"Južno od granice, zapadno od sunca" Haruki Murakami

...
Od kada sam pročitala njegovu knjigu "Muškarci bez žene", nosim gorak osećaj da Murakamiju kao pripovedaču nisam odala dovoljno zasluga i priznanja, da mu nisam posvetila interpretaciju kakvu zaslužuje. Ali ta zbirka priča o muškarcima i njihovim voljenim i željenim, pa izgubljenim ženama, nije me ni približno dotakla koliko ova knjiga. U jednom trenutku čitanja, osetila sam toplinu sopstvenih suza i shvatila da su tematika i stil ovog dela, dotakli i neke moje duboke, još žive rane.

" Sve što ima oblik, jednog dana će biti izbrisano. Ali neka osećanja ostaju sa nama zauvek. "
" Znaš, Hađime", rekla je. " Neke stvari ne mogu nazad, nažalost. Kad jednom krenu napred, ma koliko se trudio, ne možeš da ih vratiš na ono što su bile. A ako i makar kakva sitnica pođe naopako, tako ostaje zauvek. " 

Što više čitate jednog pisca, to postajete svesniji njegovog stila i toka misli a murakamijevsku prozu odlikuje jedna čista japanska pedantnost i sažetost; jednostavnost i pravilnost. Uzlazna putanja osećanja i doživljenog koja kroz detinjstvo glavnog lika Hađima, vijuga poput planinskog potoka iz imena njegove devojke Izumi. Ta pitkost ali ne i plitkost; ta jezgrovitost književnog izraza čini ovu ali i druge Murakamijeve knjige, štivom koje se ne ispušta iz ruku jer se čita lako, brzo i predano, potpuno uranjajući u jedan svet bujne mašte i još bujnijih osećanja i nagona njegovog autora.

" Imam osećaj da sam u svom životu do sada uvek pokušavao da budem neko drugi. Da odem na neko novo mesto, dokopam se novog života i budem neki novi čovek. Više puta sam to do sada radio. To jeste u izvesnom smislu bilo deo sazrevanja, a delom je to bio pokušaj promene ličnosti. U svakom slučaju, mislio sam da ću se, postavši drugačiji, osloboditi onoga što sam do tada nosio u sebi. Ja sam to zaista ozbiljno želeo i verovao sam da je to moguće, samo ako se potrudim. Ali, to me ipak nikud nije odvelo. Ma kuda išao, i dalje sam to samo bio ja. I dalje su moji nedostaci oni isti. I ma koliko se moje okruženje menjalo, i ma koliko prizvuk tuđih reči bio drugačiji, ja sam i dalje ništa drugo do jedan nesavršen čovek. " 

Kroz priču o odrastanju i sazrevanju dvoje nerazdvojnih prijatelja i jedinaca, tinejdžera Hađima i Šimamoto, počinje univerzalna priča o rađanju dečije naklonosti i njenoj transformaciji u prvu ljubav kroz godine koje slede. Međutim, strah, nesigurnost i smetenost nestašnih godina, razdvaja ih na putu intimnosti i ljubavi i u njihov život upliće probleme i odgovornosti odraslog doba. Ali iako započinju svoje živote jedno daleko od drugog, u njima se ne gasi sećanje na detinjstvo i vezu koju su razvili  kroz sate provedene zajedno, slušajućí note pesme Net King Kola "South of the border" a koja je u vreme adolescencije budila radoznalost i nevinu znatiželju prema suprotnom polu, prve naznake njihove, kasnije burne seksualnosti. Jedan članak u novinama će poput konca sudbine, uvezati ovo dvoje razdvojenih prijatelja u ljubavničku mrežu požude, predaje i bola, bez pobednika i gubitnika. U tom vrtlogu strastvene prevare, prevareni biće samo akteri iste; on svojom iluzijom o novom poćetku i novom životu, ona svojom potrebom da bar nakratko pobegne od gubitka koji je iza sebe ostavila. Ali na koncu svega, sudbina će posložiti sve kocke na mesto na kojem i treba da budu, vraćajući Šimamoto u tamu iz koje je i došla a gurajući Hađima u ruke Jukiko, one kojoj njegova muška sloboda i pripada.

" Ništa se, Hađime, ne može videti na fotografijama. One su tek senka. Prava ja negde je na sasvim drugom mestu. To fotografija ne može da odrazi", rekla je. "
" Može biti da južno od granice nekakvo možda i postoji. Ali, zapadno od sunca, tog možda nema. "

Ovaj autor, čiji su i dečiji likovi prosvećeni u meri da mogu da shvate i spoznaju suštinu istine, one okom nevidljive potvrdne stvarnosti našeg postojanja, uči nas da ljubavi pristupamo zrelo, svesno i odgovorno, da je ne ispuštamo lako iz ruku i da ne verujemo da će nam druga šansa za istu ikada biti data. Jer kao što to kaže dvanaestogodišnja Šimamoto:
 " Kad prođe izvesno vreme neke se stvari ščvrsnu. Kao cement u kofi. A kada se to desi više nema natrag - više ništa ne možemo da promenimo. " 
Možda nam je Murakami ovom knjigom otkrio samu suštinu ljubavi za kojom svi tragamo. A ona je, shodno njemu, jednostavna i može se svesti na samo nekoliko reči.

" Slušaj, ja znam. Možda niko drugi nije shvatio, ali ja jesam. "