"Fuga africana" Južnoafrička kratka priča

... Ova knjiga označava moj prvi susret sa delima afričkih autora koji, iako impresivnih biografija i pre svega -impresivne mašte, možda zbog teritorijalne udaljenosti ili neshvaćenosti misli, nisu popularni niti toliko poznati i čitani kod nas. Stoga ću vam, sa velikom radošću, otkriti delić književnog blaga Crnog kontinenta.

...

"Život je takav da posle kiše dolazi sunce. Postoje dani kada, čini se, preci usmeravaju svaki naš pokret."

"Priroda upravlja nama na svoj način, ali čak i onda daje nešto u naknadu."

Shodno tužnoj i bolnoj Afričkoj istoriji, tematika zatvoreništva, odsustva slobode dela i misli i ugnjetavanje "obojenih" od strane belaca, oslikava većinu priča "Fuge africane" osećajem gorke i bolne stvarnosti.
Prevodilac i urednik ovog dela, Nadežda Obradović, diplomirani je filolog sa višedecenijskim iskustvom i poznavanjem afričke književne umetnosti. Stoga, putem ove knjige ona nam približava mnoge, našoj sredini manje poznate i popularne, afričke autore koji su svojim britkim umom i odvažnim perom, ispričali priče prožete političkim potresima i hrabrim borbama protiv aparthejda za novo svetlo i nov sjaj Afričke zemlje.
Jedanaest priča autora Alana Patona, Nadin Gordimer (dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1991.godine), Mbulela Mzamanea, Bloka Modisana, Egnis Sama, Doris Lesing, Besi Heda, Levisa Nkosia, Faride Karodie, Mafika Gvale i Kejsi Motsisi čine ovu zbirku uzbudljivim prikazom revolucionarne svesti koja je na putu ka slobodi misli i govora i oslobađanju naroda stega ropstva i zatočeništva, naše autore iznela na metu progona, zabrana i bespoštedne i teške borbe zbog koje su mnogi od njih bili prinuđeni da napuste svoju zemlju i pobegnu sa afričkog tla..

"Postoji iluzija slobode u vazduhu."

"Zrnce nade koje danas gajim, leži kao mrtvorođenče na stenama."

"Ulje razuma treba uvek sipati na nemirne vode."

Ipak, dolaskom Nelsona Mendele na vlast, nerevanšistička borba za koju se zalagao želeći da okupi i ujedini, tada razjedinjene Južnoafrikance, konačno je donela dugo očekivanu pobedu i pravdu uvodeći Crni kontinet u jedno novo i kvalitetnije doba, a Nelson Mendela zasluženo postaje najvoljeniji i najpoznatiji demokratski predsednik Južne Afrike i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1993.godine.

"Um mi je lepršao kao meka,slepa ptica koja je tupo udarala o tumačenje svog čina."
"Svi mi znamo šta su novine -kante za đubre glasina i skandala, koje imaju neutoljivu ljubav prema tragediji i onome što je malo neukusno."
"Mnogi pak veruju da uspeh- bogatstvo,moć i prestiž -povlače eroziju duha."

 ...


"Fuga africana", oda je hrabrosti i smelosti i potresna priča o snazi jedne zemlje da sačuva i izbori svoje pravo.
Pravo na dostojanstvo i ravnopravan život.

"Emocionalna inteligencija" Danijel Goleman

... Bez ikakve želje da u negativnom smislu utičem na sud budućih čitalaca o ovoj knjizi, moja očekivanja su bila znatno viša od onoga što mi je "Emocionalna inteligencija" ponudila. Svakako je impresivna po količini informacija koje nudi o povezanosti medicine i psihologije i neurološkim vezama koje koordiniraju ne samo naše motorne već i naše umne "radnje", ali akcenat je prečesto stavljen na rezultate brojnih statističkih analiza ili radova naučnika uglednih Univerziteta pritom nam ne nudeći neku veću mogućnost da u istine u koje su prodreli, i sami zađemo. Stoga, smatram ovo delo jednim odličnim početkom u pripremi usvajanja osnovnih pojmova emocionalne inteligencije i prenošenja tih značajnih podataka deci. Jer Goleman se njima najviše i bavi, naglašavajući značaj učenja koraka ka zdravom emocionalnom ponašanju koje je najlakše savladati u detinjstvu. Sve kasnije podrazumeva ispravljanje pogrešnih obrazaca i uverenja i "preoblikovanje limbičkih veza", a to je poduhvat za ceo život. 

....

"Ova knjiga predstavlja vodič za stvaranje smisla iz besmisla."

"Čini se da su ovo vremena kada društveno tkanje para sve većom brzinom, sebičnost, nasilje i duhovno siromaštvo,krune dobrobit našeg društvenog života."

Ovako Goleman započinje svoju dugo pripremanu i očekivanu knjigu. Neki bi rekli odviše pretenciozno, no imajući u vidu bogato životno i profesionalno iskustvo, vizionarsku misiju koju je spoznao postavši pionir mlade newage psihologije, ovakav uvod može se smatrati njegovim potkovanim i zasluženim priznanjem.
Inspirisan Aristotelovom "Nikomahovom etikom" kao filozofskim proučavanjem vrline, karaktera i valjanog života i naučnim i istraživačkim radom neurologa Džozefa Ledua, a potpomognut saznanjima koje je skupljao kao novinar The New York Times-a , Goleman nam otvara kapiju emotivno zrelog i ispravnog života nudeći i objašnjavajući u pet celina, osnovne pojmove i napredne tehnike za prevazilaženje emocionalnih teškoća i sticanje, danas neophodne i korisne, emocionalne inteligencije.

"Akademska inteligencija suštinski ne priprema za nedaće, ili mogućnosti, koje nailaze sa životnim promenama. "

"Emocije obogaćuju; model uma koji ih zanemaruje ostaje osiromašen."

Učenje i savladavanje emocionalnih veština životni je poduhvat za koji nikada nismo previše mladi ili odveć stari. Kao što autor objašnjava, začeci emotivne pismenosti javljaju se u ranom detinjstvu kada, opažajući i imitirajući, preuzimamo model emocionalnog ponašanja od svojih roditelja kao uzora. Vremenom, taj isti model biva podvrgnut i izazvan uticajima socijalnih, etičkih i strogo individualnih, iskustvenih normi i opažanja i oblikuje i boji naš emocionalni svet, interpersonalne odnose i intimne veze. Stoga ulaganje u svoj emocionalni bankovni račun, postaje najisplativija i najmudrija odluka savremenog čoveka.

"Element bespomoćnosti određeni događaj čini subjektivno potresnim."

Nikada ne možemo postati previše emotivno inteligentni. Život je nepredvidiv i iznova stvara nove situacije koje naše pogrešne ili ispravne obrasce razmišljanja, stavljaju na probu. Stoga je konstantan put učenja uz očuvanu svest o sopstvenim granicama neprocenjiva karika životnog sazrevanja. 
Psihičkog, duhovnog i onog koje ih objedinjuje -emocionalnog.

"Crne pesme" Božidar Francuski

 ...

Odlučila sam da vam predstavim svoj utisak o ovoj knjizi u vidu 
Otvorenog pisma autoru , dakle u pitanju je nešto drugačiji koncept za koji se nadam da će vam se dopasti :)

 ...

  

"Kako crno može postojati bez belog i kako može znati da je crno ako belo ne postoji?”

Na pitanje suštine koje ste toliko puta postavili i provukli kroz svoje pesme, sami ste dali odgovor – Vaša poetska proza, istina je za kojom ste tragali a i svi mi koji se smatramo samo putnicima u ovom vremenu. Čitajući “Crne pesme” došla sam do zaključka da suština i jeste nepostojanje, ali ne u onom negativnom kontekstu da od života treba odustati i da se treba predati ništavilu već, po mom shvatanju, ne postojati u mržnji, u zlobi, u laži, u ubijanju. Biti ili se putem snoviđenja setiti kako je to biti “biće od kristalno čistog duha koje lebdi u prostoru blistajući u sopstvenoj svetlosti i uživajući u beskrajnoj radosti”. Kao i Vi, naklonjena sam Budi i njegovom učenju koje smatram svojom religijom izbora a Vaša naklonjenost istočnjačkoj filozofiji posebno me je dotakla u pesmi “Nepojmljivo“:

„.. I sanskrit, jedini kojim se ljudi

 mogahu

doista sporazumeti,

bi gotovo zaboravljen.

Malobrojnim znalcima se čini

da je taj sveti jezik

utonuo u najsvetiju od svih reka –

Sarasvati, onu koja ne postoji –

i tako prešao u nepojmljivo,

koje se jedino njime možda moglo bar donekle

opisivati.“

Svojom svešću o tom velikom NIŠTA, mi zapravo i zadržavamo svoj um u stvarnosti koja i jeste, kako ste nam na to vešto ukazali, obeležena ili je možda bolje da kažem, prožeta ubijanjima, zločinima i krvlju. Veliki Programer podario nam je ili nas prokleo umom nedovoljno sposobnim da prodre u ideju smisla i na taj način nas osudio i kaznio za Adamovu i Evinu praiskonsku prevaru..

“I cvet je živ,pa se čupanjem, makar i s korenom,

To živo biće nepobitno ubija!”

Bilo mi je izuzetno teško da izdvojim jednu od pesama koje skupa ostavljaju tako snažan i katarzičan utisak. Ali “Epitaf” i ”Prijatelji” čine mi se kao dva dela jedne celine obeležene razdirućom i najdubljom boli... Podsetili ste me na jednu prebolnu smrt koja me je zauvek obeležila. Bila sam ganuta stihovima..

“ Trajanje ne razlikuje odlazeće od ostajućih,

Pa malo ko primeti nestanak onih retkih

Posle čijeg odlaska nekim drugim bićima

Prestaju svitanja i večeri,

A život im postane suton

Bez iskrice i bez nade,

One nade koja ne postoji,

Ali daje ukus životu...”

Dok sam čitala pesmu “Glasnik”, shvatila sam još jednom da je suština razumevanja data samo Izabranima.
I da ste Vi darovani tim predivnim saznanjem.

Ja još uvek pokušavam da shvatim ko sam i zašto sam. A možda je to van granica moga razumom ograničenog uma.

I možda me Istina tek čeka kad spoznam Suštinu.

Sa one strane govora.

"Grad izbeglica" Lajoš Zilahi

Ovo je jedna od najpozitivnijih knjiga sa kojima sam se ikada susrela,sasvim i neočekivano suprotna naslovu koji asocira na krv,bol i beznađe.. Ostavlja nam prostor da priču nastavimo i oblikujemo sopstvenim mislima i zapažanjima, inspirišući i budeći samo najbolje u nama.
Oda je najlepšim i najvrednijim ljudskim osobinama.


"Život je čudesna biljka koja i na steni pušta koren i zelene grane."


"Grad izbeglica" priča je istrgnuta iz ne tako davne stvarnosti,svačije pa i naše. Objektivna i realna, slika je i prilika života koji se urezao u naše sećanje kada smo proživljavajući ratove, bili svedoci (a neki i žrtve) okrutne i nemilosrdne sudbine koja nikoga nije štedela, udarajući tamo gde je najviše bolelo. U golu borbu za život gde su čast, principi i verovanja bili podvrgnuti iskušenju nemaštine,oskudice i neizvesnosti postojanja.Politički potresi pogodili su Mađarsku cepajući njene granice i praveći još veće jazove među njenim uveliko etničko,socijalno i lingvistički podeljenim žiteljima.

"Voz je stao upravo kod Zoološkog vrta. Dalje nije mogao,jer su stanica i veliki zastakljeni stanični trem bili zakrčeni vozovima.Таko ih,osim orlova i jastrebova, niko nije dočekao. Bilo je to kao da su stigli u blizinu nekog ogromnog leša; mnogobrojni lešinari delovali su kao znamenje sudbine, simbol porušenih granica stare Mađarske i mađarskih žitelja sa ranijih teritorija."


Prinuđeni da se izbore za egzistenciju,porodica Kakaš poput mnogih drugih postaje stanovnik Grada vagona,u kom kao u okrilju ili pak kavezu,pronalazi svoj kutak krcat uspomenama i sećanjima na pređašnji život. Pa ipak, sudbina izbeglica voza samo je okvir unutar koga pisac gradi svoju bogatu i opsežnu sliku mađarskog društva, njihovih navika i sklonosti,želja i patnji.

"Više ništa nije bilo neverovatno.Poslednjih godina se toliko svega zbilo sa njima,rat,revolucija, propast države i sada ovo bekstvo iz starog života, lišeni svog učaurenog spokojstva, u njima su se uzdrmali i razum i srce i moral i mašta."


Iznad svega,pisac bogato i detaljno gradi prikaz karaktera i naravi u okviru koga sa posebnom pažnjom i predanošću otkriva lik Eržebet Kakaš za koju slobodno mogu reći da je nepravedno potisnuta heroina svetske književnosti u odnosu na poznatije i proslavljenije Anu Karenjinu ili Emu Bovari.

"Sada je prvi put osećala tako duboko svesno da nije svako Mađar ko govori mađarski."


U liku Eržebet objedinjena je i do tančina predstavljena uloga majke, žene, prijateljice, izvukavši samo najbolje što spomenute uloge mogu da pruže. Savršeno obrađeni motiv bezuslovne i bezgranične majčinske ljubavi ukršten je sa nagonskim i strastvenim osećanjima žene ka muškarcu koja prevazilaze sve prepreke i opraštaju u ime novog početka i druge šanse za ispunjenje ljubavnih snoviđenja.
Gombaiju kao predmetu te čežnje,darovani su puni i do opipa osetni opisi kako njegove spoljašnjosti (".. greška u lepoti te glave i tog lica..") tako i njegove unutrašnje,teške i mučne borbe ka sticanju materijalne sigurnosti u kojoj ne bira sredstva kako bi svoj izum predstavio svetu.Pa ipak,Zilahi ga ne vidi kao podlaca nudeći mu priliku za još jedan početak i novi,iskreniji i pravedniji odnos sa Eržebet.
.  .  .
Pitanje nacionalnog i verskog identiteta konstantno je prisutno prožimajuči svaku situaciju,svaki lik i svaki sekund njihovih teških i obeshrabrujućih stvarnosti.
"Zajednička sudbina je ovde svakoga ispunjavala prijateljstvom i bratskim osećanjima."
Ali da li je zaista tako? Smrt Juliške i Lacija,poput Romea i Julije, još jednom podseća na tegobu i nepremostivost razlika koje nastaju kao posledica predrasuda,inata, sujete i tvrdoglavosti. Smrt se ovde činila kao jedino rešenje iako je pogrešan i tragičan način za prevazilaženje prepreka koje je jaki kult porodice doneo. Taj simbol porodice uzdigao je Zilahi u ovom delu na najviši nivo. Verna i snažna odanost zajednici vremenom biva narušena,negde i naizgled prekinuta,ali u srži ostaje istina da poštovanje i ljubav kao stubovi porodičnog ognjišta nastavljaju da nose i održavaju osećaj pripadnosti i bliskosti..
Ovaj dnevnik istorije,drame i jedne intimne i lične porodične povesti uvezen u korice ratnih,izbegličkih vremena, svedočanstvo je koje nas uči o neophodnosti i značaju nade,vere i borbe zarad bolje budućnosti.
Lepota života pulsira svuda oko vas.
Preskočite prugu i krenite dalje.