"Hiljadu čudesnih sunaca" Haled Hoseini

 . . . Sa razlogom jedan od najomiljenijih pisaca današnjice, Haled Hoseini očarava umećem da izjednači realnost i fikciju. Stvarne likove i izmišljena mesta, nepostojeće ljude i poznata geografska i istorijska odredišta u koja ih smešta. Dugo sam čekala na ovu knjigu i čini se - stigla je u pravi čas. Da zatvori i ovenča ovu 2013-tu kao godinu u kojoj sam požnjela mnoge dugo očekivane i zaslužene uspehe.
Vrlo ciljano nisam želela da vam ponudim sinopis ovog dela jer to možete pronaći bilo gde, pa i na samoj korici knjige. Radnja je samo okvir za suštinu, ram koji uokviruje njenu srž.
Stoga krenimo zajedno stopama Haleda Hoseinija.

...
" Ne mogu se izbrojati meseci što mu blistaju na krovovima,
  Ni hiljadu čudesnih sunaca što se kriju iza njegovih zidova. "
                                              (pesma Saib-e-Tabriza, 17.vek)

Avganistan, kolevka persijske civilizacije i duhovne raskoši. Nekada umetnički plodno tle na mapi drevnog Puta svile danas je, decenijama pa i stolećima kasnije, puko ognjište ratova i nepregledno groblje jedne zemlje izbrisane iz kolektivne svesti sveta. Od Avganistana danas nije preostalo ništa sem sumornih vesti, granata i pokušaja mirovnih snaga da koliko-toliko sačuvaju postojanje onih, oskudno preostalih, ljudskih života. I pod težinom te teške sudbine, o onom unutrašnjem, porodičnom, skrivenom životu njegovih građana ili ne znamo ništa ili samo mislimo da znamo iako smo svedoci tek male ivice surovosti koja se da nazreti pod velom burki i strogošću Kurana. Sve do ove knjige. Sve do uvida, ličnog i potresnog, Haleda Hoseinija.

" I to je, moji mladi prijatelji, priča o našoj zemlji: jedan napadač za drugim... Makedonci. Sasanidi. Arapi. Mongoli. Sada Sovjeti. Ali mi smo kao ti zidovi tamo. Izubijani i nimalo lepi za oko, ali i dalje stojimo."
" Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude. Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi."

Dirljivo i tragično svedočanstvo o životu u Avganistanu, isprepletane porodične drame triju porodica koje razdvajaju status i moć novca ali spajaju iste muke i nakazna lica nasilja, Hoseini je pretočio u potresnu ispovest "Hiljadu čudesnih sunaca". U vidu tetralogije, ova priča zadire u samo središte ženske patnje i gubitka, u sramotu i poniženje, u sirovu i zadrtu snagu šerijata. U priču Marijam i Lejle, dve žene koje život spaja vezujući ih za istog čoveka, ogrezlog islamistu i nasilnika Rašida, i koje na tom putu bola i borbe za preživljavanjem nalaze utehu jedna u drugoj deleći svoju patnju kao saborci na istom, minskom polju modernog ropstva. Pod burkama, bez prava glasa, potlačene i kažnjavane bez prava na humanost, na ravnopravnost. Na ljudskost.

"Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno?"
"Ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija."
"Svi žele Džeka", rekla je Lejla Marijam. "Eto u čemu je stvar. Svi žele Džeka koji će doći da ih spase iz ovog užasa. Ali Džeka nema. Džek se ne vraća. Džek je mrtav."

Nikada prisnije i nikada bliže nećemo biti u prilici da spoznamo i osetimo Avganistan, da saosećamo sa njegovim ženama koje su heroine nacije ali i sveta jer svoju muku žive tiho i nečujno. Svoje trpljenje ne odaju već ga nose kao krst, na uveloj koži i ožiljcima svih prethodnih batina. Stoga kao najpotresniji citat iz ove predivne knjige navodim baš njenu posvetu - Ova knjiga posvećena je Harisu i Fari, koji su oboje nur moga oka, kao i ženama Avganistana. Hvala Haledu Hoseiniju, hvala mu na spremnosti da svetu izloži ogromnu strahotu života islamskih žena i na taj način bar malo doprinese u borbi za njihovo oslobođenje.
U težnji da se pojavi nur koja bi obasjala i njihove živote.

"... Društvo ne može da uspe ako su mu žene neobrazovane. Nema šanse."

Kao veliki pacifista i humanista i kao američki izaslanik UNHCR-a, agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija, Hoseini je imao priliku da se na licu mesta, na izvorištu sveopšteg užasa rata i nasilja, upozna sa njegovom okrutnom i stravičnom stranom i suštinski sagleda sudbinu svoje zemlje koja ga zatiče u dubokoj potresenosti i otrežnjenju. Ali ga istovremeno i motiviše da priloži svoj zalog budućnosti kroz priču o Marijam i Lejli, jednoj duši u dva tela i na neki način, univerzalnoj ličnosti svake žene Avganistana.
Ovo je knjiga koja će vas činiti konstantno začuđenim ali i potpuno ranjivim za sve tegobe koje nosi. Zapitajmo se samo koliko se još ovakvih identičnih sudbina trenutno odigrava u svim muslimanskim zemljama u kojima vlada muški princip i zakon. Čini se da ne možemo pomoći a zapravo, svako ko želi pronađe i način baš poput Hoseinija koji nas u pogovoru na kraju svog dela, poziva da se informišemo o organizacijama u kojima svojim znanjem i radom možemo biti od koristi (www.unrefugees.com ). Jer nijedna žena na svetu nije zaslužila da ispašta zato što je rođena kao arami, da bude tučena ,silovana, šibana ili ubijena jer je branila vlastiti ili tuđi život. Nijedna žena nije zaslužila da je tretiraju nehumano, da je gaze, šutiraju, da njeno telo seku popot mesa izlažući je nesnosnim bolovima koji mogu odneti i dušu.
Svaka žena zaslužuje da bude Aziza. Voljena.
I da doživi vredan i dostojan a ne potresno smislen kraj za slučajno začet život.

"Kada su se vratili u Kabul, Lejlu je mučilo što ne zna gde su talibani sahranili Marijam. Želela je da poseti Marijamin grob, da posedi malo s njom, ostavi neki cvet. Ali Lejli je sada jasno da to nije važno. Marijam nikada nije daleko... Marijam je u Lejlinom srcu, gde sija blistavim zracima hiljadu sunaca."

"Senka vetra" Karlos Ruis Safon

Kada vam jednu istu knjigu preporuče ljudi različitih književnih afiniteta i ukusa, zapitate se šta je to što je ove, naizgled nespojive čitaoce ujedinilo u jednu odanu publiku. Tako je do mene došlo ovo delo, preporučeno kao roman koji se čita sa ushićenjem i sa osećajem jeze. A baš to i nudi Senka vetra.

...
"Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača."
"Jedna od zamki detinjstva jeste što nije neophodno shvatiti nešto da bi se to osetilo. Ali kad je razum sposoban da shvati ono što se desilo, rane na srcu već su previše duboke."

"Senka vetra", prvi roman trilogije Karlosa Ruisa Safona, otkrio ga je svetskoj publici kao pisca dosetljivog, mističnog i strastvenog temperamenta, misli uvek razapetih između strave i erotike i zamršenih beskrajnim varijacijama mogućeg i postojećeg. Ova osetno dirljiva i maštovita priča, drama iz života jedne Barselone zahvaćene ratom i njenih žitelja, svakog ponaosob predanog svojim strastima i željama, budi u nama čitaocima ono najbolje - sećanja iz detinjstva, tople i iskrene emocije i želje koje smo možda, jednom davno, potisnuli i odrekli ih se. Sve do ovog trenutka, do momenta kada smo ponovo pozvani u život. Na pozornicu prepunu skrivenih darova, statista, klovnova,opasnosti i utvara. Svega onoga što oličeno u crtama nama znanih i neznanih ljudi svakodnevno viđamo i osećamo kao okosnicu ovog čina zvanog stvarnost.

"Tajna vredi onoliko koliko oni od kojih moramo da je čuvamo."
"Sudbina je obično iza ćoška. Može biti lupež, kurva ili prodavac srećki, njene tri najdelotvornije inkarnacije. Ali ne praktikuje kućne posete. Morate je zgrabiti."

Bogatom umetnošću imaginacije i slojevitim i temeljnim književnim stilom, K.R.Safon uspeo je da svojom spisateljskom veštinom izgradi karaktere i ličnosti koje bez premca prete da izađu sa stranica ovog romana i nastave svoj samostalni život. Lik Hulijana karaša i inspektora Fumera dokaz je o postojanju večite borbe između dobra i zla, raja i pakla ali i podsetnik da ako ne čuvamo dobro koje nam je dato, ono lako može biti nagriženo plamenom zla i poprimiti obrise svoga neprijatelja. Postati poput krvi na rukama Hulijana Karaša. 

"Čekanje je rđa na duši."
"Srce jedne žene je lavirint istančanosti koji odmerava snage sa neotesanim umom muškarca prevaranta. Ako zaista želite da posedujete neku ženu, morate razmišljati kao ona i morate prvo osvojiti njenu dušu. Ostalo, slatki tapacirani omot zbog koga čovek izgubi zdrav razum, ide pride."


Karlos Ruis Safon ovim delom plasirao se u istoriju svoje ali i evropske književnosti dobijajući brojna međunarodna priznanja i nagrade kao i pohvalu međunarodne kritike za svoj prvi roman za odrasle, Senku vetra. "Igra anđela" nastavak je ovog romana napisan posle sedam godina pauze i dočekan kao potvrda neospornih umetničkih,književnih dostignuća i kvaliteta svog prethodnika, dela Senka vetra.
Građen po principu ciklične kompozicije, ovaj roman biva zatvoren gotovo istovetnom slikom koja i otvara prozor u priču o Groblju zaboravljenih knjiga, najznačajnijem motivu ovoga dela. Ili kako su to brojni autori rekli, Senka vetra knjiga je o knjizi, o ljubavi prema čitanju i stvaranju i neobuzdanoj inspiraciji da se piše i pretoči sva fikcija,koliko god mračna ili pozitivna bila, u stvarnost koja postaje ogledalo zamišljenog i ispričanog.
Ili senka jednog sveta koji postoji duboko u svima nama.

"ja sam optimista i kažem sebi da sve što raste kasnije i opadne,a da ono što opada jednog dana mora da poraste."

"Pogledaj dom svoj, anđele" Tomas Wolf

" Svatko je od nas zbroj svega što nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noći, pa ćete videti da pre četiri hiljade godina na Kritu počinje ljubav što je jučer završila u Texasu... Svaki trenutak je plod četiri hiljade godina. Svladavši minute, dani poput muha odzuje u smrt, a svaki je trenutak prozor na svo vreme. "

...
Veličanstven, neponovljiv,raskošan i autentičan autor za sva vremena - tako bismo najkraće i najtačnije mogli opisati Tomasa Wolfa, najlirskijeg i s punim pravom rečeno, najtalentovanijeg pisca američke proze prve polovine 20.stoleća. Jedan od onih koga mnogi i dalje svrstavaju u red "izgubljene generacije" (uz John Doss Passosa, Hemingwaya, Faulknera, Fitzgeralda...) što po godinama u kojima je stvarao što po određenoj sličnosti koja ga povezuje sa ovim velikanima pisane misli, Tomas Wolf je ipak bio i ostao onaj najnesrećniji pripadnik toga društva i vremena, navirućeg talenta ali prerano regrutovan u smrt. "Pogledaj dom svoj, anđele" sa svojim podnaslovom "Priča o zakopanom životu", prvi je deo njegove opsežne i bogate autobiografske tetralogije, i sam uobličen u vidu trilogije koja spaja i pred čitaocem sastavlja bogato tkivo njegovog života; od kolevke pa sve do rane mladosti i odlaska na Harvard, u tu željenu meku ideja i napretka. Čudesan naziv ovoga romana pozajmljen je iz stihova Miltonove "Lucide" aludirajući na samom početku na očekivanu radnju ovog dela ali i na lik (simbol) koji će ovaj roman zaokružiti možda bolje nego i sam glavni junak, Eugen Gant odnosno Tomas Wolf.
Kameni anđeo sa tihim osmehom hladnog mramorja.

" Seme našeg uništenja procvetat će u pustinji, aleksin našeg leka raste na planinskoj hridi, a naše živote stalno posećuje devojčura iz Džordžije jer londonski džepar nije bio obešen."
"... Moja neutamničena duša luta milijunom ulica života, živeći svoju sablasnu moru gladi i žudnje. Gde, Ben? Gde je svet?
- Nigdje - reče Ben.- Ti si tvoj svet."

Tzv.poezijom u prozi, odnosno poetskim načinom pripovedanja kao i duhovitim i vrcavim, inteligentnim opaskama umetnutim među redove svakodnevno datog i opisanog života, Wolf zasluženo pridobija književnu kritiku koja ovaj roman svrstava među najznačajnija književna dostignuća toga vremena. Možda zbog svoje iskrenosti, zbog nesputanosti i želje da sav svoj život, sve do tada viđeno i okušano složi među stranice ovoga romana, bez obzira na posledice i osudu kojoj može biti (i jeste) izložen, Tomasa Wolfa prepoznaju kao pisca osećajnog,romantičnog i tananog sentimenta; kao boema i istinskog uživaoca svoga zanata, kao predanog i čistoljubivog zanesenjaka u književnost. Kao onog koji jeste i koji će ostati, istinski predan svom stvaralačkom naboju.

" Razumio je da su ljudi bili zauvijek stranci jedan drugome, da nitko nikoga ne uspije stvarno upoznati, da utamničeni u mračnoj utrobi svoje majke mi dolazimo u život ne videći joj lica, da nas predaju u njezine ruke kao stranca i da, uhvaćeni u tu nerazrešivu tamnicu postojanja, nikada iz nje ne pobjegnemo, bez obzira kakve nas ruke grlile, kakva nas usta ljubila, kakvo nas srce grijalo. "
" Ode nam jedan prijatelj divni, odlete jedan voljeni glas, ali on nije umro,on živi; vera i spomen potiču nas."
"Priroda se nikad ne ponavlja. Svi su se bogovi izgubili na putu."

"Pogledaj dom svoj, anđele" priča je o neobičnoj i rastrzanoj porodici Gant, predvođenoj ocem kamenorescem koji još kao dete biva opsednut i oduševljen likom kamenog anđela koji će zauvek odrediti pravac njegovog životnog puta. Eugen se rađa kao osmo i poslednje dete svog oca sa Elizom Pentland, ženom koja svoju ulogu supruge i majke smatra dovoljno ozbiljnom koliko i svoju žeđ za trgovinom nekretninama a neretko,znatno manje ozbiljnom. Suočen sa velikim brojem braće i sestara koji svojim temperamentima i naravima oblikuju njegov život i uče ga (ne)postojanju osobnih odnosa, Eugen zauvek ostaje stranac u kući koja samo svojom simbolikom upućuje na ognjište a zapravo, stecište je svakojakih rana i urušenih snova pod teretom alkohola i bluda, svađa i nakaznosti, zlobe i pohlepe. I na kraju smrti, te toliko bliske teme porodice Gant. Duhom i životom oduzete skupine ljudi, povezanih krvlju a razdvojenih suštinskim nerazumevanjem. Otuđenošću.

"Kroz Slučaj svatko je od nas utvara drugima i svojoj vlastitoj stvarnosti; kroz Slučaj, golema osa sveta i zrnce praha; kamen što pokreće lavinu, oblutak čiji se koncentrični krugovi šire morima."
"U cvetu svenu njena lepota,
ni mladost svoju još ne prođe;
Ne spozna ljubavi ni života,
zovnu je Bog i ona pođe.
Al' šapće vera kroz lahor pusti,
nemojte za njom roniti suze.
Tu ona vašu ljubav pusti,
Ali na nebu veću uze."

Pa ipak, ne treba ovaj roman sagledati kao otužnu autobiografsku priču kroz koju pisac nastoji da izleči svoju traumatičnu i tihim bolom ovenčanu mladost. Naprotiv - ovo je priča o odrastanju, o tajnama koje svako od nas u sebi nosi, o suočavanju sa svim onim što jeste i mora biti život. Jer svi smo mi zapravo,pa i samo naše postojanje - jedan novčić sa dva lica, jedno telo sa dve strane duše. U svakome od nas postoji i raj i pakao, i suze anđela i hladnoća mermera.

"Kako izgledaju mora zorom u proleće? Hladni galebovi spavaju na vetru. Ali nebesa su ružičasta."
"Izuzetnost ne temelji život na tvrdoglavoj privrženosti njemu."

Pregršt je citata i brilijantnih misli koje ovo delo, kao riznica, čuva i štiti među svojim koricama. O tome je posvedočio i sam Wolf rekavši :" Pišem od 11 uvečer do 6 ujutru, ustajem u 14 posle podne. Radim ozbiljno, po prvi put u životu. To je nešto ludo,opijeno, divlje..."
Stoga,neka i vas valovi nabujalih reči i fascinantni opisi ponesu i uznesu do onih visina, do onih vrata koja će vas odvesti u neki bolji i savršeniji svet. Do mudrog i samo vama savršenog hrama.
Do sopstvene, blistave i ponosne - duše.

"Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i glazbu koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..."

"Sena Puta svile" Kolin Tjuborn

Odvažiti se na čitanje Tjubornove "Sene Puta svile", zahteva spremnost na koncentrisano, predano i istinsko uživanje u putovanju koje seže kroz vekove i civilizacije spajajući istok i zapad, prošlost i sadašnjost. Ali pre svega, kulture i jezike naroda na širokom području od Kine do Turske, od dinastije Tang do drevne Antiohije. Krenuti Putem svile, znači zaći u najudaljenije i najtamnije kutke svetske kulturne baštine.

...

"Ići Putem svile liči na poteru za duhom. On izvire iz srca Azije, ali zvanično više ne postoji. Za sobom je ostavio samo obrise svoje nesputanosti, veštačke granice i narode koji nisu ucrtani u karte. Račva se i krivuda gde god da ste. To nije jedini put, to su mnogi putevi - splet izbora."

Kolin Tjuborn, svetski priznati i nagrađivani putopisac i autor, istraživač i neumorni pronalazač, jedan je od onih koji su dekodirali a potom i svetu poklonili, bogat, malo poznat i zamršen, tajnovit i bajkovit drevni Put svile. Ispisan koracima njegovih osvajača i učesnika, prolivenom mongolskom krvlju, tamnim i nemirnim Iranskim očima i kitnjastim pločicama sirijskih džamija.

"Naciju, prema rečima filozofa Renana, ne čini istinita prošlost, već priče koje se same pričaju - naciju čini ono što ona pamti, ali i ono što zaboravlja."
"Presudno za propast Puta svile verovatno nije bilo ni osvajanje Konstantinopolja, ni izolacija tokom Minga, ni Kolumbovo iskrcavanje, već je to bio morski kompas koji je u desetom veku otkrio nepoznati Kinez."

Ovaj istorijski, sociološki i književni poduhvat kakvog se mogu prihvatiti samo izuzetni poznavaoci njegove materije i suštine, donosi nam fascinantne opise predela, ljudskih karaktera i sudbina, vezući jednu svilenu nit koja spaja i mrsi sve živote duž podneblja kojim su nekada karavan-saraji nosili i prenosili bogate darove sa Istoka i Zapada, trgujući svojom tradicijom, kulturom ali i religijom, toliko sklonom mešanju i stapanju. Živopisan i dinamičan, ovaj roman ispričan je sa usana mladića iz prašine Sijana; kroz odjeke gonga pri hramovima Žutog Vladaoca; u presecima istorijskih poglavlja duboke i davne, kulture Istoka. Jer putovanje kroz srce jedne zemlje uvek započinje putovanjem unutar samog putnika.

"Hiljadama kilometara udaljen od svih koji me znaju, imam iluziju da mi je prošlost lakša, jedva da je uopšte moja."
"Samoća se jače oseća na javnom mestu."

Kolin Tjuborn se na ovo putovanje odvažio kao samostalni putnik željan da pronikne u sve prašnjave i velom tajne obavijene, kutke na putu jednog drevnog i danas nevidljivog puta. Saznanja i iskustva koja je na tom putu sakupio, govore više o našoj budućnosti nego o našoj prošlosti; na temeljima ruina i ispričanih legendi, mladi žitelji izgubljenih i porušenih gradova započeli su nova poglavlja svojih života, svesni burne prošlosti ali neopterećeni njenom težinom. Putem ilegalnih satelitskih antena, modernih farmerki sakrivenih pod zarovima, tajnih radionica savremenih umetnosti, svi oni izrazili su svoj bunt prema potčinjenom i nametnutom, bolnom prošlošću obeleženom vidu života. Svuda se podjednako teži napretku, oslobađanju od stega nacionalističkih, religijskih i fanatičkih ubeđenja i uspostavljanju mira, sa samim sobom i svetom oko sebe. Kako sa onim domaćim tako i sa onim stranim koji u vidu Kolina Tjuborna, sve više pohodi ove, do skoro odbačene i zapuštene delove sveta. Duhom bogate ali ugledom surove i nepristupačne, ivice jednog dugog i drevnog puta.
Ovo delo koje obrazuje i inspiriše, podstiče nas da od ljudi oko nas očekujemo znatno više, da odbacimo sopstvene predrasude i muslimanske zemlje na drevnom Putu svile, sagledamo kao kolevke kulture i obrazovanja a ne isključivo ratom i terorizmom, razrušene ostatke nekada bogate civilizacije. Jer sve su one baš to bile - od Bagdada do Herata, od Kašgara pa sve do Gaziantepa, drevni Put svile izrodio je bogato multukulturno, multietničko i multinacionalno nasleđe koje nam je ostavljeno u amanet od prošlosti pa sve do danas. A svi njegovi moderni žitelji, čuvari su tog beznacionalnog i vanvremenskog blaga.
Tajnog puta upletenih svilenih niti.

"Ponekad putovanje proistekne iz nade i instinkta, opojnog ubeđenja dok vam prst putuje po karti: Da, ovde i ovde... i ovde. Ovo su završeci nerava sveta... Hiljadu razloga ćete pronaći za polazak na put. Idete da upoznate ličnosti, ljude kojih nema na kartama. Imate utisak da idete u srce sveta. Susrešćete se sa različitim sudbinama. Idete zato što ste još mladi i željni uzbuđenja, škripanja čizama po prašini, idete zato što ste stari i što želite da shvatite nešto dok nije prekasno.
Idete da biste videli šta će se desiti."

"Promena" Mo Jen

Životni put Nobelovca Mo Jena predstavlja priču dostojnu filmske ekranizacije. Nepredvidivost života ovog, naizgled profesionalno promašenog i neostvarenog sina kineskog seljaka, vodi od nezavršene Osnovne škole, preko pozicije privremenog radnika fabrike pamuka pa sve do danas, širom sveta poštovanjem i ugledom ovenčanog, autora nove i nikada naprednije Kine. Dobitnika Nobelove nagrade za književnost za 2012.godinu.
Običan dečak u Guan Moye-u (književnosti predstavljenom pod pseudonimom Mo Jen) nikada nije prestao da veruje u svoje snove koliko god oni u prošlosti bivali nerealni. Sledeći svoju pasiju i istrajno školujući svoj duh, Mo Jen gradi sopstveni hram kreativne, duboko osećajne i misaone proze kojom se kao pisac odvažno predstavlja svetskoj čitalačkoj sceni. I uspeva u tome, uspeva da zauzme jedno od najviših mesta u bogatom sazvežđu savremenog spisateljskog neba. I da ostavi svoj trag kao pisac koji se čita i koji će se čitati. Kao samo sunce zemlje iz koje je potekao.

"Ja sam zapravo smatrao da sam prilično poseban i sanjao sam da ću jednog dana prikazati svoj talenat čitavom svetu."
"Moj san o studijama je propao, ali je to samo pojačalo moju želju da postanem pisac."
"... dok su ovo u suštini memoari i mada možda i nije sve što pišem istorijski tačno, to je zato što posle tolikih godina imam rupe u pamćenju."

Autobiografske priče ili kako ih sam pisac definiše - memoari, slika su i prilika rasta i razvoja Kine u godinama koje su obeležile detinjstvo, mladost i uzlaznu putanju životnog puta Mo Jena. U osam glava, predočena je ljudska sudbina viđena očima našeg pisca, glavnog aktera ali i posmatrača tuđih života koje opisuje baš onako kako ih je i doživeo - iskreno, sa razumevanjem i empatijom. Moglo bi se reći i da je glavni lik ovog neobičnog romana sama Kina u godinama svoga uspona, kada su se posledice Kulturne revolucije i dalje osećale ali se istovremeno i težilo napretku kao nikada pre. Promenom svesti ljudi, očuvanjem kulturne baštine i unapređenjem političkog i obrazovnog sistema. Dajući šansu pojedincima poput Mo Jena, Kina je snažno podržala Promenu.
Dala je svoj doprinos izgradnji bolje i održivije budućnosti svog naroda.

"Kažnjavanje drugoga tako što ćete nauditi sebi nije razlog za ponos i smatra se prilično grubijanskim ponašanjem. Onaj ko je u stanju to da uradi, ipak, po mom sudu nije običan grubijan. Grubijansko ponašanje može imati junačku stranu, a junačko ponašanje grubijansku."
"Vidiš kako ovde stoje stvari. Sada se vrati i daj sve od sebe. Ako treba i satri se od posla. Ljudi umiru od bolesti, a ne od vrednog rada. Nastavi da guraš, i pre ili kasnije pretpostavljeni će to da primete."
"Prelazak iz 'svako gura nos u svacija posla' ka zaštiti privatnosti pojedinca bio je značajan korak napred za Kineze."

Mo Jen u svoj stil unosi šarm starih autora ali i dozu savremene,moderne misli, oblikovane tako da jednostavnost ne potiskuje emocije koje naviru iz njegovih sećanja čineći likove iz ovih epizoda potpuno živim, opipljivim, stvarnim. Baš kao da su bili deo i naše prošlosti, učesnici i u nekim našim proteklim godinama.

"Već sam bio prilično dobro poznat, shvatao sam šta je to zapravo književnost i znao sam da je za jednog pisca bitno samo pisanje, a ne formalno školovanje i fakultetska diploma."

Inspirativna i neverovatna priča sklopljena među stranicama ove knjige, dovešće i vaš um na prag nove, odlučujuće Promene.
Ostanite inspirisani i prepustite se.

"Lampeduza" Rafael Arguljol

...
Posle dužeg vremena, predstavljam vam jedno delo koje svrstavam među najbolja ostvarenja sa kojima sam se susrela u prethodnih par godina i istovremeno, smatram ga pravim draguljem sa polica Geopoetike.
Dobrodošli na - Lampeduzu.

...
"Zaljubljenik u ostrva i luke istinski je nomad: njemu nije zadovoljstvo u ostajanju, već u dolasku i odlasku, jer jedino pri dolascima i odlascima čovek nadilazi prolaznost svog bitisanja."
"Možda će se tvrditi da je teško otkriti lepotu na ovom pedlju stene. Ali,ništa jadnije od takve tvrdnje! Lepota se ovde nalazi u nadmoćnom obliku,utisnuta, materijalna strana joj je tuđa, nije uhvaćena našim prilagodljivim čulima. To je dakle suštinska lepota, njena bit, lepota što se neprekidno stvara iz semena pustošenja."

Višestruko nagrađivani autor, priznati autoritet kreativne, bujne, višeslojne proze, gostujući profesor Berkli Univerziteta, filozof i veliki mislilac - Rafael Arguljol, donosi nam priču o mističnoj i dalekoj zemlji usred mora, bajku o Lampeduzi kao skrovištu i obećanoj zemlji našeg putnika Leonarda Karačija, zaljubljenika u antiku i roba fatalne privlačnosti oličene u liku žene Irene. Lampeduza je stoga i sudbina i strast i utočište; i željeni komadić raja i tamnica neuslišenih želja, grobnica jedne i kolevka druge ljubavi,one punije i raskošnije - ljubavi prema kulturi jednog ostrva, prema mentalitetu njegovih žitelja, prema mirnom i spokojnom ali ne i monotonom životu kakvo pruža ostrvsko blago Lampeduze. Ovaj morski biser iznedrio je i Klaretu, najsvetliju i najblistaviju tačku u sudbini jednog nesuđenog Grka.

"Na Lampeduzu sam bio došao u svojim mladalačkim godinama, a odlazio sam s nje na pragu zrelog doba: u razdoblju koje je bilo između toga, moja mladost je sagorevala na velikim čovekovim lomačama nasilja i strasti."
"Postojao je ipak jedan dan kada je i sama smrt podlegla mojoj lepoti."

Našoj čitalačkoj publici još uvek prilično nepoznat i u domaćim književnim krugovima nedovoljno afirmisan, Rafael Arguljol je stvarajući Lampeduzu udahnuo život jednom zaboravljenom ili pak nepoznatom, otcepljenom delu sveta uhvaćenom u klopku morskih bujica i užarenog,vrelog sunca. Težak život na Lampedužanskom tlu opstajao je mahom zahvaljujući brodskim vezama koje je održavala sa Sirakuzom, omamljujuće privlačnim prvobitnim odredištem Leonarda Karačija. Ali Sirakuza je bila i ostala raskrsnica na putu na kom je trebalo izabrati - pratiti neobuzdanu strast uhvaćenu u očima jedne žene ili pratiti svoj put istinskog Grka i zaluđenika za antičkom zaostavštinom.
Mudrost srca donela je ovu presudu.

"Ono što je najuzvišenije i najniže u ljudskom biću - nepodmitljiva snaga osećanja i stvaralaštva, ali i plodonosna bujica beskrupuloznog instinkta što razara i pustoši istovremeno pokrećući na život - susretali su se u tom fantazmorgičnom pejsažu, u toj zadivljujuće neljudskoj četvorostrukoj silueti... I povrh svega, Irenin pogled,onaj bestidni pogled neprestano uprt u mene, kao da me probada koplje od nekog neodređenog metala,a vrh mu je strast!"

Narator ove priče se kao slučajni putnik zatečen na brodu ka Lampeduzi, susreće sa Karačijem koji u dokolici otpočinje svoju životnu priču ne stigavši da otkrije kraj svoje ljubavne sage. Stigavši na ostrvo, oni otpočinju naizgled miran odmor dok zapravo senke smrti i prošlosti opsedaju duh njegovog starog žitelja. Rastrzan između onog što jeste i onog što može biti, Leonardo svoj život predaje strasti koja ga je oduvek mučila i progonila. Krajnje tajanstveno i obavijeno velom nedokučivog, on napušta tle koje ga je toliko dugo čuvalo i prihvatalo ali mu i oduzelo ono što je najviše voleo i želeo.
Svoje utonuće u beskraj pružaju mu plave vode Lampeduze.

"... More ne ubija, ono savladava. Ne likvidira te a da ti ne pruži priliku za spas. More je kao ratnik: ima svoje mišiće, svoj oklop, svoje koplje. Mi ih takođe imamo, iako su slabije. Da,more ubija, ali ne lišava časti."
"Kada bogovi smrti jezde svojim oholim galopom među našim dragim bićima - s kakvim onda olakšanjem i s kakvim zanosom u svojim majušnim srcima opažamo kako se njihovi konji udaljavaju!"

Prožeta epizodama strave, erotske ali i ratne tematike, prizorima nesvakidašnjih prirodnih lepota i istinskih trenutaka sreće i čiste radosti, uokvirena složenom i uvek intrigantnom grčkom mitologijom i smeštena na tle bogato istorijskim i kulturološkim znamenitostima, priča o Lampeduzi vanvremenska je potraga za samim sobom i pronalaskom tog istog sebe nakon puta koji može biti i tužan i lep, i razočaravajući i obećavajući, i običan i neočekivan.
Ali iznad svega - Lampeduza smo mi sami.
Svaki je čovek jedinstveno ostrvo, načet tugom,zapljusnut srećom, povezan sa drugima i pun nebrojenih špilja nada,želja i mogućnosti.
Put na Lampeduzu, povratak je sebi.
Otisnite se i zaplovite.

"Sutra je novi život" Tjeri Serfati

...
Sticajem okolnosti,ova knjiga dospela mi je u ruke drugog dana Nove godine. Sigurna sam da je nikada ne bih izabrala ugledavši je u knjižari jer bih zasigurno pomislila da je reč o još jednom modernom, ispranom romanu koji ne nudi previše ni stilskog ni umnog izazova za čitanje.Međutim,ono što sam pronašla iza, samo naizgled, olakog štiva, bio je sasvim čudesan i neverovatan svet imaginacije,snova,realnog i nerealnog.

...
"Život je stvarno lep ako umemo da ga posmatramo iz pravog ugla."
"Apsurdna priča je nalik na čašu: kad se napuni,može i dalje da se sipa, preliva se i curi,ali nije više opasno."

Ono što ovo delo Tjeri Serfatija izdvaja iz mora sličnih jeste pozitivna poruka koju nosi a koju sam želela da vam svima prenesem u osvit ovog novog doba, na pragu jedne nove i obećavajuće godine.
Idejni siže ovog dela koncipiran je nalik na krimi roman; sa puno prevrata,neočekivanih i mističnih činjenica, junaka,situacija. Uprkos odsustvu bogatog književnog izraza, istina je da se ova knjiga čita u jednom dahu. Jer aktivira maštu,budi um,angažuje svest i razvija intuiciju.
Poziva na analizu svojstvenu kritičkom i analitičkom duhu.

"Osveta je jelo koje se jede toplo. Štaviše,vrelo."
"Bolnica leči pacijente i uništava bolničko osoblje,to je istina dokazana u praksi."
"Neverovatno je na kakve sve podvige mogu da nas nateraju strah i instinkt."

Ugledni rekonstruktivni hirurg Džejms Bern doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon koje mu,kao posledice, ostaju rupe u sećanju dok se njegovoj ženi Ines gubi svaki trag. Suočen sa činjenicom da ga, nakon buđenja jednog običnog jutra, pamćenje do te mere izdaje da ne prepoznaje svoju novu ženu i decu,porodicu koju je gradio prethodnih šest godina, Džejmsova ravnoteža biva iz korena uzdrmana. Pojavljivanje njegove, navodno mrtve bivše žene,mistično ubistvo i otkrivanje tajne o ćerci za koju nije ni znao da postoji, uvlače ga u vrtlog intriga,bezumlja i preispitivanja sebe i drugih i potragu za počecima ličnih uspomena koje datiraju pre te kobne nesreće.
Neočekivan,vrlo živopisan i uzbudljiv triler, provešće vas kroz sve četvrti i socijalne krugove Njujorka, kroz patologiju njegove mase i pojedinaca, kroz mrežu bezakonja i obruče FBI istrage i na kraju vas izvesti na čistinu prave,životne ljubavi.
Ali tek onda san i java razmenjuju svoje pozicije; razum i imaginacija menjaju mesta.
U osvitu nove,lepše,obećavajuće budućnosti.
Jer Sutra je novi život.

"Ostrvo i okolne priče" Goran Petrović

"Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.

"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..."