" Kremansko proročanstvo" dr Radovan N.Kazimirović

Možda najbolju preporuku za čitanje knjige "Tajanstvene pojave u našem narodu -Kremansko proročanstvo" dr Kazimirovića predstavljaju reči koje je,u vidu predgovora ovom delu, čitaocima uputio episkop ohridski i žički Nikolaj Velimirović:

"Uzalud je trpati sve neobjašnjivo i čudesno pod arhivske numere telepatije, halucinacije, sugestije...jer neznanje se ne objašnjava neznanjem. "

Upućujući nas na ideju da istraživanje, radoznalost i istina dolaze kao produkt potrage, episkop je zabeležio:

"Primeri izneti u ovoj knjizi samo su jedan snop na njivi ljudskog života, prekrivenog takvim snopljem. Tu se ne iznose svi primeri koji su se čuli i saznali, nego samo oni koji su karakteristični i dostoverni. Neki od ovih primera su slični biblijskim čudesima, dok drugi opet predstavljaju ponavljanje onog duhovnog iskustva koje je u prošlim vremenima doživljeno i u predanju crkvenom zabeleženo."

Radi lakšeg razmevanja dela kao i zbog želje da se znanje, vredno sakupljeno i sistematizovano u ovoj knjizi, na što bolji način približi čitalačkoj publici različitih nivoa znanja, književne svesti i afiniteta, "Tajanstvene pojave.." su podeljene u tri manje knjige -"Gatanje i proricanje", "Čaranje, čini i mađije" i "Kremansko proročanstvo". Pritom, sačuvana je arhaičnost i verodostojnost jezika koji ovo delo u svakom pogledu izdvaja od ostalih radova istovetne tematike. Dr Kazimirović je četvrt veka proveo u istraživanju i sakupljanju književne građe o čuvenoj i tajnom obavijenoj, porodici Tarabić iz sela Kremana, o kojoj i dan-danas mlada pokolenja slušaju priču sa usana svojih deka i baka. Čuveni Tarabići bili su poznati po fenomenu proročke moći koja se prenosila sa kolena na koleno i donosila im, koliko ugled i strahopoštovanje, toliko i nevolju i probleme usled neverice i podsmeha njihovih savremenika.
Mnogima su prorekli smrt pa i sopstvenu; brojne ratove, pustošenja i prirodne katastrofe predvideli su u svojim kazivanjima što se obavezno potvrdilo, makar i deceniju kasnije. Narod im je verovao i veličao njihov vidovnjački dar rado ih primajući i ugostujući kad god se za to pružala prilika. Bili su narodni heroji, isti kao bilo koji junak koji bi odbranio svoje tle dajući život u zalog. O Tarabićima postoje brojne legende, a i do današnjeg vremena su se očuvale brojne anegdote iz njihovih života i proricanja. I oni koji bi skeptično slušali priče o porodici iz Kremana, bili bi ubeđeni u verodostojnost svega ispričanog na osnovu ostvarenih proročanstava..

Osim Tarabića, dr Kazimirović je u svom delu obuhvatio i kazivanja mnogih drugih vidovnjaka toga vremena poput Mata Glušca, čiča Prokopija, Milete Živadinovića i drugih. Svi oni zajedno izgrađuju jednu drugačiju, okultnu sliku Srbije toga vremena koju je, uprkos brojnim ratovima, stradanjima i nemilosrdnom prosipanju krvi, obeležila i čvrsta i povezana

"narodna vizionarska epopeja."

I stoga, episkop Nikolaj zaključuje:

"Uzalud je govoriti-slučaj! Uzalud je vikati:sujeverica! Događaji su događaji. Fakta su fakta. Mogu se objasniti ili ne, fakta ostaju fakta."

"Maharadža i stranac" Božidar Francuski

Poluerotski roman Božidara Francuskog "Maharadža i stranac", više je od povesti o strasti, nagonima i erotskim snovima iskonskih stranaca kojima ni jedna zemlja, ni jedno tle, ne behu dovoljno bliski i poznati. Ovo je priča o istoriji, religiji, magiji, kulturi, jeziku i psihologiji jednog naroda obdarenog mudrošću i praiskonskom težnjom ka dostizanju duhovnog prestiža, isto koliko i ubogog i poniženog, "materijalno plitkog" i osuđenog na večitu borbu za golu egzistenciju, na rubu predrasuda, nepravdi i nemaštine. Sve je to satkano i složeno u priču o zemlji neizmernih bogatstava, neizrečenih želja, nesavladivih religijskih uticaja i burnih političkih protesta. Indija. Zemlja kontrasta i želja, snoviđenja i prikaza, duhovnosti i Bogova, nepresušan je izvor inspiracije za dušu našeg pisca,i samog zagrizlog u jezgro hindu religije sa primesama sikizma i ostacima islama.

U delu se smenjuju epizode čisto erotskih doživljaja sa istorijskim odlomcima iz slavne i burne prošlosti zemlje gradeći tako, jednu opsežnu i intimnu sliku Indije kakvu ni jedan stranac ne bi mogao da iskusi, osim ukoliko nije, poput našeg Stranca, duboko upoznat sa bilom najprivlačnije i najintrigantnije zemlje Istoka, koju je proživeo saživevši se sa njenim žiteljima,istražujući po njenim zapisima i spoznajući lepotu što leži u

"hiljadu godina ženstvenosti dugim, tamnim očima indijskih žena."

Sve ono doživljeno, dosanjano ali i sva sećanja koja se poput odblesaka sunca javljaju kao neotuđivi pozivi iz prošlih života, sakupio je Stranac u ovoj knjizi čuvajući od zaborava sve ukuse, mirise i senzacije iskušane na tlu zemlje hiljadu hramova. Od Himalaja do tamnog mora, od Fulan Devi do Indire Gandi, protkana je saga o vremenu koje ne prolazi i u kome su prošlost, sadašnjost i budućnost bezvremenske i večne, sjedinjene na putu ka spoznaji Konačne istine i veri u život koji sledi..

Život koji će doneti više od upražnjenog mesta na usijanom i pretrpanom asfaltu Bombaja.

"Poniženi i uvređeni" F.M.Dostojevski

Ponižena i uvređena....više puta. Možda je to razlog što sam tako duboko i tako toplo zavolela jad u višeslojnim dušama junaka Dostojevskog..Ima nešto u svima nama,zanavek nesrećno i tupo; potisnuta jed, proživljena muka, prećutno stradanje.. Svesnost o onome što je bilo,o nekoj davnoj,nezaboravljenoj rani koja neočekivano prokrvari i ophrva naše krhko biće.. Čemer i jed tada isplivaju i poput bujice obuzmu čoveka nagoneći oluju besmisla i bola da zavlada, opčini, opsedne..Jer neke rane ni vreme ne zaceli; neke su življe no ikada pre i prisutnije u duhu i svesti nego mnoge druge zaboravljene radosti i spokoji..Jer čovek se na sreću brže navikne i brže utone u njen učmali i topli zagrljaj no što će ikada moći da smogne snage da se bolu odupre i da ga prevaziđe..Zato ga i potiskuje i guši negde u tamnici svojih duševnih odaja, tamo gde spava ono najranjivije i najbolnije, ono doživljeno ali ne proživljeno, ono što su strah i beznađe gurnuli na ivicu svesnog, na granicu razuma..

Stoga,u tim časovima kada bes nadvlada ponos i kada opet prokrvare rane, posebna naslada dođe čoveku dok rovari po onim najtežim i najbolnijim iskustvima.. kao da želi samog sebe da podseti,da opomene da se te uvrede i ta poniženja nikada ne smeju zaboraviti jer bi zaborav i oproštaj značio negaciju, negaciju ličnosti, negaciju snage..a tome se mora i treba odupreti čak i ako vlastitom snagom gazimo mogućnost sopstvenog oporavka od bola..

" To pozleđivanje rane i uživanje u bolu bili su mi pojmljivi; to je uživanje mnogih poniženih i uvređenih, sudbinom pregaženih,i koji su svesni nepravičnosti svoje teške sudbine."

"Gradovi i himere" Jovan Dučić

Malo je tako velikih ostvarenja i tako savršenih poznavalaca književne umetnosti poput Dučića, pred kojima je nezahvalno ili pak, nedostojno graditi bilo kakav vid kritičke analize. Stilski izuzetan, tematski inspirativan, Jovan Dučić s pravom nosi epitet kulturnog i vanvremenskog simbola srpske književnosti. Sadržajan i drugačiji, sa perfektnim poznavanjem istorijskih, geografskih ali i psiholoških i socijalnih činjenica i načela, Dučić svoje Himere gradi na temeljima koji u sebi prepliću prošlost, sadašnjost i viziju budućih vremena. Kroz Dučićeve gradove zastruji snežan dah vetrova sa Alpa, nekad verska previranja a danas mir i spokoj sa voda Ženevskog jezera, potresna biblijska svedočanstva na licima neznanih žena Jerusalima, žega i paklena toplota što isparava iz peska doline Kraljeva, mistični i nesvakidašnji prizori sa ulica nekadašnjeg Kaira...Sve te slike, vizuelno i akustično doživljene kroz upotrebu Dučićevih stilskih rešenja, grade mrežu subjektivnih osećaja i misli koji navode na potrebu i želju da se upoznato doživi, da se "viđeno" sad opet vidi i potvrdi sopstvenim susretom sa pomenutim gradovima..

Taj susret bi trebalo da objasni i jos više dočara, magičnu privlačnost Dučićevih Himera i pre svega, da otkrije snagu i tajnu u kojoj je ključ piščeve fascinacije koju je veštom spisateljskom građom preneo na svoje čitaoce..

Onda bi Dučićeve Himere prestale da budu varke i samoobmane naših umova gladnih saznanja o svetu, već bi postale realni prikaz beskrajnih bogatstava rasutih duž prostora; postale bi dragocenosti koje su nam u amanet ostavila burna protekla vremena obeležena dodirom rata u službi socijalne progresije ili pak verske intolerancije, a koja nas danas obasjavaju večitom svetlošću inspiracije i lepote.

Dučićeve Himere, danas su naši Gradovi.