″Večni muž″ predstavlja još jedno od maestralnih dela Dostojevskog koje otvara put ka pronalaženju odgovora u razumevanju ljudske psihe. Ova satirična priča je oda ljudskoj slabosti, ambivalentizmu osećanja koja dovode do neočekivanih obrta i razrešenja, podsetnik da se dugovi iz prošlosti uvek vraćaju i da se sve u životu plaća; da smo vinovnici sopstvenih sudbina.Veljčanjinov je tipični lik Dostojevskog; poput Raskoljnikovog je ogrezao u greh, trpi duševni slom i dilemu i na kraju izlazi kao pobednik. Na kraju ovog dela, poput ″Zločina i kazne″, neminovno je svetlo i nada, nova budućnost koja obećava i kida okove sa prošlošću. Nasuprot njemu, stoji sličan a a opet različit Trusocki, tip večitog muža ili prosto rečeno,″večitog rogonje″, sa čijim likom se Dostojevski vešto poigrava istovremeno mu se i podsmevajući i sažaljevajući ga. Ali Trusocki zbog sopstvene bede i slabosti, ništa drugo i ne zaslužuje. On je mazohista, strast i ljubav ga pokreću da ubije, razori, povredi. On robuje svom lošem karakteru, porocima i osveti; jedino je Liza uspela da u njemu probudi najčistiju ljubav kojoj nije mogao da se odupre ali koju je, iz besa prema sebi, uništio, iako je svakim povređivanjem nje, zabadao sebi nož u grudi. Slab i svestan da robuje svojim željama i porivima, on sebe i mrzi i žali, ali i naivno veruje da će pronaći novu ljubav i tako povratiti svoj pogaženi muški ponos. Međutim, zbog svoje prirode ″večitog muža″, ni Nađa ni Olimpijada neće uneti boljitak u njegov život. Svoj povređen ego utapa u alkoholu i osveti – ubija Batautova a isto pokušava i sa Veljčanjinovim. Razapet između stvarnosti i fantazije, ljubavi i mržnje, bolesti i istine koja je teška i bolna, on je nepredvidiv i iznenađujuć, nesvakidašnji ubica u nesvakidašnjim okolnostima.
Veljčanjinov je nasuprot njemu tip ″večnog ljubavnika″, onaj koji je uvek drugi ali koji je opet mnogo zadovoljniji tom ulogom od uloge večitog i prevarenog muža. Prvo Natalija, potom Klavdija i na kraju nesuđena Katarina. Njegov i život Trusockog neprekidno se prepliću usmeravajući ih jednog na drugog, poput odmeravanja snaga do konačnog razrešenja. Do obračuna je moralo doći jer je pisac jedino na taj način mogao da pokaže da se greške u životu moraju platiti. Da se Trusocki i Veljčanjinov nisu razračunali, još mnogo nevinih žrtava bi stradalo, poput Lize koja je u priču i uvedena baš da naglasi da naše greške mogu da povrede i mnoge nedužne oko nas. Liza je za Veljčanjinova značila nov život ispunjen nadom i srećom, iskupljenje za razvratan život koji je vodio u prošlosti i najčistiji segment njegovog postojanja. Za Trusockog je ona, naprotiv značila samo podsećanje na sramotu koju je uvek trpeo, beleg koji nosi poput rogova na svojoj glavi i večiti pokazatelj ništavnosti njegovog karaktera.Dostojevski je ovim delom još jednom pokazao da je vrstan poznavalac ljudske psihe i ljudskih sudbina. Kao ni jedan pisac pre njega, u stanju je da sagleda i prodre u srži ljudskih slabosti i raščlani ih do najsitnijih delova, ponaosob analizirajući svaki segment te ogromne celine zvane ljudska duša. A
"Svaki je čovek tajna i zagonetka i ako ceo život provedeš u njenom odgonetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek."
Нема коментара:
Постави коментар