"Crne pesme" Božidar Francuski

 ...

Odlučila sam da vam predstavim svoj utisak o ovoj knjizi u vidu 
Otvorenog pisma autoru , dakle u pitanju je nešto drugačiji koncept za koji se nadam da će vam se dopasti :)

 ...

  

"Kako crno može postojati bez belog i kako može znati da je crno ako belo ne postoji?”

Na pitanje suštine koje ste toliko puta postavili i provukli kroz svoje pesme, sami ste dali odgovor – Vaša poetska proza, istina je za kojom ste tragali a i svi mi koji se smatramo samo putnicima u ovom vremenu. Čitajući “Crne pesme” došla sam do zaključka da suština i jeste nepostojanje, ali ne u onom negativnom kontekstu da od života treba odustati i da se treba predati ništavilu već, po mom shvatanju, ne postojati u mržnji, u zlobi, u laži, u ubijanju. Biti ili se putem snoviđenja setiti kako je to biti “biće od kristalno čistog duha koje lebdi u prostoru blistajući u sopstvenoj svetlosti i uživajući u beskrajnoj radosti”. Kao i Vi, naklonjena sam Budi i njegovom učenju koje smatram svojom religijom izbora a Vaša naklonjenost istočnjačkoj filozofiji posebno me je dotakla u pesmi “Nepojmljivo“:

„.. I sanskrit, jedini kojim se ljudi

 mogahu

doista sporazumeti,

bi gotovo zaboravljen.

Malobrojnim znalcima se čini

da je taj sveti jezik

utonuo u najsvetiju od svih reka –

Sarasvati, onu koja ne postoji –

i tako prešao u nepojmljivo,

koje se jedino njime možda moglo bar donekle

opisivati.“

Svojom svešću o tom velikom NIŠTA, mi zapravo i zadržavamo svoj um u stvarnosti koja i jeste, kako ste nam na to vešto ukazali, obeležena ili je možda bolje da kažem, prožeta ubijanjima, zločinima i krvlju. Veliki Programer podario nam je ili nas prokleo umom nedovoljno sposobnim da prodre u ideju smisla i na taj način nas osudio i kaznio za Adamovu i Evinu praiskonsku prevaru..

“I cvet je živ,pa se čupanjem, makar i s korenom,

To živo biće nepobitno ubija!”

Bilo mi je izuzetno teško da izdvojim jednu od pesama koje skupa ostavljaju tako snažan i katarzičan utisak. Ali “Epitaf” i ”Prijatelji” čine mi se kao dva dela jedne celine obeležene razdirućom i najdubljom boli... Podsetili ste me na jednu prebolnu smrt koja me je zauvek obeležila. Bila sam ganuta stihovima..

“ Trajanje ne razlikuje odlazeće od ostajućih,

Pa malo ko primeti nestanak onih retkih

Posle čijeg odlaska nekim drugim bićima

Prestaju svitanja i večeri,

A život im postane suton

Bez iskrice i bez nade,

One nade koja ne postoji,

Ali daje ukus životu...”

Dok sam čitala pesmu “Glasnik”, shvatila sam još jednom da je suština razumevanja data samo Izabranima.
I da ste Vi darovani tim predivnim saznanjem.

Ja još uvek pokušavam da shvatim ko sam i zašto sam. A možda je to van granica moga razumom ograničenog uma.

I možda me Istina tek čeka kad spoznam Suštinu.

Sa one strane govora.