U detinjstvu se oblikuje drvo ljudskog života sa sve svojim korenjem, stablom i granama. I koliko god se kasnije trudili da ispravimo ružne izbočine što krivudav rast stabla izazove, one ostaju večito uklesane da opomenu i podsete na neprolaznost naših grešaka. Svako od nas je po rođenju dobio drvo svoje sudbine koje prsti detinjstva vešto oblikuju načinivši od njega vitke borove poput onih iz sela Švanze ili pak nesrećno i prokleto Cercis siliquatrium, drvo proteklih duša.
Dejvidu Mareju je sudbina namenila Judino drvo, raskošno i zanosno, drvo koje izaziva uzdahe i mami poglede svih slučajnih prolaznika njegovog života. Međutim, ta naizgled tako neobična i nadarena priroda u sebi je objedinila kiseo ukus pobede i lepote – pre nego što ozeleni, svi prelepi cvetovi Cercis siliquatrium-a opadnu, na taj način predočavajući silnu i vatrenu žestinu zanosa koji uvek pohita nad razumom, a potom biva ugušena i potisnuta procvatom stvarnosti. I Dejvid Marej je u sebi nosio taj dualizam ličnosti; savršenu fasadu koja je prikrivala i čuvala sve strasti i padove, sve gorke uspomene i promašene želje, impulsivne nagone i odbačene snove. Oduvek je bio svestan te dvostruke igre koja se u njemu odvijala ali, iako je u sopstvenim rukama imao moć da presudi i odluči kom delu svog bića da se prikloni, nedostajala mu je odlučnost i snaga, odveć istrošena u bespoštednim borbama da očuva i razvije svoj skroman život do nivoa kada će moći da ispuni svoje mladalačke sanjarije.
Svesna njegove slabosti, Frida von Altišofer je taj kukavičluk vešto iskoristila. Zapravo, i sama Frida je kompleksna i dupla ličnost u kojoj se, sa jedne strane ocrtava iskrena brižnost i duboka odanost na kojoj je gradila prijateljstvo sa Marejem iako često obeležena ženskom sujetom zbog povređenih i neuzvraćenih osećaja, a sa druge strane Fridu upoznajemo kao proračunatu i hladnu ženu koja trezveno manipuliše svojim, duhom slabim, prijateljem kako bi u krajnjoj liniji izvukla preko potrebnu i zadovoljavajuću korist. Ipak, imajući u vidu da bez obzira što se generalno gledano, moralna načela Dejvida Mareja ne mogu dovesti u pitanje već pripisati slabosti njegove volje, to ga ne oslobađa krivice i srama zbog neiskupljivih grešaka koje je počinio – prvo prema nevinoj Meri a potom i nedužnoj Keti. Zapravo, bilo ih je tako puno – njegovih žrtava koje su, u dodiru sa ovakvim karakterom samo gubile sjaj svojih vrlina i potpadale pod uticaj čoveka kome su slatkorečivost i ljubopitljivost celog života otvarale vrata. Daglasovi, a potom i Holbrukovi na čelu sa Doris, ispisali su istoriju isprepletavši svoj život sa sudbinom tog čudnog čoveka, Dejvida Mareja. Kronin podseća na parabolu da se svaka greška u životu plaća. Zbog toga je Doris bila kazna za bol nanet Meri, a Frida posledica prevare Merine kći Keti. Sve je u životu povezano uzročno - posledičnom vezom i stoga je svaka odluka neminovni pokretač neke nove koja pak, za sobom nosi posledice koje uzrokuju potonje događaje. Stoga je taj niz i u Dejvidovom životu beskonačan i dug; ko zna koliko bi još grešaka počinio i koliko bi još novih i nesuđenih ljubavi izgubio da nije rešio da prekrati svoj život tog svežeg jutra. Na Judinom drvetu, stablu svog života, drvetu izdaje od koje je bio satkan. U Ketinim očima ogledala se izdaja Meri, u Fridinom pogledu prevara Keti a u njegovom sopstvenom- izdaja samog sebe koja ga je najviše i zabolela dovodeći do odluke da oduzme sebi život.
Postao je svestan da je celog života lagao sebe i da nije ništa od onog za šta je verovao da jeste. Odbacio je svoje ideale, težnje i stremljenja, odbacio je sreću i ljubav nošen požudom, pohlepom i sebičnošću. Bio je ubog a naizgled je imao sve. No nedostajalo mu je ono najbitnije, lojalnost i odlučnost, snaga da istraje, svesnost onoga što ima koju je shvatao tek kada bi odbacio najvrednije i najdostojnije. I pre svega, nedostajala mu je vera – u sebe, svoje odluke, ljubav i u Boga. Zbog toga je i završio kao Juda, obešen pod Judinim drvetom, znakom svog postojanja.
Нема коментара:
Постави коментар