" Ne čudim se što hoćeš da baciš pogled na ovu curicu pre nego što zađeš", rekao je Jan suncu.
Ona je nešto što vredi videti. "
...
Pre ove knjige, mislila sam da samo dela Haleda Hoseinija i Orhana Pamuka mogu u meni da probude beskrajnu tugu i osećajnost. Da takav dar pripada samo nekolicini pisaca koji imaju tu sposobnost da u nama ožive i ono najlepše i ono najteže a na šta nas podsećaju iskustva njihovih fiktivnih likova. Međutim, ova čudesna knjiga Selme Lagerlef, prve autorke ovenčane Nobelovom nagradom za književnost, napisana je još davne 1914.godine, ilustrujući beskrajno dirljiv odnos oca i ćerke i jednu od onih najređih ljubavi kojima možemo da podsvedočimo - bezuslovnu roditeljsku ljubav.
" I Jan je stajao tu, držeći u rukama nešto meko i toplo, uvijeno u velik šal. Krajevi šala su bili podvijeni tako da je video malo naborano lice i smežurane ručice. Pitao se šta te žene očekuju da radi sa ovim što mu je babica stavila u naručje, kada je osetio iznenadan udar, koji je potresao i njega i dete. Nije došao ni od koga drugog, a Jan nije mogao da shvati da li je prošao preko devojčice na njega ili preko njega na devojčicu.
Ubrzo mu je srce u grudima zalupalo kao nikad ranije i sad mu više nije bilo hladno i nije se osećao tužno ni uznemireno, a nije bio ni ljut, nego je sve bilo dobro. Jedino ga je brinulo što nije mogao da shvati zašto mu u grudima lupa i udara kad nije ni igrao, ni trčao, niti se peo po strmim brdima. "
Kao prva žena koja je primljena u švedsku Akademiju nauka i umetnosti i čije je pisanje na dodeli Nobelove nagrade okarakterisano kao " talenat žive mašte, duhovne percepcije i visokog idealizma ", od malena je zadojena pričama koje vode poreklo iz bogate mitologije Severa. Ta sklonost ka umetanju fantazije, legendi i mitoloških motiva obogatila je ovo delo prikazujući nam realan prikaz svesti ljudi koji su živeli tih dalekih godina na severu Švedske. Duboki jaz između bogatih i siromašnih podelio je zemlju na klasu zemljoradnika i klasu zemljoposednika, i jednih i drugih obavijenih velom vere u čudesno, u nadprirodno, u umu neshvatljivo. Siromašni seljak Jan iz Skrolike, dobija ćerku kao najlepši poklon u godinama nestašice i snažne nevolje prouzrokovane nemaštinom i sa tim poklonom počinje i da se odmotava njegova sudbina koju će svojim nemilim odlaskom, prekinuti njegova kći Klara Gula, nazvana po suncu jer je dragocena, najposebnija i najdivnija devojčica na svetu.
Proživljavajući Janove emocije duž stranica ove knjige, počela sam da se pitam zbog čega je Selma Lagerlef svoje delo toliko duboko vezala za Švedsku a nazvala sasvim neuobičajeno - Car Portugalije. Ulazeći u samu srž ove priče, otkrivam da je u umu tadašnjeg mirnog i skromnog Jana, Portugalija obećana zemlja izobilja i sreće, u kojoj problemi ne postoje a zlato se rasipa na sve strane iz krune njegove Klare Gule, carice Portugalije.
" Jan nije lud", rekla je, "nego mu je naš Gospod stavio veo preko očiju tako da ne mora da gleda ono što ne može podneti. A za to čovek može biti samo zahvalan. "
" Jedino zadovoljstvo mi je da se trudim oko njega", rekla je. " Tokom godina je postao tako divan da je nešto više od čoveka. Ali verovatno će baš zbog toga doći da ga odvedu od mene. "
Jan iz Skrolike postao je Johanes od Portugalije, samoproglašeni Car sa zvezdama od srebrne folije na kaputu, kožnom kapom i ukrašenim štapom svog nekadašnjeg gazde, Erika od Fale. Očajan od čežnje za svojom kćerkom koja se ne vraća i ne piše punih petnaest godina po odlasku iz Skrolike, Jan provodi dane na doku, strpljivo čekajući parobrod svakoga dana ne bi li sa dolaskom tih nepoznatih ljudi, video i njemu najlepše lice na svetu, sa osmehom njegove Klare Gule.
" Došla je! Devojčica je došla! Teško je naći reči da se opiše tako veličanstven događaj.
Došla je tek u jesen kad su putnički brodovi završili sa turama po Levrenu, a još su jedino plovila dva mala teretna parobroda. Ali ona nije želela da putuje njima - nego se od železničke stanice do Askedalarne prevezla kolima. Zato je Jan nije dočekao na doku u Borgu, gde ju je čekao već petnaest godina. Jer petnaest godina je nije bilo.
Osamnaest godina ju je imao i uživao s njom u svom domu, a gotovo isto toliko dugo je morao biti bez nje. "
Neću vam otkriti kako se završava ova predivna knjiga. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da je jedna od najlepših i najboljih knjiga koje sam ikada pročitala - sadržajna, slojevita, mudra i otrežnjujuća. Zahvaljujući izdavačkoj kući McMillan, ovo delo otrgnuto je od zaborava na našem podneblju i ponuđeno svim čitaocima gladne mašte i otvorenih očiju.
" Šta to nije u redu sa tobom, dragi moj Jane Andešone? "
