"Razgovori u četiri oka" Ingmar Bergman

 " Igramo mnoge uloge. Neke zato što nas zabavljaju, neke zato što drugi žele da ih igramo. Najčešće zato što hoćemo da se zaštitimo. Tako neprimetno gubimo ono što nije uloga. Dok živim, i život teče, udaljujem se od onoga što je 'moje stvarno ja', ili kako već da ga nazovemo. "
" U Čovekovu Svetost upisana je Istina. Ne može se počiniti nasilje protiv Istine, a da se loše ne prođe. A da se ne učini zlo."
" Ali jedno je sigurno: okruženi smo događajima koje čulima ne možemo da shvatimo, ali koji na nas neprekidno utiču. Samo nam Pesnici, Muzičari i Sveci pružaju ogledala nepojmljivog. Oni su videli, znali, shvatili. Ne u celosti, nego u komadićima."

Ingmar Bergman (1918-2007) ostao je zapisan u istoriji svetske kinematografije kao kreativni genije, kao vizionar, kao strastveni zaljubljenik scene i njenih učesnika. Ovaj najveći švedski filmski i pozorišni reditelj svih vremena, autor je brojnih književnih i filmskih ostvarenja koja su u vreme kada je stvarao, pomerala granice prihvatljivog i opšte prihvaćenog, svojom filozofijom religije, etike i porodice kao osnovne jedinice društva.
"Razgovori u četiri oka" poslednji su deo njegove autobiografske trilogije kojom se na intiman i ličan način, izborio sa svim nedaćama koje su potresale njegov dom i rano detinjstvo. Ovo je roman o trpljenju, o vaskrsenju - nade,vere, urušenih porodičnih vrednosti ali pre svega, ovo je delo o opraštanju. Delo koje će vas duboko dirnuti toplim, lirskim tonom pripovedanja, bez suvišnosti, bez nepotrebnih detalja, sa naglaskom na suštini, na proživljenom, na pogrešnom i ispravnom, na pomućenoj pa pronađenoj moći vere. Ovo je roman koji me je naučio možda i najdubljem saosećanju koje sam ikada osetila. Jer lako je osuditi a teško oprostiti. Osim ako drugom biću damo šansu da bude ono što jeste, slojevita ličnost u raznim nijansama crne i bele, ličnost kakva zavređuje i prkos i oproštaj, i inat i razumevanje, i odricanje i shvatanje.  
I razočaranje i ljubav.

" Kaže se da je ljubav slepa, ali to uopšte nije istina - ljubav jasno vidi i dobro čuje. Ona vidi i čuje više nego što želi. "
" Zašto da se zbijamo u mrak i kukavičluk, kad možemo da izađemo na svetlost dana i kažemo svim ljudima - najvećem mogućem broju ljudi, pre nego što budemo zarobljeni, mučeni i ubijeni - da im kažemo da ljubav postoji, kao stvarnost u našim životima, na koju ne obraćamo pažnju. "

Koncipirana u pet razgovora vođenih u periodu od maja 1907.godine do oktobra 1934.godine i zaokružena Epilogom/Prologom, ova knjiga prati bračnu dramu Bergmanovih roditelja, Ane Okerblum i pastora Henrika; njihov brak iz ljubavi koji se mnogo pre vremena pretvorio u poprište nesreće za oba supružnika. Njegova majka pak biva, dovoljno hrabra ili dovoljno očajna da iz te nesreće pobegne u vanbračnu vezu sa mlađim i po mnogo čemu, neprikladnim muškarcem Tumasom, jedinim koji joj nakratko vraća "ukradenu" mladost i vreme izgubljeno sa mužem čije su religijske strasti bile veće od onih ljudskih. Pa ipak, u raskolu sopstvenih religijskih uverenja, Ana odlučuje da svom mužu prizna neverstvo i time ugrozi svoj brak, porodicu i vanbračnu vezu koju je vodila.
Ono što je posebno interesantno jeste Bergmanov odnos prema hrišćanstvu. Kao dete pastora i pristalice Lutera, jako rano je, već u 8.godini odbacio njegova učenja smatrajući ih previše stranim i krutim. Međutim, on gaji duboko poštovanje prema tom porodičnom nasleđu, prema znanju koje mu je usađeno a koje do tančina prenosi u ritualu poslednjeg pomazanja opisanog u Epilogu. Pa ipak, od istog se jasno i glasno ograđuje.

" Većina ljudi veruje da je Luter ukinuo ispovest. To nije istina. On je preporučio nešto što je nazvao 'razgovorom u četiri oka'. Ali taj izvrsni reformator nije bio veliki poznavalac ljudi. Teško je na svetlosti dana, i licem u lice. Za takve prilike nesumnjivo je bolji magični polumrak stolice za ispovedanje , šaputavi glasovi, miris tamjana. "

Na osnovu građe ovog dela, snimio je istoimeni film 1996.godine. Na taj način, kao da je želeo da raznovrsnoj publici, približi deo svoga života i predstavi ga na način koji bi možda, opravdao i njegovog oca i sudbinu njegove majke; na način koji bi ih veličao kao životne, ljude od krvi i mesa, grešne u svojoj želji da najbolje što mogu, prožive ovaj komad u više činova zvani život. Da na scenografiji sopstvenih izbora, nekada povuku potez u pogrešnom pravcu a da se onda, istrošeni ali pomireni kao glumci koji su dali sve što su imali od sebe, zadovolje aplauzom publike do koje im je jedino i bilo stalo.
Do razumevanja u očima sopstvene dece.
I najdublje verujem da su u tome i uspeli.