" Priče sa Sabalana " Mohamad Reza Bajrami

" Ništa se ne brini! Ne misli ni na šta! Na kraju krajeva, svako od nas ima neku sudbinu. Možda je i tebi tako pisano, da lutaš po planinama i pustinjama. I to upravo sada! "

" Nema vajde. Zapetljano je i zamršeno.
- Naposletku će se raspetljati, zar ne? "

 ...

Još jedan nežan i topao glas dolazi nam iz predela o kojima se malo priča.

Pandan voljenom Hoseiniju i njegovom Afganistanu, Mohamad Reza Bajrami već tri decenije priča povesti o svojoj domovini, o Iranu kao zemlji poštenih, časnih i dobrih ljudi, ogrnutih nemaštinom ali i slogom, zajedništvom i saučesništvom u toj nepravednoj podeli životnih karata.

Našoj publici predstavlja ga moja omiljena izdavačka kuća Geopoetika u ediciji Svet proze a zahvaljujući maestralnom prevodu Miloša Delića koji je povezao našu i persijsku kulturu i jezik nitima razumevanja, saradnje i ljudskosti.

... 

Svako ima svoj Sabalan. Planinu svoje tuge i sreće, sazdanu od dnevnih napora i izjalovljenih planova ali i novih početaka i mladih nada. Svako ima i svoga Gašogu - saputnika, saborca, pomagača koji nosi i naše breme i naše radosti, i naše zgode i naše nezgode, i prilike i propuste, mirno, pitomo, verno i revnosno. Pa ipak, nečije su planine i nečiji su konji u mnogo teže oklonosti života bačeni. Jer život je ta brza vrteška koju vrti Ludi Šeširdžija zabavljajući se našim poskakivanjem, sudaranjem i strahom dokj se u njoj vrtimo nemoćni da iz nje izađemo ali i omađijani nekom neshvatljivom opijenošću da osetimo samo još jedan krug, samo još jednu krivinu, jedno bacanje u vis kako bismo brzinom svetlosti, užasnuti ali i ushićeni, bivali povučeni ka dnu slobodnim padom. U svemu tome gledaju nas vukovi - podmukli, žustri i bistri, spremni da u svoje kandže dočepaju svaki pa i najmanji pogrešan potez i naginjanje iz vrteške, svaki nagoveštaj mogućeg posrnuća kako bi zadovoljili svoju glad i ravnotežu života opet uspostavili negde između veselja i gubitka, tih poznatih rivala života i večnosti.

" Hadži, smejem se zato što sam uznemiren. Kada je čoveku neprijatno da plače, primoran je da se smeje. "

Negde duboko, u duši Irana, na mestu gde je skoro i sam Bog rekao laku noć, smrt i dalje tiho i nečujno uzima one koji su čuvari svojih porodica, očeve i zaštitnike, hranitelje i temelje zajednica i njihovih sudbina. I tada planina postaje još teža a Big sve dalji u pokušaju da se život sačuva, osmisli i preživi najbolje što se ume - zalogom detinjstva u cilju borbe za opstanak, zamenom dečijih igara za poslove odraslih, smenom lakoće mladosti za zabrinutost velikih. Jedan Džalal preko noći postaje glava porodice, nedorastao ali bez izbora, nesnađen ali primoran neslanom šalom života, pakošću onog mraka čiji je vuk najbolji predstavnik - iznenadnom, okrutnom, besnom čeljušću života. Kroz taj mrak i tu zimu, Džalal uči i o sebi i o drugima, sazrevajući, brinući i braneći sve ono časno, dobro i pošteno na ovom svetu, sve one osobine koje odrasli u trci za goli život, prečesto zaboravljaju.

Iako se ćesto nalazio na ivici provalije dok ga je planina dozivala svojim jednoličnim, omamljujućim, snežnim i smrtonosnim šapatom, on donekle uspeva da sačuva ono najvrednije i najbolje - svoju porodicu, svog konja, životinje i psa strica Eshaga, jezgro njegovog malenog sveta, središte sećanja na bolno izgubljenog oca, otrgnutog od života na bolan i oštar način. Ali, čovek treba sve da izdrži. I stoga, klupko sudbine nastavlja da se odmotava niz Sabalan za svakog od nas drugačije, nekada preskačući po koji kamen a nekada formirajući zamršena središta kako bi konac života nakon te tačke, opet nastavljao jednolično da se pruža. 

... 

Ova dirljiva priča sazdana iz dve odvojene celine, "Planina me dozivaše" i "Na ivici provalije", čita se u jednom dahu i sa lakoćom zahvaljujući jednostavnosti jezika čiji je stil nenametljiv, liričan, iskren i prisan, lišen nepotrebnih opisa i atributa a vraćen suštini, iskonskom, opštem i ljudskom.

Ova priča iz Irana parabola je života koji poput zmije vijuga čas desno čas levo, ostavljajući različite otiske na dušama ljudi ali uvek izražajne, neponovljive, jedinstvene i duboke.

Na ivici provalije - i život je i većnost.

" Urugvajka " Pedro Mairal

 ...

Sećam se kada sam prvi put čula za Urugvajku. Privukla me je instant, tajanstvena i apstraktna naslovnica sa prikazom ženske siluete zagledane u Mesec, možda baš u onaj iznad Rio La Plata, reke novca. Nigde upisane a podrazumevane granice koju u jednom danu prelaze i siromasi i bogataši, iste osobe zatečene u različito vreme na istom mestu, prelazeći granicu iz Argentine u Urugvaj i iz Urguvaja u Argentinu bogatiji za neko iskustvo više i pregršt novčanica sakrivenih u pojasu oko struka.

Tu negde na toj međi, počela je i priča o Lukasu Perejri.

...

" Ovde ti je kao u Bermudskom trouglu, totalna divljina. Ovo je zaleđe reke La Plata, druga strana, naličje, ima da te smoždi i uništi. Ako ne umeš s tim da se nosiš, gotov si. U Urugvaju moraš dobro da se pripaziš, naročito ako dolaziš sa idejom da je ova zemlja neka argentinska provincija, gde nema korupcije i peronizma, gde može slobodno da se duva na ulici, mala zemlja gde su svi fini i ljubazni i slične gluposti. Ako se ne budeš pazio, Urugvaj će te satrti. "

Čitajući prve desetine stranica, sticala sam utisak da prisustvujem snimanju jednog filma. Priča je bila uobičajeno životna: mladi bračni par sa malim detetom ulazi u krizu identiteta usled pritiska stvarnosti, roditeljstva, egzistencijalne odgovornosti i sve više usahle pa potom iščezle romentike, bledog sećanja na sve ono što su bili a više nisu. Pod očekivanjima odraslog doba, poput ljuske jajeta pucalo je jedno moderno partnerstvo, naviklo da probleme rešava strastvenim noćima ili konfliktima punim žara koji bi naglasili sve ono što je škripalo a bivalo zataškivano opet iznova, strastvenim izlivima romantične ljubavi. Usled takve dinamike jednog odnosa, na svet je došao Maiko, željeno dete u neželjenom braku, naglašavajući precizno poput lenjira sve nepravilnosti svojih roditelja, nekada zaljubljenih partnera koji i doslovno i metaforički, u svoj život primaju i Geru, rat misli i osećanja oličen u liku jedne lepe i mlade, uzbudljive Urigvajke.

" Teško je čitaoca ubediti u nečiji šarm time što ćete to napisati. Mogu da napišem da je neka žena lepa, da je neki muškarac zgodan, ali gde je ona iskra koja opčinjava? Da li se ona krije u oku pripovedača, u njegovoj opsesiji? Kako rečima dočarati onu specifičnu kombinaciju crta na licu koja čoveka dovodi u stanje ludila koje traje? Je l' to u njenom držanju? Njenom pogledu? Mogu samo reći da ima pravi urugvajski nos. Ne znam kako drugačije da kažem. To je ona vrsta nosa kakav imaju ljudi sa Istočne obale, otmeno isturen, blago povijen, s visokim hrbatom, naglašenim kao glas r u njenom imenu, prkosno ističe njeno slobodarsko baskijsko poreklo. Tačno onakav kakav treba da bude, ni za milimetar više ni za milimetar manje, taj luk njenog nosa zapravo krije matematičku tajnu njene lepote. A njene zelene oči i njene sočne usne što te mame da ih ljubiš? Da, definitivno su seksi, ali bez tog orlovskog nosa Gera ne bi bila to što jeste. "

Ono na šta kao čitalac često želim da zažmurim jesu pornografski momenti sirove seksualnosti praćeni verbalizovanjem vulgarnih reči, verovatno u cilju postizanja nekog realističnog osećaja kojem po mom skromnom mišljenju, pribegavaju samo autori nedovoljno vešti da sa ono malo vokabulara koji poseduju opišu životne stvarnosti bez potrebe za kricima željnim pažnje. Na taj način, čitaoci postaju nerado uvučeni u svet voajerizma, u svet bestidnih posmatrača koji su prinuđeni da mimo bilo kakvog zaklona svedoče intimnosti koju nisu tražili a bez koje bi takođe, priču doživeli na sebi svojstven i atraktivan način koliko god samo to ljudska mašta može da isplete. Stoga, i Pedro Mairal me je razočarao svojim posezanjem za primitivnim, prljavim, književno gnusnim trikovima za povećanjem tiraža i daljim odjekom svoje Urugvajke dok me je sa druge strane, oduševio jednim običnim, jednostavnim i lepim osećajem i smislom za detalje zbog kojih sam, nemalo puta, i sama hodala ulicama Montevidea, duž 18.bulevara, do Encovog i Klarinog stana ili tatoo studija onog Gerinog druga. A vetar sa palube broda dok je prelazio Rio Grande tog utorka, osvežio me je po licu vraćajući mi uspomene na sve moje utorke koji su po mnogo čemu ostali na margini nekih stranica, večito zabeleženi i nikada ne zaboravljeni, dani kada sam ujutru bila siromah a s večeri bogataš novih uspomena,iskustva i sećanja.

I dobrih i loših, jer sve to reka života odnese.

" Imao sam utisak da je to bilo neko sasvim drugačije vreme tamo na drugoj obali reke La Plata, vreme koje ne čini hronološki sled događaja, već njihov totalitet. Urugvaj je mesto gde u koegzistenciji postoji sve vreme sveta. "

" Montevideo je grad sa dvostrukim likom, isti a opet različit, nepostojan poput odraza. Borhes zatim pominje zoru i sunce koje izranja iz mutne vode i pesmu završava stihom ' Ulice svetlošću dvorišta okupane.' Jednostavan, kratak stih, vrlo efektan posle niza dugih stihova, koji dočarava dobro poznatu i prijatnu atmosferu ulica s niskim kućama, gostoljubivog grada kakav je taj idealizovani Montevideo iz pesme."

" Na prozorskom staklu tik iznad moje glave piše 'Izlaz u slučaju opasnosti.' Ove reči jasno se ocrtavaju naspram neba u pozadini. Pomislio sam da je to nekakva metafora. Možda je to put kojim se može pobeći od svega u nebesko ništavilo. "

Da li bih i vama preporučila Urugvajku? Da, bih. Na sto trideset i osam strana sažet je jedan utorak, po uzoru na krilaticu jednog našeg poznatog autora - godina prođe, dan nikad. A za Lukasa Perejru taj utorak je presekao mnogo više od dosadne svakodnevice bračnog života; taj utorak je prevrnuo njegove krizne godine, ono malo lažnog samopouzdanja i neuspeli seksualni odnos sa devojkom upola mlađom od njega, opsesijom njegovog nezrelog žala za mladošću. Svi smo mi imali taj jedan dan u životu kada se naizgled sve promenilo a mi postali neki drugi, tuđi ljudi. Opljačkanog poverenja, zapuštenog srca, iznemogle nade u neke bolje dane. I protreseni kroz grubo sito života, sačuvali smo ono najbolje a odbacili sve ljuske nekadašnjeg samoživog Ja, onog deteta u nama odraslima koje je još uvek odbijalo da se preda željno avanture, neozbiljnosti, neodgovornosti, čiste igre.

Ostao je Maiko, nestala Gera.

I zadržale se reči da ispričaju jednu priču o Urugvajci, paraboli odrastanja i sazrevanja pod pritiscima stvarnog, realnog života.

"Ulhva, šamanka" Kim Tong Ni

" Imam ćerku! Imam duhovnu ćerku. Sveta Sonvang sa planine Sondo će je dugo,dugo pomagati, podržavati, čuvati i voditi. "

...

Kratki uvod u recenziju 

Prošle godine sam prvi put u životu, bila u prilici da blisko upoznam mlade ljude poreklom iz Južne Koreje. Iako ih je život naneo na put daleko od njihove domovine, u eri milenijalaca sa šakama punim gedžeta, oko stola sa kimčijem okupili smo se ipak zajedno pričajući između ostalog i o tradicionalnom svetu njihove rodne zemlje. Nedugo zatim, dobila sam i knjigu posvećenu ovoj dalekoj i mističnoj naciji iz ruku Nj.E.ambasadora ove zemlje u Srbiji i po prvi put se susrela sa terminima i ideologijom o kojoj ništa nisam znala i o kojoj, i dalje nedovoljno znam. Stoga me je "Ulhva, šamanka" sa polica Geopoetike privukla, koliko idejom šamanizma koja mi je bila toliko daleka od korejske kulture i nacije, toliko i činjenicom da je za ovu knjigu Kim Tong Ni bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost 1982.godine.

Iako je nagrada pripala drugom autoru, ova knjiga je upoznala svet sa raskošnim i slojevitim korejskim duhovnim nasleđem.

...

" Jong Sul je znao da su majčina osećanja i vera veoma udaljeni od hrišćanskog učenja. Pomislio je da bi bilo neizmerno teško i mučno naterati je da razume i prihvati protestantizam. Razlog je bio što se njegova majka, blage i tople naravi, sada promenila, postala je šamanka posednuta duhovima. Nekada razumna i topla, sada je postala nasilna i tvrdoglava žena puna gneva. Kada je prošli put njena božanstva nazvao idolima, izraz lica joj se istog trena promenio, napala ga je, nazivajući ga mongdalom i demonom. Da joj se tada malo usprotivio, možda bi mu i vodu pljusnula u lice. Ranije se nije naprasno srdila i napadala druge oštrim rečima, pa čak i ako bi joj vređali i kudili sina. Uzdahnuo je, pomislivši kako je njegova majka za deset godina, koliko je šamanka, postala sasvim druga osoba. Njen razum je postao jalova i spaljena zemlja na koju je bilo nemoguće posejati reči Jevanđelja koje je on, srca punog nade i bodrosti, doneo sa sobom. "

Ovaj prvi susret sa književnim tragom Južne Koreje, opisala bih kao svoj upliv u ritualni, obredni i paganski način života sa kojim me je ova knjiga upoznala kao sa tradicijom koja je Južnu Koreju još pre više od sto godina, podelila i jače i snažnije od ratova koji su je zadesili. Istražujući u cilju paralele između nekadašnjeg i sadašnjeg, otkrila sam brojne intervjue koje su za moderne medije davali svih prethodnih godina žitelji Seula i u kojima su, bez ustezanja, govorili o funkcijama šamana u njihovim životima i trenutnoj ulozi koju ovi glasnici bogova danas igraju u njihovim sudbinama a kojih na području Južne Koreje, i dalje ima u velikom broju. "Ulhva, šamanka" prvobitno se izrodila iz misli autora 1936.godine, kao pokušaj spiritualnog bekstva od spoljnog okupatora u vidu Japana i kao oaza narodu kojem je pretilo nešto mnogo više i gore od fizičkog sakaćenja nacije - pretio im je gubitak kolektivnog identiteta i misli. Kim Si Đong, pod pseudonimom Kim Tong Ni će tek četrdeset i dve godine kasnije svoju pripovetku pretvoriti u roman u želji da nacionalno blago prenese dalje, ka novim generacijama koje možda hoće a možda i neće, shvatiti suštinski značaj šamana i čuti njihov glas među populacijom neverujućih. Ukoliko danas znamo da se najveći broj Koreanaca izjašnjava hrišćanskom veroispovešću, potom budističkom pa onda muslimanskom, jasno je da je šamanizam gurnut na samu ivicu opstanka u čeljustima zaborava i prevaziđenog.

" Razumem dobro šta mi govoriš. Ali kada ljudi poput tebe napuste ovaj svet, samo užasni ostanu tu. Mora da bude više takvih kao što si ti kako bi prosvetlili i izveli ljude na pravi put. Moramo da ih podučimo, jer se oni zbog neznanja tako ponašaju. " 

Upravo ove reči idealno opisuju ono što je hrišćanstvo i učinilo šamanizmu u Južnoj Koreji - istisnulo ga je sa trona tradicionalne religije i nametnulo se kao ispravna, pravilna, bolja religija. Ali da li postoji tako nešto poput ispravne religije? Vernici koji poštuju šamana svedočili su brojnim čudotvornim izlečenjima koje su oni poput Ulhve, izveli tokom ogu guta, velikog ceremonijalnog procesa u kojem bi Ulhva prizivala duhove umrlih koji su zaglavljeni između ovog i onog sveta ili tokom kojeg bi pak, svoju boginju zaštitnicu Sonvang sa planine Sondo, molila za izlečenje, brak ili kakvu drugu prigodu svojih vernika prinoseći darove na oltaru, obučena u svečanu odeću i sa zvoncetom u ruci koje bi oglašavalo početak ovog rituala. Šamani su, u vreme kada je pisana ova pripovetka a danas roman, bili poštovani i omraženi gotovo istovetno; glas o njima prenosio bi se duž planina i polja spajajući gradove i sela, u koje su glasnici dolazili sa molbom da šamani i njihovoj porodici donesu blagostanje a predacima mir i spokoj. Sa druge strane, sam šaman i njegova porodica bili su omalovaženi u vidu gražana najnižeg reda, obično rađajući vanbračnu decu koju ništa bolja budućnost nije čekala jer se uloga šamana nasleđivala ili sticala bolnim iskušenjima sudbine u vidu gubitka zdravlja, razuma, stabilnosti. Šamanke ne biraju svoj životni put već taj isti put bira njih, putem snoviđenja i vizija a potom incijacije koja ih pretvara u ono što im je i predodređeno da u ovom životu i budu - šamanke, glasnice bogova podzemlja i neba.

" Sa obe strane šporeta na drva gorela su dva fitilja u posudici sa uljem, iznad, na mestu gde je stajao lonac, bila je slika Božanskog generala u zlatno-zelenoj odori sa dignutim kopljem, dok je ogromnim stopalom gazio zlog duha crvenog lica u crvenoj odeći. Iznad se nalazila mala slika sa ideogramima, ukazujući da je to sveta Sondo, njena boginja zaštitnica, dok je zid ispod Božanskog generala bio ispunjen kitnjastim slikama raznih đavola ili duhova. Sa desne strane šporeta, iznad, na malom prozoru, nalazila se slika crvenog đavola koga je Volhi pre neki dan nacrtala. Bezbroj raznobojnih tračica visilo je ne samo sa zidova već i sa greda, na svakoj tračici bila je slika, šareni papirić i komadić tkanine, sve to odavalo je utisak da se ili ulazi u raj ili se spušta u pakao. "

Kim Tong Ni bio je poput vizionara koji je, krajem svog najpoznatijeg dela, predosetio rasplet religijskog klupka u svojoj zemlji decenijama kasnije nakon njegove smrti. Sukob majke šamanke i sina protestanta, kao centralna tema ovog dela, može se posmatrati i kao sukobljavanje prošlog i novog, drevnog i modernog, poznatog i ne toliko poznatog. Iako se stiče utisak da je šamanizam u ovom delu prikazan celovito i spisateljski objektivno, završetak dela klasifikuje ga kao mračan i loš religijski pravac koji je zamutio svest mnogih ljudi odvodeći ih sa puta dobrote i svetlosti ka tami i zamračenju misli i duše. Možda je to još jedan od razloga što danas, ta reč šamanizam u svesti ljudi širom sveta stvara asocijaciju na nešto nakazno, obredno, primitivno, na zlo i smrt koji vrebaju da za sobom povuku u dubine ponora sve one koji odbace svog Boga zarad sveta duhova i senki.

" Nije dobro da se tako ponašaš. Ako si toliko odlučan da reči Jevanđelja preneseš uprkos svim nedaćima i razočaranjima, kao što si rekao, onda moraš da izguraš do kraja, uprsko svemu. "

Ogromnu zahvalnost dugujemo izdavačkoj kući Geopoetici koja nas putem ovog i drugih izdanja iz edicije Svet proze, upoznaje sa dalekim i stranim svetovima čiji deo možda i želimo da budemo.

Sa svakom pročitanom knjigom, ta moć je sve veća i sve više se nalazi u našim rukama.

" Antologija moderne kineske priče " grupa autora

" Tankom svilenom niti probušiću suze i zašiću ih za dva kraja mesečevog srpa, a onda ću pokupiti sve zvezde i njima popuniti prazan prostor između njih. Zar neće to biti kao korpica zlatno-žutog cveća? Njegov miris biće molitva pokajnika i molim te da ga primiš. Imam samo tu korpicu cveća da ti poklonim! "

                                           Bing Sin "Natčovek"

Isprva zamišljen kao skromni pokušaj a nadave više nego uspešan i pohvala vredan poduhvat, ova antologija moderne kineske priče u izdanju Geopoetike predstavlja kulturni i transgeneracijski književni most između dve nacije potpuno drugačijih shvatanja i tradicija.

Ova knjiga je ta dugo očekivana svilena nit koja povezuje duh kineskog stvaraoca i um srpskog čitaoca, provučena kroz prste izvanrednih prevodioca i poznavaoca kineske savremene književnosti.

Ona je prozor u svet ranog kineskog modernizma.

Osmišljena kao skup deset pripovedaka i novela iz zlatnog doba kineske moderne proze, antologija moderne kineske priče donosi prikaz dve snažne, suprostavljene struje - jedna je tradicionalna konfučijanska kultura, duboko ogrezla u kolektivizmu, u postojanju pojedinca samo radi sistema, učenjaka, daoa i suprotno njoj, kao pandan tradiciji koja se sve više urušava pod naletom modernog, svežeg, savremenog, naprednog, upoznajemo neke ljude novog doba, emotivno osvešćene, obrazovane, snažnih ubeđenja i još snažnijih delovanja u pravcu napretka, pronalaska, usvajanja svega što je drugačije, moderno i preko potrebno. Prevazilaženje okorelih, dotrajalih obrazaca izmiče tlo pod nogama nesigurnom, tradicionalnom obliku postojanja koje seljake i dalje tera na patnju, na nemaštinu i beznađe a mlade ljude drži pod ključem očekivanja sredine koja njihovu budućnost oblikuje kao pirinčani kolač po svom ukusu. Ju Dafu, Bing Sin, Lu Sun, Ding Ling, Ši Džecun, Ling Šuhua, Šen Cungven, Lao Še, Mao Dun i Sjao Hung hrabro su se suprotstavili tom zamračenju misli, zatupljivanju mase radi ostanka u onom što je poznato ali ne i ugodno, prihvaćeno ali ne i željeno, stabilno ali ne i radosno.

" Kino, oh, Kino! Zašto nisi bogatija i jača? Ja to više ne mogu mirno da trpim. "

" Mlad mesec visio je u zapadnom uglu neba, nalik tankoj i nenašminkanoj obrvi kakve vile. "

                                                                                                           Ju Dafu "Potonuće"

Kineska mitologija čest je pratilac i lajt motiv brojnih pripovedaka u ovoj knjizi. Imajući u vidu da su čitaoci u izuzetnom predgovoru ovom izdanju napisanom od strane Mirjane Pavlović i Zorana Skrobanovića, upoznati sa svakom od priča i autora kao i sa podatkom da su priče iz ove antologije baš one koje su većinu spomenutih autora i učinile prepoznatljivim i afirmisanim, stiče se utisak da je mitologija duboko utisnut žig u nacionalnoj svesti mnogih pisaca koji najveću inspiraciju i nadahnuće crpe baš iz legendi i priča svog kraja i svog naroda. "Let do Meseca" Lu Sun u potpunosti je nadrealna priča i fantazija koja je, uz Mao Dunove "Svilene bube", ostavila najjači utisak na mene preplićući mitološko i realno u klupku povesti o Ji i Čang E, mužu i ženi koji su fiktivni koliko i realni, koliko mogući i prizemni, toliko i daleki i nedokučivi a čiju tajnu i magiju svi oko njih prihvataju kao normalnost i izjednačavanje večnosti i ograničenosti vremenom i prostorom.

Mao Dunove "Svilene bube" opčinile su me vanvremenskom pričom o trudu, zalaganju, posvećenosti i nadi, porodičnom kultu i uzdrmanim vrednostima u današnjem savremenom, ubrzanom svetu u kojem živimo i inspirisana ovom pričom, za konkurs Instituta Konfučije iz Beograda, napisala sam priču "Pristavite čaj, gospodine Li Jun " vraćajući na taj način sve ono najlepše što mi je ova antologija i pružila - zalog za budućnost i produženje kineske misli i ruku tako gde još uvek nisu dosegle.

Skromne svilene niti ka budućim generacijama nekih novih pisaca i velikana.