...
Ambiciozno delo koje sam oduvek želela da pročitam, "Zovem se Crveno" Orhana Pamuka, našlo se na mom stolu pred kraj ove godine. Ali dozvolite da vas, na samom početku ovih interpretacija, uputim na nešto: ukoliko niste spremni da školujete svoje strpljenje, ukoliko niste spremni da se bezvremeno zagledate u svaku od minijatura opisanih u ovom delu, u mudrost i istinu iza reči i legendi Kurana Časnog i antologijske povesti Osmanske istorije, onda niste spremni za ovu knjigu. Jer Orhanu Pamuku treba dati vremena, lepoti njegovih misli treba dati dovoljno široka krila da mogu da se razviju u svoj svojoj punoći i do tančina vam predoče to bogato nasleđe islamske umetnosti.
Pa počinimo onda, odande odakle je sve krenulo.
Vratimo se u Instanbul , u okrilje kasnog 16.veka.
...
" Što je neki grad veći i šareniji, to on ima više kutaka u kojima bismo sakrili zločin i greh; što je mnogoljudniji toliko ima onih među koje bismo se s tim zločinom mogli umešati. Pamet gradova trebalo bi da se meri ne učenjacima, bibliotekama, minijaturistima, kaligrafima i medresama kojima gradovi prižaju utočište nego mnoštvom zločina koji su hiljadama godina vršeni tajno u njihovim mračnim ulicama. Po toj logici, nema nikakve sumnje da je Istanbul najpametniji grad na svetu. "
Vraćajući se u doboku prošlost svog rodnog grada, u Istanbul kao kolevku umetnosti slikarstva i minijature - te delikatne tehnike ukrašavanja bordura crtežima prirode, verskih i istorijskih motiva, Pamuk započinje priču o vremenu koje je jedan grad i njegovu naciju obeležilo svim onim od čega je srce iskakalo iz grudi - strašću, pohlepom, zločinom i ljubavlju. Među kolonijom talentovanih umetnika minijaturista, u esnafu majstora Osmana, počinju da se rađaju zavist i ljubomora potpomognuti ne samo osećajem da jedan slikar zvani efendi Otmeni, nadahnuto prednjači u odnosu na svoje drugove minijaturiste svojim stilom i lepotom svog rada, već i samim postojanjem Tajanstvene knjige u čije značenje malobrojni odabrani behu upućeni. Ta čudesna ali misteriozna knjiga, naručena od strane samog Padišaha, pada kao teret na efendi Teču, uglednog građanina Istanbula koji oko sebe krišom okuplja četvoricu najtalentovanijih minijaturista ne bi li taj, kako će se ispostaviti bogohulni projekat koji prkosi Kuranu Časnom, doveo do kraja. No, izrada te knjige koštaće života dvojicu članova te male grupe ali će senka mogućeg ubice pasti na čitaf esnaf. I dok sudbina izdaleka dovodi efendi Crnog, posinka uglednog građanina Teče, željnog da ispuni svoj dvanaestogodišnji san i oženi prelepu Šekure, Tečinu kći, pred njega iskrsava mnogo teži i ozbiljniji zadatak - da pronađe ubicu koji seje smrt po esnafu i vrati ukradenu poslednju stranicu iz Tajanstvene knjige oko koje se ispredahu priče da više nego bilo koja slika pre nje, vređa i unižava veru i moral osmanske minijature i zapovesti islama.
" Čujem kako pitate: šta znači biti boja?
Boja je oku dodir, gluvima muzika, jedna reč u tami. Pošto već desetinama hiljada godina osluškujem razgovaranja duša, poput fijukanja vetra, od knjige do knjige, od stvari do stvari, hajde da vam kažem da moj dodir liči na dodir anđela. Jedna moja strana ovde doziva vaše oči; to je moja ozbiljna strana. Jedna moja strana u vazduhu leprša na krilima s vašim pogledima; to je moja vetropirasta strana.
Srećno li sam što sam crveno! Izgaram; moćno sam; znam da me primećuju i da mi se vi ne možete odupreti. "
Značenje crvene boje kao dominanatnog motiva u ovom delu, dovodi se u vezu sa mnogo aspekata turske kulture i istorije. Pre svega, crvena je boja krvi. Ali ne samo krvi koja je prosuta u brojnim ratnim podvizima koji ispunjavaju stranice osmanske istorije, već i krvi dvojice minijaturista za čijim će ubicom čitaoci tragati bez daha do poslednjih redova ovog dela. U znak časti ka svojoj trijumfalnoj istoriji, crvena krasi i zastavu Republike Turske, u čijem se središtu nalazi polumesec kao simbol islama. Ali crvena je i boja ljubavi, boja strasti koja se rasplamsava oko romanse Šekure i Crnog. To je boja beskrajne posvećenosti i zaljubljenosti u minijaturu, u slikarstvo, u radove Behzada i starih Heratskih majstora. Crvena je i omiljena boja mastila koja se u radionici Osmanovog esnafa najviše koristila. Boja mastila koja će se pomešati sa bojom krvlju druge nesrećne žrtve tajanstvenog ubice.
Ali crvena je i boja rođenja! Boja života i optimizma, boja trake za kosu koja se porodiljama u tradicionalnim sredinama Turske vezuje oko glave radi dobrodošlice sreći koju donosi nov život u kuću i veličanja prvorotke kao majke, zaštitnice tog nevinog života. Stoga, Zovem se Crveno može da znači i - Zovem se Život. Jer svaki je život obojen svim primesama crvene, od radosti i prosperiteta do gubitka i tamno crvene boje smrti.
A u međuvremenu, sve su to prelasci od jedne do druge nijanse crvene.
" Postojalo je bezgranično vreme pre nego što sam se rodio, a, i pošto sam umro, i dalje postoji vreme kojem neće biti kraja! Dok sam živeo o tim stvarima nisam ni razmišljao; živeo sam, tako, obasjan svetlošću sred dva vremena tame. "
" Bilo mi je dovoljno da četiri dana pošto sam ubio onog jadnika hodam istanbulskim sokacima, pa da shvatim da je pritajeni ubica svako u čijem oku ugledam odsjaj oštroumlja, a na licu senku što je baca odblesak duše. Samo su glupaci nevini. "
Ono što karakteriše prozu Orhana Pamuka i ovo delo izdvaja od mnogobrojnih drugih koje ćete pročitati, a koja neće u vašoj duši ni za trenutak zaseniti Zovem se Crveno, jeste neobičan način pripovedanja koji podrazumeva pripisivanje svesti mrtvim predmetima uz mogućnost obraćanja i mišljenja. Dakle, personifikacija. Oživljavanje neživog. Pa ćemo tako čuti ispovesti osmanlijskog novčića i njegove putešestvije od džepova lopova do usana promućurnih istanbulskih trgovaca; uzdahe stabla nara na koje se Šekure u svojim trenucima samoće i tuge oslanjala gledajući Crnog sa prozora; misli konja kojeg su minijaturisti toliko puta nacrtali ne da bi podsećao na konja kakvog oni vide već na onog kakvog je Alah zamislio... I slušajući priče onih koje inače ne možemo da čujemo, u nama se budi svest da ti isti predmeti koje nas svakodnevno okružuju, u mašti pisca imaju neko kolektivno sećanje, nešto što im daje mekoću i ranjivost i čini ih, ne samo našim slugama i potrebama, već našim saborcima kroz dane koji prolaze.
Svedocima našeg vremena.
" Nisu isto slep i koji vidi. "
Kuran, al-Fatir, 19
" Božji su i Istok i Zapad. "
Kuran, al-Baqara, 115
I za kraj, teško je a ne osvrnuti se još jednom na nasleđe i tradiciju koju Orhan Pamuk toliko željeno čuva od zaborava i putem ove, a verujem i drugih svojih knjiga, prenosi na sve generacije koje će doći. Taj osećaj ponosa koji provejava iz njegovih reči, osećaj dike zbog pripadanja jednoj toliko kompleksnoj religiji i kulturi kakva je islam, čine ga, ne samo njenim najboljim savremenim prenosiocem i čuvarem već takođe, i misliocem modernog islama, onog koji je miljama daleko od ratova i nasilja, približen istinskoj ideji koju propoveda - Božji su i Istok i Zapad. Nema granica među nama sve dok smo ljudi koji dele istovetne životne vrednosti.
Porodicu, ljubav i ognjište.
p.s. Posebnu zahvalnost za ovo delo, osim Orhanu Pamuku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost 2006.godine, dugujemo i izuzetnom prevodiocu, gospodinu Ivanu Panoviću, koji je za Geopoetiku, do tančina verodostojno, čuvajući izvorni jezik i misao, preveo sa turskog ovu knjigu. Hvala vam!
Ambiciozno delo koje sam oduvek želela da pročitam, "Zovem se Crveno" Orhana Pamuka, našlo se na mom stolu pred kraj ove godine. Ali dozvolite da vas, na samom početku ovih interpretacija, uputim na nešto: ukoliko niste spremni da školujete svoje strpljenje, ukoliko niste spremni da se bezvremeno zagledate u svaku od minijatura opisanih u ovom delu, u mudrost i istinu iza reči i legendi Kurana Časnog i antologijske povesti Osmanske istorije, onda niste spremni za ovu knjigu. Jer Orhanu Pamuku treba dati vremena, lepoti njegovih misli treba dati dovoljno široka krila da mogu da se razviju u svoj svojoj punoći i do tančina vam predoče to bogato nasleđe islamske umetnosti.
Pa počinimo onda, odande odakle je sve krenulo.
Vratimo se u Instanbul , u okrilje kasnog 16.veka.
...
" Što je neki grad veći i šareniji, to on ima više kutaka u kojima bismo sakrili zločin i greh; što je mnogoljudniji toliko ima onih među koje bismo se s tim zločinom mogli umešati. Pamet gradova trebalo bi da se meri ne učenjacima, bibliotekama, minijaturistima, kaligrafima i medresama kojima gradovi prižaju utočište nego mnoštvom zločina koji su hiljadama godina vršeni tajno u njihovim mračnim ulicama. Po toj logici, nema nikakve sumnje da je Istanbul najpametniji grad na svetu. "
Vraćajući se u doboku prošlost svog rodnog grada, u Istanbul kao kolevku umetnosti slikarstva i minijature - te delikatne tehnike ukrašavanja bordura crtežima prirode, verskih i istorijskih motiva, Pamuk započinje priču o vremenu koje je jedan grad i njegovu naciju obeležilo svim onim od čega je srce iskakalo iz grudi - strašću, pohlepom, zločinom i ljubavlju. Među kolonijom talentovanih umetnika minijaturista, u esnafu majstora Osmana, počinju da se rađaju zavist i ljubomora potpomognuti ne samo osećajem da jedan slikar zvani efendi Otmeni, nadahnuto prednjači u odnosu na svoje drugove minijaturiste svojim stilom i lepotom svog rada, već i samim postojanjem Tajanstvene knjige u čije značenje malobrojni odabrani behu upućeni. Ta čudesna ali misteriozna knjiga, naručena od strane samog Padišaha, pada kao teret na efendi Teču, uglednog građanina Istanbula koji oko sebe krišom okuplja četvoricu najtalentovanijih minijaturista ne bi li taj, kako će se ispostaviti bogohulni projekat koji prkosi Kuranu Časnom, doveo do kraja. No, izrada te knjige koštaće života dvojicu članova te male grupe ali će senka mogućeg ubice pasti na čitaf esnaf. I dok sudbina izdaleka dovodi efendi Crnog, posinka uglednog građanina Teče, željnog da ispuni svoj dvanaestogodišnji san i oženi prelepu Šekure, Tečinu kći, pred njega iskrsava mnogo teži i ozbiljniji zadatak - da pronađe ubicu koji seje smrt po esnafu i vrati ukradenu poslednju stranicu iz Tajanstvene knjige oko koje se ispredahu priče da više nego bilo koja slika pre nje, vređa i unižava veru i moral osmanske minijature i zapovesti islama.
" Čujem kako pitate: šta znači biti boja?
Boja je oku dodir, gluvima muzika, jedna reč u tami. Pošto već desetinama hiljada godina osluškujem razgovaranja duša, poput fijukanja vetra, od knjige do knjige, od stvari do stvari, hajde da vam kažem da moj dodir liči na dodir anđela. Jedna moja strana ovde doziva vaše oči; to je moja ozbiljna strana. Jedna moja strana u vazduhu leprša na krilima s vašim pogledima; to je moja vetropirasta strana.
Srećno li sam što sam crveno! Izgaram; moćno sam; znam da me primećuju i da mi se vi ne možete odupreti. "
Značenje crvene boje kao dominanatnog motiva u ovom delu, dovodi se u vezu sa mnogo aspekata turske kulture i istorije. Pre svega, crvena je boja krvi. Ali ne samo krvi koja je prosuta u brojnim ratnim podvizima koji ispunjavaju stranice osmanske istorije, već i krvi dvojice minijaturista za čijim će ubicom čitaoci tragati bez daha do poslednjih redova ovog dela. U znak časti ka svojoj trijumfalnoj istoriji, crvena krasi i zastavu Republike Turske, u čijem se središtu nalazi polumesec kao simbol islama. Ali crvena je i boja ljubavi, boja strasti koja se rasplamsava oko romanse Šekure i Crnog. To je boja beskrajne posvećenosti i zaljubljenosti u minijaturu, u slikarstvo, u radove Behzada i starih Heratskih majstora. Crvena je i omiljena boja mastila koja se u radionici Osmanovog esnafa najviše koristila. Boja mastila koja će se pomešati sa bojom krvlju druge nesrećne žrtve tajanstvenog ubice.
Ali crvena je i boja rođenja! Boja života i optimizma, boja trake za kosu koja se porodiljama u tradicionalnim sredinama Turske vezuje oko glave radi dobrodošlice sreći koju donosi nov život u kuću i veličanja prvorotke kao majke, zaštitnice tog nevinog života. Stoga, Zovem se Crveno može da znači i - Zovem se Život. Jer svaki je život obojen svim primesama crvene, od radosti i prosperiteta do gubitka i tamno crvene boje smrti.
A u međuvremenu, sve su to prelasci od jedne do druge nijanse crvene.
" Postojalo je bezgranično vreme pre nego što sam se rodio, a, i pošto sam umro, i dalje postoji vreme kojem neće biti kraja! Dok sam živeo o tim stvarima nisam ni razmišljao; živeo sam, tako, obasjan svetlošću sred dva vremena tame. "
" Bilo mi je dovoljno da četiri dana pošto sam ubio onog jadnika hodam istanbulskim sokacima, pa da shvatim da je pritajeni ubica svako u čijem oku ugledam odsjaj oštroumlja, a na licu senku što je baca odblesak duše. Samo su glupaci nevini. "
Ono što karakteriše prozu Orhana Pamuka i ovo delo izdvaja od mnogobrojnih drugih koje ćete pročitati, a koja neće u vašoj duši ni za trenutak zaseniti Zovem se Crveno, jeste neobičan način pripovedanja koji podrazumeva pripisivanje svesti mrtvim predmetima uz mogućnost obraćanja i mišljenja. Dakle, personifikacija. Oživljavanje neživog. Pa ćemo tako čuti ispovesti osmanlijskog novčića i njegove putešestvije od džepova lopova do usana promućurnih istanbulskih trgovaca; uzdahe stabla nara na koje se Šekure u svojim trenucima samoće i tuge oslanjala gledajući Crnog sa prozora; misli konja kojeg su minijaturisti toliko puta nacrtali ne da bi podsećao na konja kakvog oni vide već na onog kakvog je Alah zamislio... I slušajući priče onih koje inače ne možemo da čujemo, u nama se budi svest da ti isti predmeti koje nas svakodnevno okružuju, u mašti pisca imaju neko kolektivno sećanje, nešto što im daje mekoću i ranjivost i čini ih, ne samo našim slugama i potrebama, već našim saborcima kroz dane koji prolaze.
Svedocima našeg vremena.
" Nisu isto slep i koji vidi. "
Kuran, al-Fatir, 19
" Božji su i Istok i Zapad. "
Kuran, al-Baqara, 115
I za kraj, teško je a ne osvrnuti se još jednom na nasleđe i tradiciju koju Orhan Pamuk toliko željeno čuva od zaborava i putem ove, a verujem i drugih svojih knjiga, prenosi na sve generacije koje će doći. Taj osećaj ponosa koji provejava iz njegovih reči, osećaj dike zbog pripadanja jednoj toliko kompleksnoj religiji i kulturi kakva je islam, čine ga, ne samo njenim najboljim savremenim prenosiocem i čuvarem već takođe, i misliocem modernog islama, onog koji je miljama daleko od ratova i nasilja, približen istinskoj ideji koju propoveda - Božji su i Istok i Zapad. Nema granica među nama sve dok smo ljudi koji dele istovetne životne vrednosti.
Porodicu, ljubav i ognjište.
p.s. Posebnu zahvalnost za ovo delo, osim Orhanu Pamuku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost 2006.godine, dugujemo i izuzetnom prevodiocu, gospodinu Ivanu Panoviću, koji je za Geopoetiku, do tančina verodostojno, čuvajući izvorni jezik i misao, preveo sa turskog ovu knjigu. Hvala vam!