"Lovac na zmajeve" Haled Hoseini

" Voleo sam zimu u Kabulu. Voleo sam je zbog tihog udaranja snega u moj prozor noću, zbog toga kako je sneg celac škripao pod mojim crnim gumenim čizmama, zbog toplote furune dok vetar zavija dvorištem, ulicama. Ali najviše zato što bi se, kada se drveće zamrzne a led okuje puteve, hladnoća između Babe i mene malo otapala. Zbog zmajeva. Baba i ja smo živeli pod istim krovom, ali u različitim svetovima. Zmajevi su bili jedino, tanušno mesto gde su se ti svetovi ukrštali. " 
" To možda nije pošteno, ali ono što se desi za nekoliko dana, ponekad i u jednom jedinom danu, ume da promeni tok čitavog života. "

Prvo delo Haleda Hoseinija, savremenog glasa Avganistana, upoznalo nas je sa karakterističnim sentimentom i tematikom ovog vrsnog autora i otvorilo nam poglavlja istorije ali i budućnosti zemlje o kojoj smo tako malo znali. Nismo se usudili ili nismo imali koga da pitamo, od koga da čujemo, od koga da očekujemo da nam iskreno i bez zadrške, uz Selam i avganistansku neposrednost, ispriča priče iz svoga detinjstva. Svoje uspomene, tajne koje kriju stare fotografije, miris neke davnašnje kuhinje ili note poznate muzike..
Iako duboko zadojen kulturom i nasleđem Herata i ratnom prošlošću Kabula, Hoseini na temeljima proživljenog gradi čudesne svetove prijateljstva, ljubavi i saosećanja, opraštanja i nekih novih početaka. Još uvek ne lišenih bolno utkanih sećanja ali orijentisanih ka novom suncu koje se pomalja na horizontu. Ka budućnosti koja može i treba biti svetla i obećavajuća.

" Seo sam uz jedan zemljani zid kuće. Bliskost koju sam odjednom osetio prema zavičaju naprosto me je... iznenadila. Dovoljno sam dugo bio odsutan da zaboravim i da me zaborave. Moj dom je sada zemlja koja je za ljude što spavaju iza zida na koji sam se naslanjao mogla da bude i u nekoj drugoj galaksiji. Mislio sam da sam zaboravio tu zemlju. Ali nisam. 
A pod bledim svetlom mladog meseca osetio sam Avganistan kako bruji pod mojim stopalima. Možda ni Avganistan nije zaboravio mene. "
" Pogledao sam na zapad i začudio se kako, negde iza tih planina, Kabul još postoji. Stvarno postoji, nije samo stara uspomena, ili naslov članka na petnaestoj strani San Francisco kronikla. Negde iza tih planina na zapadu spava grad u kome smo moj brat sa zečijom usnom i ja lovili zmajeve. "
" Za tebe ako treba i hiljadu puta, obećao je. Dobri stari Hasan. Dobri stari pouzdani Hasan. Ispunio je obećanje i ulovio poslednjeg zmaja za mene. "

Hoseinijev prvenac " Lovac na zmajeve " pobrao je brojne pozitivne kritike; ovenčao se nekim od najprestižnijih nagrada za književna dostignuća i u duše ljudi usadio seme ljubavi i saznanja o Avganistanu i njegovoj kulturi, njegovim žiteljima i njihovim naravima. Seme saznanja o izgubljenoj naciji o kojoj smo do tada znali samo kao o ratnom poprištu bez izgleda za vaskrsenjem i spasom od teških i mučnih, ratnih godina. A ipak, zahvaljujući Hoseiniju, Avganistan je postao mnogo više od toga.

" U Avganistanu ima mnogo dece, ali malo detinjstva. "

Priča o dva dečaka, o lovcima na zmajeve, Hasanu i Amiru, koji dele isto poreklo ali ne i sudbinu, očarava nas svojom jednostavnošću i bezvremenošću, sposobnošću da u nama probudi znak prepoznavanja i razumevanja, poistovećivanja sa ovim dečacima na rubu detinjstva. Iako Hasanovu sudbinu malo ko od nas može doista i da doživi, univerzalna poruka patnje i stradanja u svakoj kulturi i naciji biva prepoznata i obojena snagom saosećanja i sapatništva. I tako, kao nemi posmatrači na njihovom putu, od stranice do stranice pratimo odrastanje dvojice braće koji i ne slute koliko su im sudbine bliske i isprepletane poput dva zmaja na nebu Kabula.
Dok jedan od njih ne bude odsečen. Zauvek.
Ali, da li je to zauvek?
Kao zmaj koji pada dok ga ushićena deca jure, tako i taj padajući, ranjivi deo Hasana u vidu Sohraba, jezdi tlom Avganistana a potom i Amerike, dok Amir u trci sa vremenom, pokušava da uhvati i sačuva tog dragocenog zmaja, simbola Hasana, od još snažnijeg pada i uganuća. Spašava ga od muka i nesreće koju je i suviše dobro okusio za svoje nežne godine.
Ali - Zendagi mizgara. Život ide dalje. Odmotava se poput kanapa u levom dlanu puštajući zmaja da se visoko vine pod nebesa.
Ka budućnosti, ka lepoti, ka beskraju.
Ka snovima i nadama svakog Avganistanca.
Ka budućnosti punoj dece koja love zmajeve pod vedrim, plavim nebom njima obećane zemlje.
Zemlje detinjstva, ljubavi i sigurnosti.

" Bio je to samo osmeh, ništa više. Nije sve ispravio. Nije ništa ispravio. Samo osmeh. Sitnica. List u šumi koji drhti pošto je preplašena ptica poletela.
Ipak, prihvatiću ga. Široko otvorenih ruku. Zato što kada proleće stiže, ono otapa sneg pahulju po pahulju, i možda sam upravo video prvu pahulju kako se otapa. "