosnim šapatom, on donekle uspeva da sačuva ono najvrednije i najbolje - svoju porodicu, svog konja, životinje i psa strica Eshaga, jezgro njegovog malenog sveta, središte sećanja na bolno izgubljenog oca, otrgnutog od života na bolan i oštar način. Ali, čovek treba sve da izdrži. I stoga, klupko sudbine nastavlja da se odmotava niz Sabalan za svakog od nas drugačije, nekada preskačući po koji kamen a nekada formirajući zamršena središta kako bi konac života nakon te tačke, opet nastavljao jednolično da se pruža. 

... 

Ova dirljiva priča sazdana iz dve odvojene celine, "Planina me dozivaše" i "Na ivici provalije", čita se u jednom dahu i sa lakoćom zahvaljujući jednostavnosti jezika čiji je stil nenametljiv, liričan, iskren i prisan, lišen nepotrebnih opisa i atributa a vraćen suštini, iskonskom, opštem i ljudskom.

Ova priča iz Irana parabola je života koji poput zmije vijuga čas desno čas levo, ostavljajući različite otiske na dušama ljudi ali uvek izražajne, neponovljive, jedinstvene i duboke.

Na ivici provalije - i život je i većnost.