"Jezici" Ranko Bugarski

"Jezička bogatstva ovih ogromnih prostora nauka je u mnogim slučajevima tek razgrnula, ali ih još ni izdaleka nije do tančina upoznala."

Sistematizovano, visokoobrazovno štivo koje se sa lakoćom čita, uvodeći čitaoca u kompleksan svet jezika na temeljan, ozbiljan i naučno potkovan način. Predstavljam vam -"Jezike".
. . .
Ranko Bugarski jedan je od najvećih i najeminentnijih savremenih stručnjaka lingvističke nauke sa ogromnim brojem publikacija iz sfere sociolingvistike, psiholingvistike, teorije prevođenja, kontrastivne gramatike i strukture savremenog engleskog jezika. Kao retko ko pre njega, dopreo je u svom radu do same srži i problematike nastanka, održanja i razvoja jezika sveta upisujući na taj način svoje ime među velikanima svetske književne nauke.

"...književni jezik je prevashodno kulturni pojam koji naglašava vrednost."

Delo "Jezici" (1993 / 1996) objedinjuje njegov istraživački rad i prikazuje ga u vidu pet celina koje vode čitaoca od osnovnih pojmova o jeziku, preko njegovog razvoja do društvene primene i upotrebe jezika u savremenoj komunikaciji čovečanstva. Ovde posebno,dr Bugarski skreće pažnju na tendenciju da se jezik "skrati i uniformiše" razvojem svetskih modernih tehnologija poput socijalnih mreža i razvoja računarske industrije i nauke.
Šematski prikazi dati u ovom delu, imaju za cilj da ilustrativno dočaraju i objasne neke autorove napomene poput rodoslovnog stabla koje je u nauku uveo nemački lingvist August Šlajher polovinom XIX veka.
Sa strastvenom i nepresušnom radoznalošću, Bugarski istražuje, analizira i integriše stečena znanja oblikujući delo koje će služiti kao vrstan putokaz budućim generacijama put sociolingvističkih i čisto lingvističkih teorijskih saznanja.
Jer jezik je svakako, najmoćniji medijum koji posedujemo.

"Manhattan Transfer" John Dos Passos

"Najveći je užas u tome što nam, kada nam Njujork dogusti, ne preostaje više nikakvo drugo mesto. Ovo je vrhunac sveta. Jedino što možemo činiti jest da se okrećemo i okrećemo u veveričjem kavezu."

Još jedan od pripadnika izgubljene generacije, John Dos Passos stvara slobodno, nadahnuto i inovativno. Gotovo filmskom tehnikom, svoj roman "Manhattan Transfer" gradi metodom isecanja i umetanja kadrova, poput scenarija za film o Njujorku kao gradu velikih očekivanja i uzdignuća ali i slućenih i neslućenih nesreća i posrtanja. Iako biva duboko razočaran u Ameriku i poražen propašću svojih političkih ideala, u njemu i dalje postoji osećaj pripadnosti, bliskosti i prepoznavanja Njujorka kao svog kutka koji je i ponos i neizvesnost, obećani grad i leglo poraza ali svakako glavni nosilac radnje i istinski junak ovog dela.
Pesimističku viziju o preplitanju i komešanju ljudskih sudbina i naravi pretočio je u trodelnu povest rođenu na ulicama Brodway-a koje potišteni i očajni Bud vidi samo kao pokazatelj svoje nemile sudbine; u slikama broda sa koga Lily Herf doživljava Manhattan i potom svom sinu Jimmy-ju prenosi utiske o istom; u čudnovatom ali zasluženom društvenom uzdizanju Conga... U oku posmatrača nalaze se i prave vrednosti i veličine Njujorka, grada sa hiljadu lica koje, oblikovani vlastitim iskustvom i prošlošču, njegovi stanovnici doživljavaju ili u vidu nade ili u vidu beznađa.


"I nemoj ovo zaboraviti: ako je čovek uspešan u Njujorku, onda je uistinu uspešan!"
"Ali,zar se nikad ne osećate usamljeni u velikom stranom gradu kao što je ovaj...? Sve je tako tegobno."

"Manhattan Transfer" politički je obojen roman američke književnosti dvadesetih godina prošlog veka kao otisak piščeve svesti o proživljenim ratovima i nepravednim stradanjima njegovih uzora i predvodnika a čije je nesreće doživeo kao lične i duboke. Stoga,taj osećaj bezvoljnosti i samog prepuštanja i utapanja u sopstvenu tragičnost, prikazao je slikama požara, ubistava, ništavila i propadanja.


"Vrelo nacionalnog života zatrovano je na izvoru."

Revolucionar,osobenjak,idealista - sve je to John Dos Passos.
Intelektualac burne i nezadržive snage uma.


"Nikada ne vidim zoru a da ne kažem sebi možda."

“Zapisi iz mrtvog doma” F.M.Dostojevski

“Čovek je stvorenje koje se na sve privikava i, ja mislim, to mu je najbolje što mu je određeno.”

“Zapisi iz mrtvog doma” istinito su, sumorno i otrežnjujuće svedočanstvo o stradanjima i iskušenjima koje je pisac doživeo među teškim i kamenim zidinama zatvora tokom svoje robije.To tegobno i ožiljno iskustvo čeličilo je u njemu volju, snagu i spremnost da istraje i dočeka dan kada će, osvešćen sopstvenim greškama, okusiti slobodu spoljašnjeg sveta punog mogućnosti, raznolikosti i novih početaka.

"Zbogom! Sloboda,nov život,uskrs iz mrtvih! Da divnoga časa!"

No pre toga bilo je neophodno da pisac prođe svoj razvojni put i na temelju sopstvenih grehova izgradi novu, snažniju i potpuniju verziju sebe čineći na taj način i pomak u svetu koji ga okružuje. Jer jedna mala promena, poput zupčanika, u stanju je da pokrene čitavu lavinu pozitivnih obrta.

“Ali stvarnost čini sasvim drugi utisak nego znanje i čujenje.”

“Nalazim da navika može i najboljeg čoveka pretvoriti u grubu i tupu životinju.”

“Čovek ne može da živi bez rada i bez pravog normalnog života – kvari se i postaje zver.”

Dostojevskog kao pisca karakteriše sklonost ka saosećajnom pristupu svojim junacima pa stoga, u atmosferu prezira,nasilja i najgorih prestupnika,on uvodi epizode zatvorskog pozorišta nudeći na taj način čitaocima šansu da aktere priče sagledaju i iz druge,humanije perspektive – kao vredne i još uvek korisne ljude koji uprkos nedelima koje su počinili, zaslužuju barem trunke razumevanja ako ne i drugu šansu. Na taj način,pisac brani i sebe zalažući se za napredak društvene svesti na mnogo širem nivou -van granica koje nameću predrasude i socijalni tabui...

“Čovekoljublje,pažljivost i bratsko saosećanje prema bolesniku ponekad su potrebniji od lekova.”

I zatvorenici su bolesni ljudi,zatočenici sopstvene bede koja je samo naznačena fizičkim odustvom slobode a zapravo – utamničenje je duše. Kazna je za njih samo delimično iskupljenje dok najveći danak plaćaju sebi,svojim razorenim porodicama i odbačenim snovima.

Njihov “mrtvi dom“,odraz je njihove duše. Uvele,slomljene,posrnule.

A ipak,u njima i dalje ima ljudskosti.I dalje dobrote.I dalje vrednosti.

Zaslužuju drugu šansu.Zarad vere u mogućnost novih početaka.

"Kandid" Volter

“Bez sumnje je novi svet onaj koji je najbolji od svih mogućih svetova.”

Baš kao pre više od dva stoleća kada je svojim pojavljivanjem na književnom nebu Francuske izazvao gnev i osudu,a potom i hajku od strane krutog i neumoljivog režima Luja XV, "Kandid" i danas očarava svojom nepredvidivom, nesagledivom i neospornom umetničkom vrednošću.

“Dovela me ljubav.Ljubav,ta utešiteljka roda ljudskog,ta hraniteljka svemira;duša svih osetljivih bića,nežna ljubav.”

Književno-filozofski roman odnosno “satira naravi”,donosi nam uzbudljiv, sarkastičan, ironičan i duhovit presek realnosti XVIII veka u kom bivaju predočene,a potom i veštom Volterovom kritičkom oštricom naglašene, sve suprotnosti i nepravde tadašnjeg društva,vlasti i vladajuće filosofije koja je uticala na formiranje i održanje tada postojećeg stanja svesti.

“Skriveni jadi još su bolniji nego bede koje se iznose na javnost.”
“Nema posledica bez uzroka.”

Ovo se posebno odnosi na Lajbnicovu teoriju pretočenu u lik učitelja Panglosa čiji stavovi o najboljem mogućem svetu ,svetu optimizma, oblikuju glavnog junaka Kandida da, baš kao što mu i samo ime govori,naivno veruje u dobrotu i vrline kao aksiom sveta u kom postoji.

Odraz brutalne realnosti najpunije je prikazan kroz misli filosofa Martina koji je u priču uveden kako bi naglasio razlike, opovrgnuo ovo idealističko verovanje Panglosa i stvorio ravnotežu koja vodi ka pravoj istini o životu: ne postoji ni čisto dobro ni čisto zlo; svet je,baš kao i svi mi, satkan od kontrasta kao svoje srži.Živeti sa svešću o postojanju i dobra i zla, jedini je ispravan način sagledavanja života.

"Mora da su ljudi pomalo iskvarili prirodu jer nisu rođeni kao vuci a postali su vuci.“

Oblikovan uticajima Servantesa, Rablea, Šekspira,Svifta i drugih,Volter je ostavio neizbrisiv trag u svetskoj književnosti otvarajući epohu volterijanstva kao vrelo prosvećenosti Francuske osamnaestog veka.Mudro oprezan i sa nepresušnom kreativnom snagom, svoj plodonosan rad stvarao je na tlu Engleske sve dok mu se, smrću Luja XV i popuštanjem apsolutističkog režima, nisu otvorila vrata za povratak u njegov rodni Pariz,na čijim obalama umire nedugo zatim,voljen i priznat...

„Budale se svemu dive kod jednog čuvenog pesnika. Ja čitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim.”

Prognan od strane Inkvizicije, ”Kandid” je doživljavao procvat u krugovima strastvenih vizionara, slobodnih mislilaca koji su se baš poput Voltera, zalagali za teorije protivne metafizičkim sistemima Dekarta i Spinoze.. Shvatajući da lik Kandida u sebi nosi toliku krajnost koja može izazvati i obožavanje i mrskost, Volter je bespoštedno izvrnuo ruglu sve ono što je smatrao pogrešnim i izobličenim odrazom svog vremena.

“A šta je to optimizam?”upita Kakambo.”Ah”,reče Kandid,”to je kad neko ima strast da uvek tvrdi kako je sve dobro,iako mu je rđavo.”

Kandid ili Optimizam. Ostaje na vama.