"Uhvati zeca" Lana Bastašić

‘’ Za mene sjećanje možda i jeste kao zaleđeno jezero – mutno i klizavo – ali se na njegovoj površini s vremena na vrijeme pojavi pukotina kroz koju mogu da provučem ruku i ugrabim jedan detalj, jednu uspomenu u hladnoj vodi. No zaleđena jezera su podmukla. Ponekad uhvatiš ribu, drugi put propadneš i udaviš se. Iz iskustva znam da mi skoro sva sjećanja na nju imaju tu potonju tendenciju. Zato se i jesam dvanaest godina trudila da se ne podsjećam. I upalilo je. Nevjerovatno je na koliko malo ljudskosti možemo da se svedemo kada nam to ide u prilog. A onda sam se javila na telefon i rekla njeno ime. Voda je bila poznato ledena. Iz njene su se dubine nazirale troglave zvjeri. ‘’

Postoji jedan paradoks u današnjoj književnosti – savremenim tendencijama se pravdaju sva okliznuća na put žargonskog jezika koji nekada s pravom, a nekada sasvim suprotno, uvodi ili ne uvodi novu dinamiku u život jednog književnog junaka. Moram priznati da je posebno završetak, ali i Pogovor autorke ovog dela, umnogome objasnio i opovrgao neke zablude koje sam razvila čitajući ovu knjigu koja me je ostavila sa gorko - slatkim osećajem i zadovoljstva i izneverenosti. Zapitala sam se, gde je ta Lana Bastašić u priči koja, na prvu loptu, izgleda kao još jedna verzija kopije Moje Genijalne Prijateljice Elene Ferante – dve drugarice koje život spaja i razdvaja sudarajući njihove naravi i izabrane puteve od Bosne do Dablina, kroz tkanje ženske ljubomore, pakosti ali i povremene topline i bliskosti, smešanog koktela najrazličitijih ljudskih emocija. Izgledalo je, kao da čitam već dobro poznatu i blisku priču, samo drugačije našminkanu i smeštenu u drugi društveni milje kako bi se zabaškarilo njeno pravo poreklo i rasplet. Međutim, negde na sredini dela, shvatam da to nije ono što meni lično “smeta”u ovoj knjizi. Nisam ni književni analitičar ni izdavač; ja sam samo još jedan glas više u čitalačkoj publici ovog našeg regiona. Ali taj svoj glas stavljam u službu pronalaska značenja u svim našim malim i velikim pričama, izrečenim na toliko različitih načina i sa toliko izraza; bitnim ili ne bitnim, beznačajnim ili suštinskim. Stoga ono što me žulja nije osećaj nekog prepoznavanja ljudskih i iskrenih emocija sažetih u relacijama ova dva lika, jednog stvarnog a jednog dočaranog; nije ni sramota ni nelagodnost zbog prećutnog priznavanja nekih njihovih grešaka ili izrečenih misli već pre svega – Lejlin jezik, to nepotrebno književno ruglo ničim izazvano a suvišno u pokušaju da se dočara odbojnost ili pak gađenje ka zemlji koja nije ni najlepša ni najbolja ali je svakako, vredna barem fokusa na ono dobro i sadržajno što je izrodila. Stoga me je Lanin rasplet u Pogovoru i zbunio i iznenadio: Lejla je Bosna, sa svojom lažnom bojom kose, sa svojim nepristojnim ponašanjem i bahatošću, sa svojom sumornom budućnošću i uzaludnim putevima ka boljem. Nisam bila spremna na scenario tolike promašenosti, pesimizma i besmislenosti vere ka boljim vremenima koja i hoće i moraju i trebaju doći; ne iz ugla ex-Yu optimiste već iz realne pozicije neminovnog napretka onih koji se trude i koji nisu odustali od toga da i od sebe i od svoje zemlje naprave nekog i nešto mnogo bolje od onoga što nam istorija pripisuje a sadašnjost opovrgava.

Motiv belog zeca snažno me je podsetio na Sabatov “Tunel” – prozor na avarelu iz 16.veka snažno upućuje na pozajmljen motiv prozora na slici Huana Pabla Kastela iz uvodne scene Sabatovog remek-dela oko kojeg se cela priča dalje zapliće a Lanina – I raspliće i dalje zapliće. Tu je i neminovna Alisa u zemlji čuda – sa svojim parabolama koje su autorku ovog dela inspirisale da istraži neke motive i obogati svoje delo putokazima koje ćemo verno pratiti, poput pasa tragača, do poslednjih redova ove neobične knjige. U taj koktel gorko – slatkih utisaka koji su me sačekali na izlazu kroz prozorčić u oku mrtvog zeca, umešala bih I ove misli:

“Prepoznala bih Balkan kroz taj ovalni prozorčić između svih drugih panorama. Ne razumijem se mnogo u geografiju, ne znam imena rijeka ni planina. To je možda sramotno. Balkan je za mene boja,a ne toponim. Imena – to se lakše zaboravlja, treba samo da se ispunih tuđim riječima, tuđim mapama, i slova nestanu kao šećer na jeziku. Ali boje ostaju, kao mrlje pod kapcima, iako sam nekada davno ostavila sentimentalnost iza sebe, u majčinoj kući. Boje se ne ispiraju pređenim kilometrima. Teška nijansa zelene, kao zaboravljene paprike, suhe i izborane, ne mogu više nikoga da nahrane. Otužna braon koja nastavlja da vijuga poput mrtve rijeke nakon apokalipse. Boja mumije koju su iznutra izjeli crvi.”

 

Da li bih se kao čitalac ponovo vratila ovom delu? Verovatno ne. Kažem verovatno jer ne opovrgavam bogatstvo njegovih metafora, jezgrovitost misli ni umeće pripovedanja ali ne anuliram ni ono razočaravajuće suvišno i suštinski nepotrebno bežanje u nedoraslost svojstvenu upotrebi vulgarnih reči u cilju osavremenjivanja odveć savremene tematike i scenografije u kojoj dominiraju svi poznati elementi modernog doba. 

Možda ja i nisam za belog zeca.

Sreća pa je onaj Pjegavi i dalje kod Kraljevića.