Francuski romanopisac i po mnogim kritičarima, ključna figura realizma, istoričar naravi francuskog društva - Onore de Balzak (20.maj 1799.-18.avg 1850.) jedan je od najplodonosnijih autora prve polovine 19.veka i hroničar jedne epohe postojanja francuskog društvenog miljea. Pred kraj života omiljen, slavljen i ovenčan članstvom u Francuskoj akademiji i Društvu književnika, svoj spisateljski put započeo je grčevitim pokušajima pisanja na malom tavanu porodične kuće, na mestu gde su u sukobu između roditeljskih težnji i završene advokature i stremljenja ka stvaranju savršenog dela, izronile prve misli i prvi redovi "nejakih, nedovoljno dobrih" romana koje će Balzak, u svom perfekcionizmu, odbaciti kao nedostojne i potpisati ih tuđim imenima. Tek deset godina kasnije, jedan roman kao sinteza njegove težnje ka idealnom i stvaralački zrelom, otvoriće mu vrata književnog sveta i doneti mu zasluženu pozitivnu kritiku. Ali ni one negativne nije se pribojavao - objašnjavao ju je rečima da je baš ona znak revolucionarnosti i istinitosti dela o kojem se sudi. A takva su bila baš sva njegova."Devojka sa zlatnim očima" poslednji je deo trilogije "Priča o trinaestorici" i poput mnogih njegovih romana, objedinjenih u celinu zvanu Ljudska komedija, bavi se strastima, porocima, zaverama, usponima i padovima francuske buržoazije i iznad svega - psihologijom mase. Baš zato u I glavi, "Pariske fizionomije", pisac nastoji da pruži svoj uvid o duši Pariza, o naravi njegovih žitelja, o osobinama i karakterima svakog građanina Pariza ponaosob. I tu se prvi put može osetiti jasan ton prezira sa kojem Balzak govori o stanovnicima ovog grada ali i cele Francuske, smatrajući buržoaziju najnižom od svih društvenih klasa, skorojevićima lišenim svakog osećaja za duhovnost i ispravnost, za lepotu i etiku.
" Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost; mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. "" Koja duša može ostati velika, čista, moralna, plamenita pa, prema tome, koje lice može ostati lepo u posrtanju na koje se nailazi prilikom izvođenja zanata koji vas primorava da sagledate veličinu ljudske bede, da je analizirate, merite, procenjujete, da se njome bavite? "
" Umetničko lice je uvek preterano, ono se uvek nalazi iznad ili ispod konvencionalnih crta da bi ga glupaci smatrali idealom lepog. "
"Neobično srećna avantura", druga je glava ovog romana u kom se razvija priča o ljubavi, strasti i smrti poput mreže razapete između Anri de Monsea, mladića podjednako darovanog i srećom i lepotom i nenadanim bogatstvom i gospođice Pakite Valdes, devojke sa zlatnim očima, muze starih i požudne mete mladih Parižana, misteriozne stanarke još misterioznije palate De San Real. U borbi za zadovoljenjem svoje želje ka uživanju u telesnoj ljubavi sa Pakitom, Anri de Monse učiniće sve kako bi dokučio tajnu devojke sa zlatnim očima nesvestan da će otvaranjem te Pandorine kutije, otvoriti grobnicu jednoj mladoj duši, pronaći ključ svoje prošlosti i natovariti preteško breme na svoju, odveć opterećenu savest. Kroz dijaloge likova i piščeve opservacije, može se osetiti više nego očigledna Balzakova zgađenost ženskim rodom, njegov prezir i želja za uniženjem i poniženjem žena kao, po njemu, slabijeg i "glupljeg" pola. Postavlja se pitanje da li je to posledica njegovog načina života prožetog isključivo seksualnim avanturama i razvratnošću i činjenice da je ostao osakaćen za ljubav majke pa samim tim nesposoban da sentimentalnu ljubav sa nekom drugom ženom spozna ili je njegov prezir deo sveukupnog besa usmerenog prema društvu koje je oduvek težilo samo dvema stvarima - zlatu i zadovoljstvu, a čija je moć ipak počivala u rukama lepih žena, predstavnicama tog površnog društva.
U poslednjoj glavi nazvanoj "Snaga krvi", pisac odmotava klupko svoje zavere ali i plete novo koje će zauvek ostati zamotano velom tajne i prikrivenog ubistva. Možda je poenta koja se može izvući baš ta da svaki porok i razvratnost vode u umiranje - duše, tela ili intelekta a možda i onog najtananijeg i najsvetijeg što posedujemo - savesti i osećanja. Da li je svaka idealna lepota osuđena na propast i da li samo moralno nečisti ostaju da traju? Da li je ropstvo samo fizička kategorija ili smo u gorem zatvoru onda kada nas um i inteligencija ograničavaju?
Onore de Balzak nije stigao da nam da odgovore. Prerano otišavši, poput svakog izvanrednog autora, ostavio nam je brojna pitanja otvorena. Da razmislimo, da shvatimo, da osvestimo. I prenesemo dalje, zarad lepote, života i sjaja u nekim drugim očima.
I zarad psihologije mase.
Moramo pod nju potpadati ali joj ne moramo i pripadati.
