"Мuškarci bez žene" Haruki Murakami

" Jednog dana, iznenada, postaješ jedan od muškaraca bez žene. Taj dan ti stiže naprasno, ne davši ni najmanji nagoveštaj predskazanja, bez opomene i predosećaja, bez kucanja i upozorenja. Tek, skrenuo si iza nekog ugla i shvatio da si već tu. Ali,više nema nazad. Jednom kad se iza ugla skrene, to za tebe postaje jedan jedini svet. U tom svetu tebe sad nazivaju jednim od 'muškaraca bez žene'. Beskrajno hladnom množinom. "
" Koliko god prazno ono bilo, ovo je i dalje moje srce. U njemu je još ostalo ljudske topline, makar i sasvim malo. Neka lična sećanja, poput morske trave upletene oko stuba na obali, u tišini čekaju plimu. Neka osećanja će sigurno prokrvariti budu li rasečena. Ja sada svom srcu još ne mogu da dozvolim da odluta na neko nepoznato mesto. "

. . .

Nadrealni ljubavnik savremene proze i svedok čudesnog u običnim životima. Tako sam doživela prvi susret sa prozom jednog, po svemu nesvakidašnjeg, autora današnjice. Nesuđenog Nobelovca čiji kvalitet pripovedanja, snaga mašte i maestralnost napisanog samo rastu sa godinama poput tomova njegovih novih knjiga. A "Muškarci bez žene" predstavljaju povratak na tlo kratke priče i svedočanstvo o ljubavima, nadama i tugama nekih sasvim (ne)običnih muškaraca. Po uzoru na Hemingvejeve "Muškarce bez žena", ova zbirka priča na koju se čekalo devet godina nakon prethodnog Murakamijevog ostvarenja, objedinjuje sedam piščevih doživljenih, proživljenih ali i zamišljenih iskustava u kojima nam predočava snagu i sentiment muške psihe, svet njihovih emocija ogoljen do same srži bola, gubitka i spoznaje.
Seksualnost kao pratilac svih Murakamijevih priča o ljubavi i gubitku, u ovom delu prikazana je i opisana bez ustezanja i cenzure, sasvim suprotno uvreženom mišljenju o uzdržanom japanskom temperamentu i naravi. Naprotiv, Murakami svojom slobodom da piše otvoreno i duhovito o onome što je u društvu iz kojeg je potekao još uvek tabu; tom slobodom da lascivno opisuje seksualnost i dodaje opaske o intimnim trenucima svojih junaka, on otvara priliku svakom čitaocu da preispita i svoje lične predrasude po pitanju spomenutih tema i da svakoj od priča priđe dublje, saosećajnije, iskrenije, priznajući da povremeno i sebe prepoznaje u stidu i nemiru, u neiskustvu ili mašti nekog od njegovih junaka. A životnost je ono što najviše odlikuje murakamijevsku prozu u ovom delu; ta pitkost i jednostavnost koja se lako usvaja a dugo pamti.
I nikada ne zaboravlja već samo prepričava dalje.

" Da li ste ikada poželeli da se ne vratite sebi?
 - Pa i ne bih imao kome drugom da se vratim.
 Vratiš se sebi, čak i ako to ne želiš. Samo, tada kad si se vratio, položaj ti je nešto drugačiji nego pre.
 To je pravilo. Nije moguće da bude potpuno isti. "
 " Pa ipak, ma koliko se dobro razumeo sa nekim, ma koliko tog nekog voleo, sasvim se zagledati u tuđe srce je nemoguće. Čak i ako to želiš, time samo sebi otežavaš. Ali, ako se na to nameriš, ako se samo potrudiš, zahvaljujući tom naporu uspećeš čestito da pogledaš u sopstveno srce. Stoga, ono što na kraju svega moramo da uradimo jeste valjda da se sa svojim srcem umešno, istinski pomirimo. Ako stvarno želimo nekog drugog, onda nam ne preostaje ništa do da pogledamo duboko i pravo u sebe. Ja tako mislim. "

Kroz svoje priče, poput najboljih autora, Murakami nam nudi i sekvence svoga života, iskreno i nedvosmisleno. Tako nam otkriva da je rano pronašao ljubav svog života i uplovio u bračne vode; da strastveno voli gramofonske ploče ili da hiragana kao deo japanske tradicije, i dalje opstaje kroz imena likova u njegovim romanima. Stoga Murakami ne očarava samo impresivnom biografijom već saosećajnim, dobro vođenim pripovedanjem koje u čitaočevoj mašti živo budi slike ljudi kakvih i same svi poznajemo; to su one, samo naizgled nepoznate ličnosti, stranci koje srećemo iznenada i neočekivano a koji nam poput Kamite, bravareve kći,Misaki, Kitarua i doktora Tokaija, ukazuju na svet koji živi ispod neme spoljašnjosti fizičkog, na sve te tanane i delikatne emocije koje pletu mrežu muške sudbine sve dok ga potpuno ne zarobe ili pak oslobode.
U telu i dahu samo jedne, posebne žene.

" Kad se njeno srce pomeri, ono za sobom povuče i moje. Kao dva čamca vezana konopcem. Čak i da želim da presečem tu vezu, sečivo kojim bi se ona dala preseći nigde ne postoji. "
 " Izgubiti ženu u suštini značilo je upravo to. Ono što žene čoveku daruju jesu ti posebni trenuci u kojima mu se, usled stvarnosti, ta stvarnost poništava. "

Poslednja priča, po kojoj je i celokupna zbirka dobila ime, "Muškarci bez žene" , predstavlja najpoetičniju i najljubavniju odu ženama koju sam ikada pročitala. Beskrajno nežnu i osećajnu zahvalnost ženama za sve to što jesu, za sve čudesno što unose u život svojih muškaraca. I to javno i sentimentalno priznanje preporučujem posebno, svim svojim muškim čitaocima da pročitaju i da uhvate bar delić te murakamijevske filozofije o ljubavi prema ženama.
O njihovoj vrednosti i njihovim lepotama.