" Svetiste" William Faulkner

U okviru svog dosadasnjeg citalackog staza, ovu knjigu belezim kao najteze procitano stivo. Prvi put sam se susrela sa "foknerovskim stilom " koji mi je bio izrazito stran, tesko pojmljiv i prilicno nedokuciv.


Na kraju, stigavsi do poslednje stranice knjige, odlucila sam da, iako cu mozda odstupiti od prihvacenih tumacenja, predstavim svoj dozivljaj "Svetista".

                              ...........................................

Post-simbolist i pomodni estet, William Faulkner pripada onoj grupi pisaca ciji bi se stil tesko mogao svesti pod jedan pojam ili pravac. Modernist i veliki knjizevni stilista, nedorecen, mistican i cesto nerazumljiv, svoj roman "Svetiste" objavio je 1931.godine, u najplodonosnijem razdoblju svoga rada, poklonivsi svetu jednu alegoricnu, fantazmorgicnu i donekle realisticnu sliku propadanja americkog Juga pogodjenog i sjedinjenog u prokletstvu krvi, rodoskrvnuca, nasilja i nepravdi. Svoje likove samo je delimicno oslikao ne dozvoljavajuci nam potpuno emotivno stapanje sa njihovim sudbinama imajuci u vidu da su i sami kontradiktorni, polovicno obojeni i shodno tome podlozni razlicitim tumacenjima kritike. Stice se utisak da im i sam autor nije narocito naklonjen; ugusen u osecaju besmisla i pesimisticke vizije, Faulkner ih ne spasava ocekivane propasti. Naprotiv, on zna da u dusi svake Temple Drake obitava perverzna i nastrana cud pod velom histerije i mladalacke nesigurnosti; da u prirodi Horace Bowen-a postoji "srce tame" koje ce dovesti u pitanje njegovu potrebu za pravdom, moralom i odrzanjem porodicnog zivota...

Popeye je,verujem, najtragicniji stanovnik "Svetista". Obelezen svojim rodjenjem i stravicnom i teskom slikom detinjstva, on postaje covek koji ne preza ni od cega verujuci da nema cega da se boji, sta da ocekuje i kome da polaze racune. Ubistva koja je pocinio posluzila su Faulkner-u da misteriozni naziv dela "Svetiste" obavije obrisima krimi romana pojacavajuci tako njegovu zavodljivost i primamljivost.

"Gotovo opipljivi do vidjenja" njegovi opisi situacija, prilika i atmosfere, plene ostavljajuci pecat izuzetnih tumacenja psihologije drustva i vremena.

" Horace pogleda gore u siroko,podbulo lice, bez ikakva znaka godina ili misli - velicanstvena gomila mesa sa svake strane malenog, pljosnatog nosa koji kao da je strcao na nekoj ravni, istodobno zadrzavajuci i neko neodredljivo svojstvo cudesne neocekivanosti, kao da je Stvoritelj upotpunio svoju salu podarivsi toj obilnoj kolicini puti nesto izvorno namenjeno nekom slabom, okretnom stvorenju poput veverice ili stakora. "

No, ne moze se reci da "Svetiste" u celini prati put pesimistickog i izgubljenog vidjenja buducnosti. Naprotiv, Faulkner je vesto smesao casu komedije i tragedije, posebno dobro prikazane u slikama Redove sahrane. Ti groteskni trenuci imaju ulogu da uspostave ravnotezu izmedju porazavajuceg pocetka dela i kraja price koji nudi kakvu-takvu nadu u dolazak boljih vremena, lisenih bola, sramote i potrebe da se cistota Svetista oskrnavi i uprlja.

" Mlada je devojka, znate, nesto poput hrama. Prolazite pokraj njega i razmisljate kakvi se to tajnoviti obredi odvijaju tamo unutra, kakve molitve, kakve vizije? Povlasten muskarac, ljubavnik, muz, koji je dobio kljuc svetista ne zna ga uvijek upotrijebiti."  (Joseph Conrod -Sreca)

U literaturi je ostalo zabelezeno verovanje da je delo "Sreca" Josepha Conrod-a inspirisalo Faulkner-a da svom neobicnom romanu nadene jos zanimljiviji naziv. Ali sustina je ostala ista.

Zena je Hram, Zena je Svetiste.