"Bengalska noć Maitreji" Mirča Elijade

Roman neobičnog naziva privukao me je istog trenutka. Ne samo zbog toga što pripada ediciji "Retro premijere" moje omiljene izdavačke kuće svih vremena, Geopoetike; ne samo ni zbog toga što mi je autor nepoznat a svetu priznat, ne kao književnik već kao izučavalac svetske istorije religija i bivši profesor Univerziteta u Čikagu; ne ni zbog dirljivog sinopsisa na koricama ove neobične knjige već zbog prizvuka lepote koji njen naziv nosi - zbog Bengala, zbog Indije i misticizma njenog jezika koji izvire iz nama strane i melodične reči , Maitreji.

" Njena lepota nije skladna, nije ispoštovano nijedno pravilo lepote. Izražajna je do ludila, čarobna je i magična u pravom smislu reči. Priznajem da nisam mogao da skrenem misli sa nje čitave noći. I sada, umesto da radim, mislim na nju, na njenu bledu priliku u plavom sariju od teške svile sa zlatom izvezenim cvetovima. A kosa... Persijanci su imali pravo kada su kose u pesmama poredili sa zmijama. Šta će biti sa mnom, ne znam. Verovatno ću sve ovo zaboraviti... Kada ću pronaći mir, čoveče, Bože, prijatelju moj?"

Rumunski autor Mirča Elijade, nepravedno je zapostavljen u našim čitalačkim krugovima delom zbog toga što je svoju karijeru preusmerio u pravcu nauke; delom zbog toga što su ga sudbina i život odveli iz rodne Rumunije do Indije i njene nekadašnje prestonice Kalkute, a onda u Čikago gde ovenčan priznanjima, slavom i nagradama, završava svoj životni vek daleko od domovine i svog predivnog književnog nasleđa. Istražujući o njegovom životu u Indiji, otkrivam indigo sličnost sa tematikom ovog dela što upućuje da ovo možda i jeste skrivena autobiografija iako to sam autor nikada nije priznao. Možda su Alen i Maitreji zaista postojali; u indijskoj realnosti autorevog života i rada u Kalkuti a možda je Maitreji samo plod mašte proistekle iz raskošne lepote mnogih indijskih žena, i tada i sada i fizički i duhovno autoru dalekim.

To pitanje (ne) pripadnosti glavni je motiv koji poput kostura čini osnovu ovog dela - (ne)pripadnost religiji, naciji, porodici, voljenom muškarcu/ženi. Koliko iskreno mislimo i verujemo da su granice samo spoljašnje i da smo iznutra svi slični i jednaki? Koliko sebi dopuštamo da se opustimo u svom ubeđenju da su ljubav, toplina i zajedništvo svim ljudima bliske i jedine konstante u moru naših različitosti? Koliko zaboravljamo mi a koliko oni - beskrajno trpeljivi ljudi okrenuti večnošću, sa verom u ideal ponovnog rođenja i susreta negde u nekom drugom vremenu, u nekom drugom svetu, kada će se naše oči prepoznati u gomili a srca nas odati da smo oni koji smo i tada, pre celog jednog života, bili ti isti mi - voljeni i obećani samo jedno drugom?

" Sve vreme sam živeo u tom fantastičnom snu, koji je odvajao nas dvoje, mene i Maitreji, od ostalog sveta. Činjenice odavno zaboravljene, obnavljale su se i osvežavale, a moja mašta ih je ispunjavala; produbljivala, međusobno povezivala. Detalji na koje tada nisam obraćao pažnju menjali su potpuno moje unutrašnje polje vizije. Ma kuda da sam odlazio, sretao sam nju, među borovima i brezama, na stenama, na drumovima. Toliko dugo sam živeo sa tom zadivljujućom pričom, da me je svaki poziv spolja plašio, čineći da fizički patim. Znao sam da i Maitreji, tamo, u svojoj ćeliji u Bovanipuru misli isto toliko duboko na mene, na naš zajednički život, i ovo zajedništvo u mašti vezivalo nas je i uzdizalo iznad događaja i povezivalo uprkos razdvojenosti i smrti."

Iako napisan 1933.godine, ovaj roman odražava istinu koja i danas vlada modernim svetom; različitosti se ne praštaju u strogom indijskom društvu gde bogatstvo i status ne znače nužno i naprednost duha i osavremenivanje misli. Iako je Indija jedna od najprogresivnijih sila u pogledu nauke, medicine, tehnologije i proizvodnje, duboko ukorenjeni sistem kasta ne prašta odvajanje od tradicionalnog i remećenje viševekovnog socijalnog poretka koji je nalagao i nalaže i dalje - poštovanje religijskih praksi koje više nikome ne donose dobrobit a pojedince unesrećuju stvarajući nove generacije ljudi razapetih između naučenog i nasleđenog i željenog i otkrivenog. 

Ta Indija, bolna i nesrećna, sa večitim osmehom naivnog deteta koje želi da bude voljeno i prihvaćeno, uvukla mi se odavno u srce kao zemlja u kojoj osećam ljude više nego igde drugo na svetu; kao zemlja kojoj bih poklonila razumevanje, blagost i strpljenje u onoj meri u kojoj ona meni poklanja najlepše tekovine svoje civilizacije i kulture, sa svim kontrastima koji je boje najrazličitijim bojama koje se, u vreme Holi-ja, raspu u nebo.

I mogla bih o njoj i o njenim divnim ljudima da napišem knjigu jednoga dana. O svim posebnim dušama koje sam srela i koje su mi obogatile život svojim pričama, osmesima, podeljenim mislima i zalogajima koje smo zajedno delili. 

"Jednom sam video Čandanagar noću. Bulevar osvetljen sa obe strane nije mogao obrisati utisak zamračujuće melanholije koju su ostavljale ruine nekada ponosnih palata u ovoj staroj francuskoj koloniji i od boga zaboravljenoj. Na povratku sam ozbiljno razmišljao koliko je moćna i večita Indija koja trpi i guta sve, a pri tome je nije briga za nasrtljivce i one koji žele da njome gospodare."