"Pogledaj dom svoj, anđele" Tomas Wolf

" Svatko je od nas zbroj svega što nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noći, pa ćete videti da pre četiri hiljade godina na Kritu počinje ljubav što je jučer završila u Texasu... Svaki trenutak je plod četiri hiljade godina. Svladavši minute, dani poput muha odzuje u smrt, a svaki je trenutak prozor na svo vreme. "

...
Veličanstven, neponovljiv,raskošan i autentičan autor za sva vremena - tako bismo najkraće i najtačnije mogli opisati Tomasa Wolfa, najlirskijeg i s punim pravom rečeno, najtalentovanijeg pisca američke proze prve polovine 20.stoleća. Jedan od onih koga mnogi i dalje svrstavaju u red "izgubljene generacije" (uz John Doss Passosa, Hemingwaya, Faulknera, Fitzgeralda...) što po godinama u kojima je stvarao što po određenoj sličnosti koja ga povezuje sa ovim velikanima pisane misli, Tomas Wolf je ipak bio i ostao onaj najnesrećniji pripadnik toga društva i vremena, navirućeg talenta ali prerano regrutovan u smrt. "Pogledaj dom svoj, anđele" sa svojim podnaslovom "Priča o zakopanom životu", prvi je deo njegove opsežne i bogate autobiografske tetralogije, i sam uobličen u vidu trilogije koja spaja i pred čitaocem sastavlja bogato tkivo njegovog života; od kolevke pa sve do rane mladosti i odlaska na Harvard, u tu željenu meku ideja i napretka. Čudesan naziv ovoga romana pozajmljen je iz stihova Miltonove "Lucide" aludirajući na samom početku na očekivanu radnju ovog dela ali i na lik (simbol) koji će ovaj roman zaokružiti možda bolje nego i sam glavni junak, Eugen Gant odnosno Tomas Wolf.
Kameni anđeo sa tihim osmehom hladnog mramorja.

" Seme našeg uništenja procvetat će u pustinji, aleksin našeg leka raste na planinskoj hridi, a naše živote stalno posećuje devojčura iz Džordžije jer londonski džepar nije bio obešen."
"... Moja neutamničena duša luta milijunom ulica života, živeći svoju sablasnu moru gladi i žudnje. Gde, Ben? Gde je svet?
- Nigdje - reče Ben.- Ti si tvoj svet."

Tzv.poezijom u prozi, odnosno poetskim načinom pripovedanja kao i duhovitim i vrcavim, inteligentnim opaskama umetnutim među redove svakodnevno datog i opisanog života, Wolf zasluženo pridobija književnu kritiku koja ovaj roman svrstava među najznačajnija književna dostignuća toga vremena. Možda zbog svoje iskrenosti, zbog nesputanosti i želje da sav svoj život, sve do tada viđeno i okušano složi među stranice ovoga romana, bez obzira na posledice i osudu kojoj može biti (i jeste) izložen, Tomasa Wolfa prepoznaju kao pisca osećajnog,romantičnog i tananog sentimenta; kao boema i istinskog uživaoca svoga zanata, kao predanog i čistoljubivog zanesenjaka u književnost. Kao onog koji jeste i koji će ostati, istinski predan svom stvaralačkom naboju.

" Razumio je da su ljudi bili zauvijek stranci jedan drugome, da nitko nikoga ne uspije stvarno upoznati, da utamničeni u mračnoj utrobi svoje majke mi dolazimo u život ne videći joj lica, da nas predaju u njezine ruke kao stranca i da, uhvaćeni u tu nerazrešivu tamnicu postojanja, nikada iz nje ne pobjegnemo, bez obzira kakve nas ruke grlile, kakva nas usta ljubila, kakvo nas srce grijalo. "
" Ode nam jedan prijatelj divni, odlete jedan voljeni glas, ali on nije umro,on živi; vera i spomen potiču nas."
"Priroda se nikad ne ponavlja. Svi su se bogovi izgubili na putu."

"Pogledaj dom svoj, anđele" priča je o neobičnoj i rastrzanoj porodici Gant, predvođenoj ocem kamenorescem koji još kao dete biva opsednut i oduševljen likom kamenog anđela koji će zauvek odrediti pravac njegovog životnog puta. Eugen se rađa kao osmo i poslednje dete svog oca sa Elizom Pentland, ženom koja svoju ulogu supruge i majke smatra dovoljno ozbiljnom koliko i svoju žeđ za trgovinom nekretninama a neretko,znatno manje ozbiljnom. Suočen sa velikim brojem braće i sestara koji svojim temperamentima i naravima oblikuju njegov život i uče ga (ne)postojanju osobnih odnosa, Eugen zauvek ostaje stranac u kući koja samo svojom simbolikom upućuje na ognjište a zapravo, stecište je svakojakih rana i urušenih snova pod teretom alkohola i bluda, svađa i nakaznosti, zlobe i pohlepe. I na kraju smrti, te toliko bliske teme porodice Gant. Duhom i životom oduzete skupine ljudi, povezanih krvlju a razdvojenih suštinskim nerazumevanjem. Otuđenošću.

"Kroz Slučaj svatko je od nas utvara drugima i svojoj vlastitoj stvarnosti; kroz Slučaj, golema osa sveta i zrnce praha; kamen što pokreće lavinu, oblutak čiji se koncentrični krugovi šire morima."
"U cvetu svenu njena lepota,
ni mladost svoju još ne prođe;
Ne spozna ljubavi ni života,
zovnu je Bog i ona pođe.
Al' šapće vera kroz lahor pusti,
nemojte za njom roniti suze.
Tu ona vašu ljubav pusti,
Ali na nebu veću uze."

Pa ipak, ne treba ovaj roman sagledati kao otužnu autobiografsku priču kroz koju pisac nastoji da izleči svoju traumatičnu i tihim bolom ovenčanu mladost. Naprotiv - ovo je priča o odrastanju, o tajnama koje svako od nas u sebi nosi, o suočavanju sa svim onim što jeste i mora biti život. Jer svi smo mi zapravo,pa i samo naše postojanje - jedan novčić sa dva lica, jedno telo sa dve strane duše. U svakome od nas postoji i raj i pakao, i suze anđela i hladnoća mermera.

"Kako izgledaju mora zorom u proleće? Hladni galebovi spavaju na vetru. Ali nebesa su ružičasta."
"Izuzetnost ne temelji život na tvrdoglavoj privrženosti njemu."

Pregršt je citata i brilijantnih misli koje ovo delo, kao riznica, čuva i štiti među svojim koricama. O tome je posvedočio i sam Wolf rekavši :" Pišem od 11 uvečer do 6 ujutru, ustajem u 14 posle podne. Radim ozbiljno, po prvi put u životu. To je nešto ludo,opijeno, divlje..."
Stoga,neka i vas valovi nabujalih reči i fascinantni opisi ponesu i uznesu do onih visina, do onih vrata koja će vas odvesti u neki bolji i savršeniji svet. Do mudrog i samo vama savršenog hrama.
Do sopstvene, blistave i ponosne - duše.

"Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i glazbu koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..."

"Sena Puta svile" Kolin Tjuborn

Odvažiti se na čitanje Tjubornove "Sene Puta svile", zahteva spremnost na koncentrisano, predano i istinsko uživanje u putovanju koje seže kroz vekove i civilizacije spajajući istok i zapad, prošlost i sadašnjost. Ali pre svega, kulture i jezike naroda na širokom području od Kine do Turske, od dinastije Tang do drevne Antiohije. Krenuti Putem svile, znači zaći u najudaljenije i najtamnije kutke svetske kulturne baštine.

...

"Ići Putem svile liči na poteru za duhom. On izvire iz srca Azije, ali zvanično više ne postoji. Za sobom je ostavio samo obrise svoje nesputanosti, veštačke granice i narode koji nisu ucrtani u karte. Račva se i krivuda gde god da ste. To nije jedini put, to su mnogi putevi - splet izbora."

Kolin Tjuborn, svetski priznati i nagrađivani putopisac i autor, istraživač i neumorni pronalazač, jedan je od onih koji su dekodirali a potom i svetu poklonili, bogat, malo poznat i zamršen, tajnovit i bajkovit drevni Put svile. Ispisan koracima njegovih osvajača i učesnika, prolivenom mongolskom krvlju, tamnim i nemirnim Iranskim očima i kitnjastim pločicama sirijskih džamija.

"Naciju, prema rečima filozofa Renana, ne čini istinita prošlost, već priče koje se same pričaju - naciju čini ono što ona pamti, ali i ono što zaboravlja."
"Presudno za propast Puta svile verovatno nije bilo ni osvajanje Konstantinopolja, ni izolacija tokom Minga, ni Kolumbovo iskrcavanje, već je to bio morski kompas koji je u desetom veku otkrio nepoznati Kinez."

Ovaj istorijski, sociološki i književni poduhvat kakvog se mogu prihvatiti samo izuzetni poznavaoci njegove materije i suštine, donosi nam fascinantne opise predela, ljudskih karaktera i sudbina, vezući jednu svilenu nit koja spaja i mrsi sve živote duž podneblja kojim su nekada karavan-saraji nosili i prenosili bogate darove sa Istoka i Zapada, trgujući svojom tradicijom, kulturom ali i religijom, toliko sklonom mešanju i stapanju. Živopisan i dinamičan, ovaj roman ispričan je sa usana mladića iz prašine Sijana; kroz odjeke gonga pri hramovima Žutog Vladaoca; u presecima istorijskih poglavlja duboke i davne, kulture Istoka. Jer putovanje kroz srce jedne zemlje uvek započinje putovanjem unutar samog putnika.

"Hiljadama kilometara udaljen od svih koji me znaju, imam iluziju da mi je prošlost lakša, jedva da je uopšte moja."
"Samoća se jače oseća na javnom mestu."

Kolin Tjuborn se na ovo putovanje odvažio kao samostalni putnik željan da pronikne u sve prašnjave i velom tajne obavijene, kutke na putu jednog drevnog i danas nevidljivog puta. Saznanja i iskustva koja je na tom putu sakupio, govore više o našoj budućnosti nego o našoj prošlosti; na temeljima ruina i ispričanih legendi, mladi žitelji izgubljenih i porušenih gradova započeli su nova poglavlja svojih života, svesni burne prošlosti ali neopterećeni njenom težinom. Putem ilegalnih satelitskih antena, modernih farmerki sakrivenih pod zarovima, tajnih radionica savremenih umetnosti, svi oni izrazili su svoj bunt prema potčinjenom i nametnutom, bolnom prošlošću obeleženom vidu života. Svuda se podjednako teži napretku, oslobađanju od stega nacionalističkih, religijskih i fanatičkih ubeđenja i uspostavljanju mira, sa samim sobom i svetom oko sebe. Kako sa onim domaćim tako i sa onim stranim koji u vidu Kolina Tjuborna, sve više pohodi ove, do skoro odbačene i zapuštene delove sveta. Duhom bogate ali ugledom surove i nepristupačne, ivice jednog dugog i drevnog puta.
Ovo delo koje obrazuje i inspiriše, podstiče nas da od ljudi oko nas očekujemo znatno više, da odbacimo sopstvene predrasude i muslimanske zemlje na drevnom Putu svile, sagledamo kao kolevke kulture i obrazovanja a ne isključivo ratom i terorizmom, razrušene ostatke nekada bogate civilizacije. Jer sve su one baš to bile - od Bagdada do Herata, od Kašgara pa sve do Gaziantepa, drevni Put svile izrodio je bogato multukulturno, multietničko i multinacionalno nasleđe koje nam je ostavljeno u amanet od prošlosti pa sve do danas. A svi njegovi moderni žitelji, čuvari su tog beznacionalnog i vanvremenskog blaga.
Tajnog puta upletenih svilenih niti.

"Ponekad putovanje proistekne iz nade i instinkta, opojnog ubeđenja dok vam prst putuje po karti: Da, ovde i ovde... i ovde. Ovo su završeci nerava sveta... Hiljadu razloga ćete pronaći za polazak na put. Idete da upoznate ličnosti, ljude kojih nema na kartama. Imate utisak da idete u srce sveta. Susrešćete se sa različitim sudbinama. Idete zato što ste još mladi i željni uzbuđenja, škripanja čizama po prašini, idete zato što ste stari i što želite da shvatite nešto dok nije prekasno.
Idete da biste videli šta će se desiti."

"Promena" Mo Jen

Životni put Nobelovca Mo Jena predstavlja priču dostojnu filmske ekranizacije. Nepredvidivost života ovog, naizgled profesionalno promašenog i neostvarenog sina kineskog seljaka, vodi od nezavršene Osnovne škole, preko pozicije privremenog radnika fabrike pamuka pa sve do danas, širom sveta poštovanjem i ugledom ovenčanog, autora nove i nikada naprednije Kine. Dobitnika Nobelove nagrade za književnost za 2012.godinu.
Običan dečak u Guan Moye-u (književnosti predstavljenom pod pseudonimom Mo Jen) nikada nije prestao da veruje u svoje snove koliko god oni u prošlosti bivali nerealni. Sledeći svoju pasiju i istrajno školujući svoj duh, Mo Jen gradi sopstveni hram kreativne, duboko osećajne i misaone proze kojom se kao pisac odvažno predstavlja svetskoj čitalačkoj sceni. I uspeva u tome, uspeva da zauzme jedno od najviših mesta u bogatom sazvežđu savremenog spisateljskog neba. I da ostavi svoj trag kao pisac koji se čita i koji će se čitati. Kao samo sunce zemlje iz koje je potekao.

"Ja sam zapravo smatrao da sam prilično poseban i sanjao sam da ću jednog dana prikazati svoj talenat čitavom svetu."
"Moj san o studijama je propao, ali je to samo pojačalo moju želju da postanem pisac."
"... dok su ovo u suštini memoari i mada možda i nije sve što pišem istorijski tačno, to je zato što posle tolikih godina imam rupe u pamćenju."

Autobiografske priče ili kako ih sam pisac definiše - memoari, slika su i prilika rasta i razvoja Kine u godinama koje su obeležile detinjstvo, mladost i uzlaznu putanju životnog puta Mo Jena. U osam glava, predočena je ljudska sudbina viđena očima našeg pisca, glavnog aktera ali i posmatrača tuđih života koje opisuje baš onako kako ih je i doživeo - iskreno, sa razumevanjem i empatijom. Moglo bi se reći i da je glavni lik ovog neobičnog romana sama Kina u godinama svoga uspona, kada su se posledice Kulturne revolucije i dalje osećale ali se istovremeno i težilo napretku kao nikada pre. Promenom svesti ljudi, očuvanjem kulturne baštine i unapređenjem političkog i obrazovnog sistema. Dajući šansu pojedincima poput Mo Jena, Kina je snažno podržala Promenu.
Dala je svoj doprinos izgradnji bolje i održivije budućnosti svog naroda.

"Kažnjavanje drugoga tako što ćete nauditi sebi nije razlog za ponos i smatra se prilično grubijanskim ponašanjem. Onaj ko je u stanju to da uradi, ipak, po mom sudu nije običan grubijan. Grubijansko ponašanje može imati junačku stranu, a junačko ponašanje grubijansku."
"Vidiš kako ovde stoje stvari. Sada se vrati i daj sve od sebe. Ako treba i satri se od posla. Ljudi umiru od bolesti, a ne od vrednog rada. Nastavi da guraš, i pre ili kasnije pretpostavljeni će to da primete."
"Prelazak iz 'svako gura nos u svacija posla' ka zaštiti privatnosti pojedinca bio je značajan korak napred za Kineze."

Mo Jen u svoj stil unosi šarm starih autora ali i dozu savremene,moderne misli, oblikovane tako da jednostavnost ne potiskuje emocije koje naviru iz njegovih sećanja čineći likove iz ovih epizoda potpuno živim, opipljivim, stvarnim. Baš kao da su bili deo i naše prošlosti, učesnici i u nekim našim proteklim godinama.

"Već sam bio prilično dobro poznat, shvatao sam šta je to zapravo književnost i znao sam da je za jednog pisca bitno samo pisanje, a ne formalno školovanje i fakultetska diploma."

Inspirativna i neverovatna priča sklopljena među stranicama ove knjige, dovešće i vaš um na prag nove, odlučujuće Promene.
Ostanite inspirisani i prepustite se.

"Lampeduza" Rafael Arguljol

...
Posle dužeg vremena, predstavljam vam jedno delo koje svrstavam među najbolja ostvarenja sa kojima sam se susrela u prethodnih par godina i istovremeno, smatram ga pravim draguljem sa polica Geopoetike.
Dobrodošli na - Lampeduzu.

...
"Zaljubljenik u ostrva i luke istinski je nomad: njemu nije zadovoljstvo u ostajanju, već u dolasku i odlasku, jer jedino pri dolascima i odlascima čovek nadilazi prolaznost svog bitisanja."
"Možda će se tvrditi da je teško otkriti lepotu na ovom pedlju stene. Ali,ništa jadnije od takve tvrdnje! Lepota se ovde nalazi u nadmoćnom obliku,utisnuta, materijalna strana joj je tuđa, nije uhvaćena našim prilagodljivim čulima. To je dakle suštinska lepota, njena bit, lepota što se neprekidno stvara iz semena pustošenja."

Višestruko nagrađivani autor, priznati autoritet kreativne, bujne, višeslojne proze, gostujući profesor Berkli Univerziteta, filozof i veliki mislilac - Rafael Arguljol, donosi nam priču o mističnoj i dalekoj zemlji usred mora, bajku o Lampeduzi kao skrovištu i obećanoj zemlji našeg putnika Leonarda Karačija, zaljubljenika u antiku i roba fatalne privlačnosti oličene u liku žene Irene. Lampeduza je stoga i sudbina i strast i utočište; i željeni komadić raja i tamnica neuslišenih želja, grobnica jedne i kolevka druge ljubavi,one punije i raskošnije - ljubavi prema kulturi jednog ostrva, prema mentalitetu njegovih žitelja, prema mirnom i spokojnom ali ne i monotonom životu kakvo pruža ostrvsko blago Lampeduze. Ovaj morski biser iznedrio je i Klaretu, najsvetliju i najblistaviju tačku u sudbini jednog nesuđenog Grka.

"Na Lampeduzu sam bio došao u svojim mladalačkim godinama, a odlazio sam s nje na pragu zrelog doba: u razdoblju koje je bilo između toga, moja mladost je sagorevala na velikim čovekovim lomačama nasilja i strasti."
"Postojao je ipak jedan dan kada je i sama smrt podlegla mojoj lepoti."

Našoj čitalačkoj publici još uvek prilično nepoznat i u domaćim književnim krugovima nedovoljno afirmisan, Rafael Arguljol je stvarajući Lampeduzu udahnuo život jednom zaboravljenom ili pak nepoznatom, otcepljenom delu sveta uhvaćenom u klopku morskih bujica i užarenog,vrelog sunca. Težak život na Lampedužanskom tlu opstajao je mahom zahvaljujući brodskim vezama koje je održavala sa Sirakuzom, omamljujuće privlačnim prvobitnim odredištem Leonarda Karačija. Ali Sirakuza je bila i ostala raskrsnica na putu na kom je trebalo izabrati - pratiti neobuzdanu strast uhvaćenu u očima jedne žene ili pratiti svoj put istinskog Grka i zaluđenika za antičkom zaostavštinom.
Mudrost srca donela je ovu presudu.

"Ono što je najuzvišenije i najniže u ljudskom biću - nepodmitljiva snaga osećanja i stvaralaštva, ali i plodonosna bujica beskrupuloznog instinkta što razara i pustoši istovremeno pokrećući na život - susretali su se u tom fantazmorgičnom pejsažu, u toj zadivljujuće neljudskoj četvorostrukoj silueti... I povrh svega, Irenin pogled,onaj bestidni pogled neprestano uprt u mene, kao da me probada koplje od nekog neodređenog metala,a vrh mu je strast!"

Narator ove priče se kao slučajni putnik zatečen na brodu ka Lampeduzi, susreće sa Karačijem koji u dokolici otpočinje svoju životnu priču ne stigavši da otkrije kraj svoje ljubavne sage. Stigavši na ostrvo, oni otpočinju naizgled miran odmor dok zapravo senke smrti i prošlosti opsedaju duh njegovog starog žitelja. Rastrzan između onog što jeste i onog što može biti, Leonardo svoj život predaje strasti koja ga je oduvek mučila i progonila. Krajnje tajanstveno i obavijeno velom nedokučivog, on napušta tle koje ga je toliko dugo čuvalo i prihvatalo ali mu i oduzelo ono što je najviše voleo i želeo.
Svoje utonuće u beskraj pružaju mu plave vode Lampeduze.

"... More ne ubija, ono savladava. Ne likvidira te a da ti ne pruži priliku za spas. More je kao ratnik: ima svoje mišiće, svoj oklop, svoje koplje. Mi ih takođe imamo, iako su slabije. Da,more ubija, ali ne lišava časti."
"Kada bogovi smrti jezde svojim oholim galopom među našim dragim bićima - s kakvim onda olakšanjem i s kakvim zanosom u svojim majušnim srcima opažamo kako se njihovi konji udaljavaju!"

Prožeta epizodama strave, erotske ali i ratne tematike, prizorima nesvakidašnjih prirodnih lepota i istinskih trenutaka sreće i čiste radosti, uokvirena složenom i uvek intrigantnom grčkom mitologijom i smeštena na tle bogato istorijskim i kulturološkim znamenitostima, priča o Lampeduzi vanvremenska je potraga za samim sobom i pronalaskom tog istog sebe nakon puta koji može biti i tužan i lep, i razočaravajući i obećavajući, i običan i neočekivan.
Ali iznad svega - Lampeduza smo mi sami.
Svaki je čovek jedinstveno ostrvo, načet tugom,zapljusnut srećom, povezan sa drugima i pun nebrojenih špilja nada,želja i mogućnosti.
Put na Lampeduzu, povratak je sebi.
Otisnite se i zaplovite.