"Sutra je novi život" Tjeri Serfati

...
Sticajem okolnosti,ova knjiga dospela mi je u ruke drugog dana Nove godine. Sigurna sam da je nikada ne bih izabrala ugledavši je u knjižari jer bih zasigurno pomislila da je reč o još jednom modernom, ispranom romanu koji ne nudi previše ni stilskog ni umnog izazova za čitanje.Međutim,ono što sam pronašla iza, samo naizgled, olakog štiva, bio je sasvim čudesan i neverovatan svet imaginacije,snova,realnog i nerealnog.

...
"Život je stvarno lep ako umemo da ga posmatramo iz pravog ugla."
"Apsurdna priča je nalik na čašu: kad se napuni,može i dalje da se sipa, preliva se i curi,ali nije više opasno."

Ono što ovo delo Tjeri Serfatija izdvaja iz mora sličnih jeste pozitivna poruka koju nosi a koju sam želela da vam svima prenesem u osvit ovog novog doba, na pragu jedne nove i obećavajuće godine.
Idejni siže ovog dela koncipiran je nalik na krimi roman; sa puno prevrata,neočekivanih i mističnih činjenica, junaka,situacija. Uprkos odsustvu bogatog književnog izraza, istina je da se ova knjiga čita u jednom dahu. Jer aktivira maštu,budi um,angažuje svest i razvija intuiciju.
Poziva na analizu svojstvenu kritičkom i analitičkom duhu.

"Osveta je jelo koje se jede toplo. Štaviše,vrelo."
"Bolnica leči pacijente i uništava bolničko osoblje,to je istina dokazana u praksi."
"Neverovatno je na kakve sve podvige mogu da nas nateraju strah i instinkt."

Ugledni rekonstruktivni hirurg Džejms Bern doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon koje mu,kao posledice, ostaju rupe u sećanju dok se njegovoj ženi Ines gubi svaki trag. Suočen sa činjenicom da ga, nakon buđenja jednog običnog jutra, pamćenje do te mere izdaje da ne prepoznaje svoju novu ženu i decu,porodicu koju je gradio prethodnih šest godina, Džejmsova ravnoteža biva iz korena uzdrmana. Pojavljivanje njegove, navodno mrtve bivše žene,mistično ubistvo i otkrivanje tajne o ćerci za koju nije ni znao da postoji, uvlače ga u vrtlog intriga,bezumlja i preispitivanja sebe i drugih i potragu za počecima ličnih uspomena koje datiraju pre te kobne nesreće.
Neočekivan,vrlo živopisan i uzbudljiv triler, provešće vas kroz sve četvrti i socijalne krugove Njujorka, kroz patologiju njegove mase i pojedinaca, kroz mrežu bezakonja i obruče FBI istrage i na kraju vas izvesti na čistinu prave,životne ljubavi.
Ali tek onda san i java razmenjuju svoje pozicije; razum i imaginacija menjaju mesta.
U osvitu nove,lepše,obećavajuće budućnosti.
Jer Sutra je novi život.

"Ostrvo i okolne priče" Goran Petrović

"Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.

"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..." 
 

"Bruklinska revija ludosti" Pol Oster

" Sve dok čovek ima hrabrosti da odbaci ono što mu društvo nalaže,u stanju je da živi život pod sopstvenim uslovima. 
Zbog kog cilja? Da bi bio slobodan."
" Ne smeš se odreći moći nad sobom, čak ni onda kada veruješ u nekog drugog i kada misliš da taj drugi zna šta je najbolje."

Generacijska priča porodica Glas i Vud samo je okosnica "Bruklinske revije ludosti", neobičnog romana još neobičnijeg izdavačkog puta. Pol Oster stekao je svetsku slavu pišući prepoznatljivim i visokokvalitetnim stilom, umećem pripovedanja koje slikovito dočarava i upliće različita idejna pitanja i ideologije u svakodnevne, obične životne situacije. Međutim,ono što ovaj roman izdvaja jeste činjenica da je suprotno uobičajenom sledu, nicao u redovima elektronskog zapisa kao rukopis koji će tek nakon svoje online promocije i kratke istorije, mesto pronaći i u štamparijama isprva srpske, pa tek onda i svetske javnosti.

"Nikada ne treba potcenjivati moć knjiga."

Nejtan Glas, u ulozi naratora, uvodi čitaoce u etapu svog života nakon što mu je dijagnostikovan rak pluća, brak raspadnut a ideja o Knjizi ljudskih ludosti doprla do svesti. Sticajem sudbinskih okolnosti, Nejtan pronalazi svoje izgubljene rođake i postaje spona jedne razrušene i rasejane porodice. Kroz lik Toma Vuda kome sam pisac, služeći se Nejtanom, predaje časno mesto "glavnog lika", otvorena je široka paleta književnih, istorijskih, političkih i socioloških saznanja kojima Oster nesumnjivo bogati ovo delo dajući mu širinu i plodonosnu, eruditsku vrednost. Zagrižen za političku scenu tih davnih godina, pisac će se u jednom trenutku dotaći i našeg tla izlažući svoje zaključke nakon saslušane priče o nasilju u jednom lokalu u Vermontu. "To zvuči još malo pa kao da živimo u Jugoslaviji", konstatuje Oster. Nama čitaocima ostalo je da zaključimo da će ratni ožiljci i tegobna sećanja, još dugo vremena bojiti sumornu sliku naše zemlje u krvlju natopljenoj, balkanskoj ali i svetskoj istoriji.

"Čitanje je bilo moj beg i moja uteha,moje pribežište, moja simulacija izbora: čitanje iz čistog zadovoljstva, zbog prelepog mira koji te okružuje dok slušaš treperenje piščevih reči u svojoj glavi."

Nihilistički pogled na svet biva potisnut sve do samog kraja ovog višeslojnog romana. Iako su kroz lik Aurore Vud prikazane sve moguće,potencijalne slabosti,propasti i posrnuća kojima čovek može podleći, njeno čudesno izbavljenje nadahnulo nas je osećajem da je nov početak uvek moguć i da život uvek nađe put. Ali taj isti život nije uvek naklonjen drugima kao Aurori i Nejtanu. Poslednje stranice iz knjige starca Glasa posvećene su njegovoj borbi za život u kojoj, ovoga puta, Nejtan odnosi pobedu dok hiljade nevinih Amerikanaca gubi svoju bitku 11.septembra 2001.godine u istorijskom terorističkom napadu na kule bliznakinje. Osteru to omogućava da otvori novo poglavlje koje samo naizgled ne biva završeno a zapravo - budućnost i pripada onima koji odlaze.

"Najveći broj života prosto nestane. Neko umre i,malo-pomalo, izgubi se svaki trag njegovog života. Pronalazači iza sebe ostavljaju pronalaske, arhitekti svoje građevine,ali većina iza sebe ne ostavi nikakve spomenike niti trajna dostignuća: policu s fotoalbumima, svesku iz petog razreda, pehar s takmičenja u kuglanju,pepeljaru ukradenu iz hotelske sobe u Floridi poslednjeg dana nekog davno zaboravljenog odmora. Ovo je moja ideja: osnovaću kompaniju koja će objavljivati knjige o zaboravljenima, da bi se priče, činjenice i dokumenti spasili pre nego što nestanu - i uobličiću ih u jednu neprekinutu pripovest, pripovest života."
"Bivši je ključna reč."

"Devojka s pomorandžama" Justejn Gorder

Justejn Gorder, kultni je Norveški autor, dobitnik prestižnih književnih priznanja i idejni tvorac Sofijine nagrade za najznačajniji doprinos podizanju svesti i ostvarivanju alternative savremenog razvoja ljudskog društva. Njegov stil pisanja karakterističan je po prevagi dečije misli odnosno nastojanju da radnju svojih dela čitaocima prikaže i približi iz ugla dečije psihe i ličnosti. To ga čini književno prepoznatljivim i jednim od najomiljenijih pisaca kako norveške, tako i svetske čitalačke publike.

"Napisao je priču o devojci s pomorandžama da je pročitam kad budem dovoljno odrastao da mogu da je razumem. Napisao je pismo za budućnost."
"Stari ljudi često misle da imaju više vremena nego mala deca koja pred sobom imaju čitav život."

"Devojka s pomorandžama" moderna je bajka o ljubavi i životu ispričana kroz dve paralelne stvarnosti: iz redova zaboravljenog pisma Jan Ulava i kroz proces odrastanja njegovog sina Georga. Ova dirljiva prepiska između oca i sina nadilazi vremenske, fizičke i materijalne granice i putem duha i mentalnih slika, zaokružuje delo celovitim prikazom stvarnog i zamišljenog, istinitog i nemogućeg. Realnost i mašta vešto se prepliću a ono racionalno, stapa se sa imaginarnim.

"Opera je uvek samo jedna blažena mešavina ljubavi i tuberkuloze."
"Zar ceo svet nije jedna velika bajka od koje zastaje dah?"

Humorom i misterijom, fascinacijom kosmologijom i Listovom Mesečevom sonatom, Gorder otvara vrata života u kući u Humlevejenu gde 15-godišnji dečak Georg dobija pismo svog davno preminulog oca, sa zagonetkom koju treba i mora da reši zarad svog ali i dobra čitalaca. Budućih svedoka njegove i očeve knjige, zajedno napisane. To pitanje tiče se večite ljudske dileme i poimanja: da smo imali priliku, da li bismo izabrali da dođemo u ovaj život sa saznanjem da će nam jednom biti oduzet ili bismo se ljubazno zahvalili i odbili taj kosmički dar? Mladi Georg odgovorio je ovako:

"Biram život. Biram onaj mali krajičak Dobra koji mi je suđen, a možda postoji i nešto što se može nazvati Dobrim. Ko zna, možda se neki Bog nadvija nad celim svetom."
"Svaki pojedini čovek je poput živog kovčega s blagom, prepun misli i uspomena,snova i čežnji."

"Devojka s pomorandžama" u sebi nosi metaforu veću od polazne ideje ljubavne priče; to je oda sudbini koja nas svakoga trenutka u svakom vremenu, vodi ka pravom i odlučujućem mestu.
Ka stepenici naše budućnosti.

"Život je ogromna lutrija u kojoj su vidljivi samo dobitni lozovi. 
Ti si čitaoče,jedan takav loz. 
Lucky you!"