"Devojka od papira" Gijom Muso

" Pisanje me je dovodilo u neko čudno stanje: stvarnost je malo-pomalo ustupala mesto fikciji i moji junaci ponekad su postajali tako stvarni da su me svuda pratili. Njihove patnje, sumnje i sreće postajale su moje i nastavljale da me opsedaju i posle završetka romana. "

...
Pre ove knjige, o Gijomu Musou (1974 -   ) sam znala tek toliko da je u pitanju pisac bestselera kojeg objavljuje jedna od naših najpoznatijih izdavačkih kuća. U vreme kada se reč bestseler na našim prostorima dosta olako koristi i čije je značenje toliko izvitopereno da može ali i ne mora biti pečat kvaliteta dela već samo dobrog marketinga, skeptično sam u ruke primila "Devojku od papira", knjigu originalnog i lepog naziva. Ali nakon pročitanih trideset i devet poglavlja ovog romana na granici fantazije i sadašnjosti, sa zadovoljstvom mogu reći da je ova knjiga i više od bestselera.
Za mene, ovo je otkriće godine a Gijom Muso, još jedan od modernih velikana kojima se divim.
I književni genije koji može hrabro da ukrsti svoje pero sa bilo kojim autorom sadašnjice.

"Otkad me je Aurora napustila, u srce mi se trajno uvukla neka vrsta kancera, kao kad se pacov uvuče u špajz, i nagrizala me. Tuga me je razdirala kao neki ljudožder, sve dok me nije lišila svih emocija i volje... A stvarnost je bila tu: moja muka je uvek bila ista i ja već godinu dana nisam napisao ni redak. I mozak mi se sledio. Reči su mi izmicale, želja napustila, mašta presahla."

Gijom Muso, francuski je novelista ovenčan međunarodnim književnim priznanjima i autor čija su dela adaptirana i izvođena u pozorištima širom njegove domovine a 2009.godine - i ekranizovana. Na trideset i četiri svetska jezika, prevedeni su kreativni, nestvarni svetovi ovog književnog genija čija životna drama i teška saobraćajna nesreća, samo produbljuju njegovo poimanje života i otvaraju kapije svega onog nesvesnog što je imao u sebi a doživeo u tom kratkom i grubom susretu sa smrću. Stoga, njegova bujna mašta, jednostavan i upečatljiv stilski izraz, očaravajuć intelekt i godinama nadmašena mudrost na prečac i ubedljivo, osvojile su književnu kritiku ali i čitalačku publiku koja ga danas, širom sveta, slavi kao modernog viteza pisane reči, kao jednog od najomiljenijih autora današnjice. Gijom Muso, po struci ekonomista, oduvek je verovao u svoju viziju autora koji ruši granice između sebe i čitaoca smatrajući da autor počinje da živi onog trenutka kada njegova knjiga zaživi u mašti nekog dalekog čitaoca, kada se obistini na način koji je strogo individualan i samim tim poseban svakom umu jer svaka duša stvara svoj jedinstveni svet mašte, fantazije i nestvarnog.

"Čitalac se može smatrati glavnim likom romana, podjednako kao i autor, jer bez njih se ništa ne događa."

"Devojka od papira" otvara priču o Tomu Bojdu, mladom i uspešnom piscu "Trilogije o anđelima", planetarno popularnom delu koje ovom dečaku iz Makartur Parka, posle godina fizičke i psihičke torture teškog detinjstva, otvara vrata visokog društva, materijalne dobiti i bogatstva. Na vrhuncu svoje slave, Tom upoznaje Auroru Valankur, svetu omiljenu pijanistkinju, podjednako talentovanu, uspešnu i harizmatičnu ličnost sa kojom spoznaje ljubav verujući da je u svetu površnih vrednosti slave, pronašao ono za čim je najviše tragao. Ali različit socijalni milje iz koga su potekli, bahatost, egoizam i druge nus pojave popularnosti, odvajaju ih na putu ka budućnosti, deleći stvarnost na vreme pre i posle Aurore, na procep mašte i realnosti na strani 266.u liku Bili Doneli, junakinje iz Tomovog romana koja usled štamparske greške biva prebačena iz sveta fikcije u onaj opipljivi i stvarni nivo postojanja. Slikovito, komično, šarmantno i vrcavo, Gijom Muso dočarava susret dva sveta međusobno suprotstavljena, dva sveta koji isključuju jedan drugi a moraju da egzistiraju zajedno u nameri da zatvore stvoreni zjap na stranici 266. i stoga polaze u Meksiko, u avanturu koja će im doneti mnogo više od potpisanog sporazuma na salveti restorana brze hrane kraj dugog, prašnjavog puta ka sreći...

Istražujuči prelaze realnosti i mašte, došla sam do saznanja da je lik Toma Bojda donekle istorijski pozajmljen i potkovan; naime, postojale su dve ličnosti pod tim imenom koje se mogu dovesti u vezu sa ovim likom iz romana, jedan Tom Bojd bio je izdavač iz Edinburga plemenitog porekla dok je drugi Tom Bojd bio američki pisac i novelista, najpoznatiji po svojoj autobiografskoj knjizi o uspomenama sa ratišta. Ali ovi podaci ne čude imajući u vidu duboko poštovanje koje Muso gaji prema istaknutim ličnostima u kojima nalazi inspiraciju i nadahnuće - ova knjiga obiluje citatima autora poput Viktora Igoa, Milana Kundere, Fransoaza Sagana, Martina Lutera Kinga, Ničea, Emili Bronte... Njegova načitanost proizilazi iz svakog napisanog reda ove knjige i ukazuje na orijentir kvaliteta kojem je težio. Navodeči sva ova imena i njegove omiljene citate, Muso odaje priznanje svim autorima koji su izvršili dubok uticaj na njegovu prozu i ovim gestom se pozicionira ne samo kao veliki autor, već isto tako i kao veliki čitalac i veliki čovek.
I autor budućnosti kojem se ceo svet divi.

"Ako umetnost postoji zato što stvarnost nije dovoljna, može naići i trenutak kada ni umetnost nije dovoljna, pa se pravi još jedan korak, ka ludilu ili smrti."
" Život nije video igra gde se može krenuti od početka. Vreme prolazi, a mi prolazimo sa njim i najčešće radimo ono što možemo, a ne ono što bismo hteli. Ostatak čini sudbina, a sreća povremeno doda po neko zrnce soli. To je sve."

"Devojka od papira" sa neočekivano puno preokreta, zaintrigiraće i pokrenuti maštu i najtvrdokornijeg čitaoca, ubeđenog da već zna završetak sage o anđelima. Ali ta trilogija postaje samo početak za mnoge ideje koje su se rodile i koje će svoje svetlo videti možda baš u nastavcima priče o (ne)stvarnoj devojci sa stranica romana.
Priče o (ne)mogućoj ljubavi autora i njegovog dela
Priče o Tomu i Bili Doneli.

"Razgovori u četiri oka" Ingmar Bergman

 " Igramo mnoge uloge. Neke zato što nas zabavljaju, neke zato što drugi žele da ih igramo. Najčešće zato što hoćemo da se zaštitimo. Tako neprimetno gubimo ono što nije uloga. Dok živim, i život teče, udaljujem se od onoga što je 'moje stvarno ja', ili kako već da ga nazovemo. "
" U Čovekovu Svetost upisana je Istina. Ne može se počiniti nasilje protiv Istine, a da se loše ne prođe. A da se ne učini zlo."
" Ali jedno je sigurno: okruženi smo događajima koje čulima ne možemo da shvatimo, ali koji na nas neprekidno utiču. Samo nam Pesnici, Muzičari i Sveci pružaju ogledala nepojmljivog. Oni su videli, znali, shvatili. Ne u celosti, nego u komadićima."

Ingmar Bergman (1918-2007) ostao je zapisan u istoriji svetske kinematografije kao kreativni genije, kao vizionar, kao strastveni zaljubljenik scene i njenih učesnika. Ovaj najveći švedski filmski i pozorišni reditelj svih vremena, autor je brojnih književnih i filmskih ostvarenja koja su u vreme kada je stvarao, pomerala granice prihvatljivog i opšte prihvaćenog, svojom filozofijom religije, etike i porodice kao osnovne jedinice društva.
"Razgovori u četiri oka" poslednji su deo njegove autobiografske trilogije kojom se na intiman i ličan način, izborio sa svim nedaćama koje su potresale njegov dom i rano detinjstvo. Ovo je roman o trpljenju, o vaskrsenju - nade,vere, urušenih porodičnih vrednosti ali pre svega, ovo je delo o opraštanju. Delo koje će vas duboko dirnuti toplim, lirskim tonom pripovedanja, bez suvišnosti, bez nepotrebnih detalja, sa naglaskom na suštini, na proživljenom, na pogrešnom i ispravnom, na pomućenoj pa pronađenoj moći vere. Ovo je roman koji me je naučio možda i najdubljem saosećanju koje sam ikada osetila. Jer lako je osuditi a teško oprostiti. Osim ako drugom biću damo šansu da bude ono što jeste, slojevita ličnost u raznim nijansama crne i bele, ličnost kakva zavređuje i prkos i oproštaj, i inat i razumevanje, i odricanje i shvatanje.  
I razočaranje i ljubav.

" Kaže se da je ljubav slepa, ali to uopšte nije istina - ljubav jasno vidi i dobro čuje. Ona vidi i čuje više nego što želi. "
" Zašto da se zbijamo u mrak i kukavičluk, kad možemo da izađemo na svetlost dana i kažemo svim ljudima - najvećem mogućem broju ljudi, pre nego što budemo zarobljeni, mučeni i ubijeni - da im kažemo da ljubav postoji, kao stvarnost u našim životima, na koju ne obraćamo pažnju. "

Koncipirana u pet razgovora vođenih u periodu od maja 1907.godine do oktobra 1934.godine i zaokružena Epilogom/Prologom, ova knjiga prati bračnu dramu Bergmanovih roditelja, Ane Okerblum i pastora Henrika; njihov brak iz ljubavi koji se mnogo pre vremena pretvorio u poprište nesreće za oba supružnika. Njegova majka pak biva, dovoljno hrabra ili dovoljno očajna da iz te nesreće pobegne u vanbračnu vezu sa mlađim i po mnogo čemu, neprikladnim muškarcem Tumasom, jedinim koji joj nakratko vraća "ukradenu" mladost i vreme izgubljeno sa mužem čije su religijske strasti bile veće od onih ljudskih. Pa ipak, u raskolu sopstvenih religijskih uverenja, Ana odlučuje da svom mužu prizna neverstvo i time ugrozi svoj brak, porodicu i vanbračnu vezu koju je vodila.
Ono što je posebno interesantno jeste Bergmanov odnos prema hrišćanstvu. Kao dete pastora i pristalice Lutera, jako rano je, već u 8.godini odbacio njegova učenja smatrajući ih previše stranim i krutim. Međutim, on gaji duboko poštovanje prema tom porodičnom nasleđu, prema znanju koje mu je usađeno a koje do tančina prenosi u ritualu poslednjeg pomazanja opisanog u Epilogu. Pa ipak, od istog se jasno i glasno ograđuje.

" Većina ljudi veruje da je Luter ukinuo ispovest. To nije istina. On je preporučio nešto što je nazvao 'razgovorom u četiri oka'. Ali taj izvrsni reformator nije bio veliki poznavalac ljudi. Teško je na svetlosti dana, i licem u lice. Za takve prilike nesumnjivo je bolji magični polumrak stolice za ispovedanje , šaputavi glasovi, miris tamjana. "

Na osnovu građe ovog dela, snimio je istoimeni film 1996.godine. Na taj način, kao da je želeo da raznovrsnoj publici, približi deo svoga života i predstavi ga na način koji bi možda, opravdao i njegovog oca i sudbinu njegove majke; na način koji bi ih veličao kao životne, ljude od krvi i mesa, grešne u svojoj želji da najbolje što mogu, prožive ovaj komad u više činova zvani život. Da na scenografiji sopstvenih izbora, nekada povuku potez u pogrešnom pravcu a da se onda, istrošeni ali pomireni kao glumci koji su dali sve što su imali od sebe, zadovolje aplauzom publike do koje im je jedino i bilo stalo.
Do razumevanja u očima sopstvene dece.
I najdublje verujem da su u tome i uspeli.

"Tartaren Taraskonac" Alfons Dode

" ... Iza svega toga imate Taraskon, a u malome svetu obraslom dlakom i perjem, Taraskon je vrlo rđavo zapisan. Čak i ptice selice obeležile su ga velikim krstom na svojim putničkim kartama; i kada divlje plovke, spuštajući se na Kamargi u dugim trouglima, spaze izdaleka varoške zvonike, ona koja je na čelu počinje odmah gakati što može jače: "Evo Taraskona! Evo Taraskona!" i celo jato skreće u stranu."

Iako je između dva Svetska rata kao pisac priznat i prevođen u Srbiji, o Alfonsu Dodeu (1840-1897) se i danas nedovoljno zna. Stoga sam sa oduševljenjem dočekala "Tartarena Taraskonca" u izdanju Blic biblioteke a u okviru serijala posvećenog velikim svetskim piscima.
Ova trilogija koja predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja francuske humorističke proze, na najbolji mogući način upoznaje čitaoce sa pripovedačkim darom Alfonsa Dodea, naturaliste i romansijera koji je više od bilo koga drugog razumeo ljude sa periferije, lokalne Don Kihote francuskog društva. Taj uticaj Migela de Servantesa i njegovog najpoznatijeg dela "Don Kihot" više je nego primetan; Dode prema njemu gaji duboko poštovanje i naklonost poredeći dualnost ličnosti svog glavnog junaka Tartarena sa suprotstavljenim karakterima Don Kihota i Sanča Panse, junaka punog uobrazilje i ponosa i prostodušnog seljaka zadovoljnog prosečnim tokom života. A isto divljenje prema prozi Dodea, osećao je njegov savremenik Gistav Flober nazivajući ovo delo, remek delom. Sasvim suprotno od gneva Taraskona koji će Dodea sačekati sa jasnom porukom mržnje i osvete -Smrt Dodeu!

" Posle pet minuta, čamac stiže na suvo i Tartaren stade nogom na ovaj mali Berberski kej, na kome je, 300 godina pre toga, jedan španski rob, po imenu Miguel Servantes, spremao - pod bičem alžirskih čuvara robova - jedan divan roman koji će se zvati Don Kihot. "
"Don Kihot i Sančo Pansa u istom čoveku! Možete misliti kako su rđavo morali živeti! Kakva borba! Kakav razdor! ... Kakav bi lep dijalog tu mogao napisati Lukijan ili Sen-Evremon, dijalog između dva Tartarena, Tartarena-Kihota i Tartarena-Sanče! Tartaren-Kihot koji se oduševljava pričama Gistava Emara i uzvikuje :"Idem!", Tartren-Sančo koji misli samo o reumatizmu i odgovara:"Ostajem."

U tri epizode naslovljene "U Taraskonu", "Među Turcima"i "Među lavovima", ispričana je priča o malom i dobroćudnom jugu Francuske i gradu Taraskonu, domu naivnih i dobrih ljudi, zaglibljenih u dosadu i uobrazilju, u romanse koje se nasleđuju i lov na kačkete a nadasve, u moćnu i tako odvažnu priliku Tartarena Taraskonca, lovca na lavove! Taj nadmoćni pripovedač beše im i Bog i sudija, i idol i zagonetka i stoga rešiše da ga testiraju i svojim podbadanjima nateraju da ode u Alžir, u lov na lavove kao dokaz njegove junačke prirode! Ali naš Tartaren beše video lava samo u svojoj mašti i cirkusu i ovako nespreman, obreo se u svetu hidžaba i kamila, jasmina i magaraca, trgovaca i prevaranata koji mu ukradoše i razum, u liku lepe muslimanke Baje, i novac i ponos u liku kneza Gregorija od Crne Gore. Pa ipak, vođen dobrim usudom, srećom ili karmom, naš junak uspeva da se vrati u svoj Taraskon, ovenčan slavom i kožom slepog, manastirskog lava! Sve do nekih novih pustolovina koje ga očekuju...

" Ah! Zaista je prijatno sesti pred veliki čanak pun popularnosti, ali kako se čovek opeče kad se taj čanak prevrne!"
" Za Taraskon, Alžir, Afrika, Grčka, Persija, Mesopotamija, sve je to neka velika zemlja, gotovo mitološka i zove se Turci."
"O, kako je prolazna ljubav taraskonska!"

Ovo divno delo,  koje će vas uvesti u neverovatan svet mašte, sažeto je u samo 63.strane umetničke slobode, smelosti i inventivnosti, za svoje vreme i svoje zemljake - i revolucionarnosti! Iako je Dode bio protivnik Francuske revolucije, njegov Tartaren uzburkao je naciju više nego bilo koja ranija politička previranja - ideološki, književno, sociološki. I ukazao na novo doba koje dolazi.
Godinama kasnije, geografski Taraskon mu je oprostio prisvajajući lik Tartarena za simbol svoje snage, ideala, težnji, želja. I ovenčao ga slavom Francuskog Don Kihota.

" Zanimljiv prizor za oči koje bi umele da vide."

"Najlepše priče" Anton Pavlovič Čehov

 . . .
Izuzetan novelista i realista, pisac čija komika odzvanja i u najturobnijim epizodama njegovih vanvremenskih priča, Anton Pavlovič Čehov na mnogo načina privukao je pažnju ruske i svetske književne scene svojim talentom i umećem da sažeto, kratko, jasno i groteskno predstavi realnost Rusije 19.veka. Njegove novele, duhovite, maštovite, izuzetno dosetljive i inteligentne, u čitaocu bude emocije prepoznavanja - sve ono što likovi Čehova proživljavaju, osetili smo ili osećamo i mi na svojoj koži, bolno, iskreno, duboko, komično. Saživeli smo sa njegovim junacima i postali saborci na istom polju želja. Ove interpretacije razlikuju se od drugih jer u njima neću naglašavati najbolje dubokoumne citate budući da kod Čehova takvih i nema, naprotiv, sve one misli koje bih izdvojila svedene su na svakodnevne, obične, ljudske istine svima nama bliske i stoga je nemoguće citirati pisca naroda, autora kog sam doživela kao samu Mudrost otelotvorenu u liku čoveka koji je toliko bogat znanjem, iskustvom i spoznajom.

Ovu priču pripovedaka, jednostavno naslovljenu sa "Najlepše priče", izdala je Blic biblioteka 2014.godine u okviru serijala Velikani ruske književnosti. Obuhvata dvanaest probranih priča koje se bave sličnim ali i različitim temama i zapažanjima - od svakodnevnih života i shvatanja ruskih seljaka, preko ekonomskih prilika toga vremena i krize vrednosti i morala u kojoj obrazovanje biva bačeno pod noge snalažljivosti neukih i korupciji vlasti, do problema porodičnog naselja i položaja žena u ruskom društvu tog doba, potcenjenih, potlačenih, utišanih, namučenih duša.
Ipak, jedna činjenica ostaje specifična za Čehova i izdvaja ga od velike grupe autora koje izuzetno poštujem. On je majstor situacione komike. Čitajući ovu knjigu, bila sam potpuno uvučena u jedan svet kome ne pripadam a koji me je opio svojom autentičnošću, promućurnošću i originalnošću. Tome svakako doprinosi i prisan ton obraćanja čitaocima, u drugom licu množine, ali iznad svega, ta maestralnost razvitka jedne ideje u tako kratkoj i zahtevnoj književnoj formi kakva je novela.

"Podoficir Mamuzić". "Ženska sreća", "Otac porodice" ,"Seoski kmet" ,"Kuvarica se udaje", "Ćuran", "Sredstvo protiv pijanstva", "Kontrabas i flauta", "Uputstvo kandidatima za ženidbu", "Muzikant", "Bez mesta" i "Nevolja", zaslužuju vašu čitalačku pažnju.
Stoga, Čehovljizujte svoje leto i nasmejte buduće dane!