Vladislav Petković Dis – Povest sentimenta zvezdanog pesnika

...
Uz Fernanda Pesou, Vladislav Petković Dis je jedini autor poezije o kojem sam pisala za Pogled kroz reči. Razlog je u tome što duboko verujem da proza ostavlja znatno više prostora za kvalitetnu i pre svega, verodostojnu interpretaciju i tumačenje piščevih misli i ideja. Međutim, talenat i izuzetno književno bogatstvo koje je Dis ostavio iza sebe prelomili su u želji da izađem van svojih okvira i oplemenim blog jednom drugačijom, novom i svežom interpretacijom.

Čistim poetskim nadahnućem.

 

...

“ Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san… ”

Stilski nedoterana a idejno dragocena, pesnički raskošna i vizionarska a jezički kritikovana –sve su to obeležja stvaralaštva Vladislava Petkovića Disa, jednog od najvećih elegičara koje je naša književnost zabeležila početkom 20.veka. I počevši od tada, Dis postaje utemeljivač jednog pravca koji će mnogim potonjim pesnicima poslužiti kao putokaz ka ostvarenjima nadrealistične, bogate i sadržajne poezije, baš onakve kakvu je Dis prelivao iz svoje duše u svaku strofu i ispisanu misao. Jer njegova narav iscrtavala je obrise njegovog stvaralaštva; te tegobne,teške,setne i sumorne lirike prožete elementima iracionalnog, snova i snoviđenja; gotovo halucinantnog prelaska iz sveta jave u onaj lepši, topliji i ljubavniji prostor u kome neke oči pružaju nadu i nadahnuće, utehu u vremenima koja su lomila i slamala odveć krhku Disovu prirodu. Doista, Dis je bio i ostao pisac sentimenta, duboko upleten u niti svojih stihova, sanjar i vrlo često nazivan “piscem slutnje”, onim koga odlikuje motiv smrti kao dominantno sredstvo za iskazivanje ličnih i intimnih stanja i raspoloženja. Shodno tome, kao da se neka kosmička nit umešala u njegovu sudbinu pretačući iz njegovog pera "Utopljene duše" samo par godina pre nego što ta vizija postane stvarnost i zaogrne njegovo celokupno postojanje velom tuge i ugašene svetlosti.

Iako žestoko kritikovan tokom svog celokupnog stvaralačkog perioda od strane eminentnih stručnjaka na čelu sa Jovanom Skerlićem, Disa to nije obeshrabrilo u nastojanju da svoju misao plasira baš onako kako mu je i dolazila – spontano, slobodno, sa žarom i željom da svoj glas pronese što više i dalje. Boemske četvrti tadašnjeg Beograda poslužile su kao idealan rasadnik njegovog navirućeg talenta i temperamenta, čuvajući i pamteći svaku anegdotu, reč i pokret ovog tek dosta kasnije, ovenčanog književnog velikana. Poznat po svojoj srdačnosti i rodoljublju, svom osećaju za ljude, Dis je bio jedna od omiljenih ličnosti toga vremena u krugovima u kojima se cenila njegova britka i vešta, brza pamet i originalan, gotovo idealistički i utopijski pogled na svet, drugačiji od svih tadašnjih poetskih stremljenja osim Bodlerovog, stvaralaštva njegovog savremenog književnog blizanca, Disu umetnički nepoznatog a metafizički vrlo bliskog. Melanholična i ranjiva simbolika oduvek ih je povezivala poput nevidljivog sporazuma u kojem obojica behu dve strane iste medalje, dva odličja iste vrednosti i umetničke siline. Nesvestan postojanja te sličnosti, Dis je stvarao poeziju koja ga je karakterisala kao jedinstvenog pesnika nesvakidašnjeg karaktera, zamišljenog i introvertno zagledanog u svoje biće odakle je crpeo sve svoje osećaje iznoseći ih na površinu poput odblesaka tog u duši čuvanog, fantastičnog sveta.

I čitajući danas njegovo svedočanstvo, njegovu poeziju kao zalog životu i vremenu u kojem je postojao i stvarao, ne možemo se odupreti nagonu da u te iste misli ne zaronimo, tražeći svoje zvezde i neke sebi bliske oči izvan svakog zla. Na tom putu će nas dočekati utamničena osećanja predaje i poraza, gorkog pomirenja sa rakom koja čeka da sahrani naše nade i snove, naša poniruća u sopstveni i Disov svet, ali na tom putu kroz grobnice očaja i boli, kroz nirvanu u kojoj pohode mrtvi - i nas će dočekati neka svanuća puna oblaka i cveća.

Neka nova, i njegova i naša, Disova proleća.

“ I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada... “

"A planine odjeknuše" Haled Hoseini

"Nađoh tužnu malu vilu
 pod senkom papirovog drveta.
 Nađoh tužnu malu vilu
 Što je vetar odnese jedne noći."

...
Koliko god se trudili, teško je ako ne i nemoguće sažeti u reči svo umeće i izuzetnost pripovedanja Haleda Hoseinija, jednog od danas najvoljenijih pisaca sveta. Njegova posebnost ne ogleda se samo u tematici koju bira za svoja dela ili u poznavanju same srži avganistanskog nasleđa već pre svega, u beskrajno toplim i nezadrživo snažnim emocijama koje unosi u svoj stil pisanja. U svaku rečenicu, u svaku misao, u sve ono zapisano ali i neizgovoreno a ipak naslućeno među redovima ovog predivnog dela. Ali i svakog drugog koje je njegova duša stvorila jer Haled Hoseini je zaveštanje Herata, plod i biser te duboke, potresne i vanvremenske umetnosti življenja i shvatanja života.Iako rođen i odrastao u Kabulu i svetskim prestonicama, kao dete uglednih i modernih Avganistanaca, snažno je i duboko vezan za svoje Heratsko nasleđe i svoje korene iz kojih crpi inspiraciju i nadahnuće, večito opijen stihovima Rumija i zagledan u beskrajni niz Šadbag sela rasutih po tlu Avaganistana. Mada ga je sudbina odvela u druge vode krunišući njegovu ambiciju medicinskim znanjem i zvanjem lekara interniste, njegova paštunska krv pronašla je put ka svojoj nesputanoj slobodi, u Lovcu na zmajeve ka Hiljadu čudesnih sunaca. I na kraju, ali samo za sada, A Planine odjeknuše.

" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "
" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."
" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."

Kao što je i sam u jednom intervjuu izjavio, porodica je suština i jezgro oko koga se sve njegove priče pletu. Porodica kao ognjište, kao mesto spasa i pribežišta ali i porodica kao centar razdora i rasula a njeni članovi vezani neraskidivim karikama krvi, ljubavi, bola, sećanja. Baš kao Pari i Abdulah, dve duše koje život prožimajuće povezuje a sudbina okrutno i surovo razdvaja čupajući njihove uspomene poput pera prosutih duž puta, istih onih koje će Pari godinama kasnije vratiti taj izgubljeni i oduzeti deo njenog brata ili bar onog što je od njega preostalo, nagriženog starošću i fizičkim propadanjem. Vreme i prolaznost krnje i rune naše fasade ali i delikatne ivice razuma dok jedino što ostaje da traje, uprkos vetrovima promena i nasilja, jeste ono što smo stvorili. Neka nova Pari koja povezuje prekinute niti u koncu brojnih života.

" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."

Utisak koji se nameće nakon čitanja ove knjige nije nešto što se realno i racionalno da zaključiti i razumeti. Naprotiv. Onda kada osetite da svaka reč ovde zapisana nosi bol i da se ta ista bol, ta čista tuga može sliti sa usnana imaginarnih ljudi i preliti u vašu dušu, potpuno nesvesno i van volje, tada ćete shvatiti da je ono što je Haled Hoseini postigao ovim ali i celokupnim svojim delom, mnogo više od otkrivanja tajni i brisanja prašine sa decenijama zaboravljene avganistanske kulture i religijske teskobe koju ta kultura nosi. Otključao nam je srca kao mnogi izvanredni autori vekovima ranije i podsetio nas da svi znamo taj univerzalni jezik priznat i poznat svuda na svetu, na svim kontinentima i u svim društvima, koliko god norme i učenja bila drugačija. Suze su svuda suze, bol je svuda bol a svi mi sposobni da osećamo isto gde god bili rođeni i koliko god bili (prividno) udaljeni jedni od drugih.
Jedino što bih istakla kao svojevrsnu zamerku ovom delu jeste neuobičajena hronologija pripovedanja koja zbog bogatstva i brojčanosti likova, doprinosi utisku isprekidanog, iseckanog toka dešavanja a to mnogim čitaocima može ostaviti gorak utisak haotičnog i nepreglednog pripovedanja, u neku ruku i teškog za misaono praćenje radnje. Međutim istovremeno, ovakav vid građenja radnje predstavlja i samo piščevo istraživanje sopstvenh granica, pa i prevazilaženje istih u cilju postavljanja novih kreativnih izazova i stvaranja još boljeg i maštovitijeg dela.

Ostaje nam samo da mu verujemo i da mu se prepustimo kao i do sada.
Jer Haled Hoseini nas neće izneveriti. Najbolje od njega tek nam sledi.

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"

"Hiljadu čudesnih sunaca" Haled Hoseini

 . . . Sa razlogom jedan od najomiljenijih pisaca današnjice, Haled Hoseini očarava umećem da izjednači realnost i fikciju. Stvarne likove i izmišljena mesta, nepostojeće ljude i poznata geografska i istorijska odredišta u koja ih smešta. Dugo sam čekala na ovu knjigu i čini se - stigla je u pravi čas. Da zatvori i ovenča ovu 2013-tu kao godinu u kojoj sam požnjela mnoge dugo očekivane i zaslužene uspehe.
Vrlo ciljano nisam želela da vam ponudim sinopis ovog dela jer to možete pronaći bilo gde, pa i na samoj korici knjige. Radnja je samo okvir za suštinu, ram koji uokviruje njenu srž.
Stoga krenimo zajedno stopama Haleda Hoseinija.

...
" Ne mogu se izbrojati meseci što mu blistaju na krovovima,
  Ni hiljadu čudesnih sunaca što se kriju iza njegovih zidova. "
                                              (pesma Saib-e-Tabriza, 17.vek)

Avganistan, kolevka persijske civilizacije i duhovne raskoši. Nekada umetnički plodno tle na mapi drevnog Puta svile danas je, decenijama pa i stolećima kasnije, puko ognjište ratova i nepregledno groblje jedne zemlje izbrisane iz kolektivne svesti sveta. Od Avganistana danas nije preostalo ništa sem sumornih vesti, granata i pokušaja mirovnih snaga da koliko-toliko sačuvaju postojanje onih, oskudno preostalih, ljudskih života. I pod težinom te teške sudbine, o onom unutrašnjem, porodičnom, skrivenom životu njegovih građana ili ne znamo ništa ili samo mislimo da znamo iako smo svedoci tek male ivice surovosti koja se da nazreti pod velom burki i strogošću Kurana. Sve do ove knjige. Sve do uvida, ličnog i potresnog, Haleda Hoseinija.

" I to je, moji mladi prijatelji, priča o našoj zemlji: jedan napadač za drugim... Makedonci. Sasanidi. Arapi. Mongoli. Sada Sovjeti. Ali mi smo kao ti zidovi tamo. Izubijani i nimalo lepi za oko, ali i dalje stojimo."
" Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude. Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi."

Dirljivo i tragično svedočanstvo o životu u Avganistanu, isprepletane porodične drame triju porodica koje razdvajaju status i moć novca ali spajaju iste muke i nakazna lica nasilja, Hoseini je pretočio u potresnu ispovest "Hiljadu čudesnih sunaca". U vidu tetralogije, ova priča zadire u samo središte ženske patnje i gubitka, u sramotu i poniženje, u sirovu i zadrtu snagu šerijata. U priču Marijam i Lejle, dve žene koje život spaja vezujući ih za istog čoveka, ogrezlog islamistu i nasilnika Rašida, i koje na tom putu bola i borbe za preživljavanjem nalaze utehu jedna u drugoj deleći svoju patnju kao saborci na istom, minskom polju modernog ropstva. Pod burkama, bez prava glasa, potlačene i kažnjavane bez prava na humanost, na ravnopravnost. Na ljudskost.

"Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno?"
"Ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija."
"Svi žele Džeka", rekla je Lejla Marijam. "Eto u čemu je stvar. Svi žele Džeka koji će doći da ih spase iz ovog užasa. Ali Džeka nema. Džek se ne vraća. Džek je mrtav."

Nikada prisnije i nikada bliže nećemo biti u prilici da spoznamo i osetimo Avganistan, da saosećamo sa njegovim ženama koje su heroine nacije ali i sveta jer svoju muku žive tiho i nečujno. Svoje trpljenje ne odaju već ga nose kao krst, na uveloj koži i ožiljcima svih prethodnih batina. Stoga kao najpotresniji citat iz ove predivne knjige navodim baš njenu posvetu - Ova knjiga posvećena je Harisu i Fari, koji su oboje nur moga oka, kao i ženama Avganistana. Hvala Haledu Hoseiniju, hvala mu na spremnosti da svetu izloži ogromnu strahotu života islamskih žena i na taj način bar malo doprinese u borbi za njihovo oslobođenje.
U težnji da se pojavi nur koja bi obasjala i njihove živote.

"... Društvo ne može da uspe ako su mu žene neobrazovane. Nema šanse."

Kao veliki pacifista i humanista i kao američki izaslanik UNHCR-a, agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija, Hoseini je imao priliku da se na licu mesta, na izvorištu sveopšteg užasa rata i nasilja, upozna sa njegovom okrutnom i stravičnom stranom i suštinski sagleda sudbinu svoje zemlje koja ga zatiče u dubokoj potresenosti i otrežnjenju. Ali ga istovremeno i motiviše da priloži svoj zalog budućnosti kroz priču o Marijam i Lejli, jednoj duši u dva tela i na neki način, univerzalnoj ličnosti svake žene Avganistana.
Ovo je knjiga koja će vas činiti konstantno začuđenim ali i potpuno ranjivim za sve tegobe koje nosi. Zapitajmo se samo koliko se još ovakvih identičnih sudbina trenutno odigrava u svim muslimanskim zemljama u kojima vlada muški princip i zakon. Čini se da ne možemo pomoći a zapravo, svako ko želi pronađe i način baš poput Hoseinija koji nas u pogovoru na kraju svog dela, poziva da se informišemo o organizacijama u kojima svojim znanjem i radom možemo biti od koristi (www.unrefugees.com ). Jer nijedna žena na svetu nije zaslužila da ispašta zato što je rođena kao arami, da bude tučena ,silovana, šibana ili ubijena jer je branila vlastiti ili tuđi život. Nijedna žena nije zaslužila da je tretiraju nehumano, da je gaze, šutiraju, da njeno telo seku popot mesa izlažući je nesnosnim bolovima koji mogu odneti i dušu.
Svaka žena zaslužuje da bude Aziza. Voljena.
I da doživi vredan i dostojan a ne potresno smislen kraj za slučajno začet život.

"Kada su se vratili u Kabul, Lejlu je mučilo što ne zna gde su talibani sahranili Marijam. Želela je da poseti Marijamin grob, da posedi malo s njom, ostavi neki cvet. Ali Lejli je sada jasno da to nije važno. Marijam nikada nije daleko... Marijam je u Lejlinom srcu, gde sija blistavim zracima hiljadu sunaca."

"Senka vetra" Karlos Ruis Safon

Kada vam jednu istu knjigu preporuče ljudi različitih književnih afiniteta i ukusa, zapitate se šta je to što je ove, naizgled nespojive čitaoce ujedinilo u jednu odanu publiku. Tako je do mene došlo ovo delo, preporučeno kao roman koji se čita sa ushićenjem i sa osećajem jeze. A baš to i nudi Senka vetra.

...
"Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača."
"Jedna od zamki detinjstva jeste što nije neophodno shvatiti nešto da bi se to osetilo. Ali kad je razum sposoban da shvati ono što se desilo, rane na srcu već su previše duboke."

"Senka vetra", prvi roman trilogije Karlosa Ruisa Safona, otkrio ga je svetskoj publici kao pisca dosetljivog, mističnog i strastvenog temperamenta, misli uvek razapetih između strave i erotike i zamršenih beskrajnim varijacijama mogućeg i postojećeg. Ova osetno dirljiva i maštovita priča, drama iz života jedne Barselone zahvaćene ratom i njenih žitelja, svakog ponaosob predanog svojim strastima i željama, budi u nama čitaocima ono najbolje - sećanja iz detinjstva, tople i iskrene emocije i želje koje smo možda, jednom davno, potisnuli i odrekli ih se. Sve do ovog trenutka, do momenta kada smo ponovo pozvani u život. Na pozornicu prepunu skrivenih darova, statista, klovnova,opasnosti i utvara. Svega onoga što oličeno u crtama nama znanih i neznanih ljudi svakodnevno viđamo i osećamo kao okosnicu ovog čina zvanog stvarnost.

"Tajna vredi onoliko koliko oni od kojih moramo da je čuvamo."
"Sudbina je obično iza ćoška. Može biti lupež, kurva ili prodavac srećki, njene tri najdelotvornije inkarnacije. Ali ne praktikuje kućne posete. Morate je zgrabiti."

Bogatom umetnošću imaginacije i slojevitim i temeljnim književnim stilom, K.R.Safon uspeo je da svojom spisateljskom veštinom izgradi karaktere i ličnosti koje bez premca prete da izađu sa stranica ovog romana i nastave svoj samostalni život. Lik Hulijana karaša i inspektora Fumera dokaz je o postojanju večite borbe između dobra i zla, raja i pakla ali i podsetnik da ako ne čuvamo dobro koje nam je dato, ono lako može biti nagriženo plamenom zla i poprimiti obrise svoga neprijatelja. Postati poput krvi na rukama Hulijana Karaša. 

"Čekanje je rđa na duši."
"Srce jedne žene je lavirint istančanosti koji odmerava snage sa neotesanim umom muškarca prevaranta. Ako zaista želite da posedujete neku ženu, morate razmišljati kao ona i morate prvo osvojiti njenu dušu. Ostalo, slatki tapacirani omot zbog koga čovek izgubi zdrav razum, ide pride."


Karlos Ruis Safon ovim delom plasirao se u istoriju svoje ali i evropske književnosti dobijajući brojna međunarodna priznanja i nagrade kao i pohvalu međunarodne kritike za svoj prvi roman za odrasle, Senku vetra. "Igra anđela" nastavak je ovog romana napisan posle sedam godina pauze i dočekan kao potvrda neospornih umetničkih,književnih dostignuća i kvaliteta svog prethodnika, dela Senka vetra.
Građen po principu ciklične kompozicije, ovaj roman biva zatvoren gotovo istovetnom slikom koja i otvara prozor u priču o Groblju zaboravljenih knjiga, najznačajnijem motivu ovoga dela. Ili kako su to brojni autori rekli, Senka vetra knjiga je o knjizi, o ljubavi prema čitanju i stvaranju i neobuzdanoj inspiraciji da se piše i pretoči sva fikcija,koliko god mračna ili pozitivna bila, u stvarnost koja postaje ogledalo zamišljenog i ispričanog.
Ili senka jednog sveta koji postoji duboko u svima nama.

"ja sam optimista i kažem sebi da sve što raste kasnije i opadne,a da ono što opada jednog dana mora da poraste."