Vladislav Petković Dis – Povest sentimenta zvezdanog pesnika

...
Uz Fernanda Pesou, Vladislav Petković Dis je jedini autor poezije o kojem sam pisala za Pogled kroz reči. Razlog je u tome što duboko verujem da proza ostavlja znatno više prostora za kvalitetnu i pre svega, verodostojnu interpretaciju i tumačenje piščevih misli i ideja. Međutim, talenat i izuzetno književno bogatstvo koje je Dis ostavio iza sebe prelomili su u želji da izađem van svojih okvira i oplemenim blog jednom drugačijom, novom i svežom interpretacijom.

Čistim poetskim nadahnućem.

 

...

“ Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san… ”

Stilski nedoterana a idejno dragocena, pesnički raskošna i vizionarska a jezički kritikovana –sve su to obeležja stvaralaštva Vladislava Petkovića Disa, jednog od najvećih elegičara koje je naša književnost zabeležila početkom 20.veka. I počevši od tada, Dis postaje utemeljivač jednog pravca koji će mnogim potonjim pesnicima poslužiti kao putokaz ka ostvarenjima nadrealistične, bogate i sadržajne poezije, baš onakve kakvu je Dis prelivao iz svoje duše u svaku strofu i ispisanu misao. Jer njegova narav iscrtavala je obrise njegovog stvaralaštva; te tegobne,teške,setne i sumorne lirike prožete elementima iracionalnog, snova i snoviđenja; gotovo halucinantnog prelaska iz sveta jave u onaj lepši, topliji i ljubavniji prostor u kome neke oči pružaju nadu i nadahnuće, utehu u vremenima koja su lomila i slamala odveć krhku Disovu prirodu. Doista, Dis je bio i ostao pisac sentimenta, duboko upleten u niti svojih stihova, sanjar i vrlo često nazivan “piscem slutnje”, onim koga odlikuje motiv smrti kao dominantno sredstvo za iskazivanje ličnih i intimnih stanja i raspoloženja. Shodno tome, kao da se neka kosmička nit umešala u njegovu sudbinu pretačući iz njegovog pera "Utopljene duše" samo par godina pre nego što ta vizija postane stvarnost i zaogrne njegovo celokupno postojanje velom tuge i ugašene svetlosti.

Iako žestoko kritikovan tokom svog celokupnog stvaralačkog perioda od strane eminentnih stručnjaka na čelu sa Jovanom Skerlićem, Disa to nije obeshrabrilo u nastojanju da svoju misao plasira baš onako kako mu je i dolazila – spontano, slobodno, sa žarom i željom da svoj glas pronese što više i dalje. Boemske četvrti tadašnjeg Beograda poslužile su kao idealan rasadnik njegovog navirućeg talenta i temperamenta, čuvajući i pamteći svaku anegdotu, reč i pokret ovog tek dosta kasnije, ovenčanog književnog velikana. Poznat po svojoj srdačnosti i rodoljublju, svom osećaju za ljude, Dis je bio jedna od omiljenih ličnosti toga vremena u krugovima u kojima se cenila njegova britka i vešta, brza pamet i originalan, gotovo idealistički i utopijski pogled na svet, drugačiji od svih tadašnjih poetskih stremljenja osim Bodlerovog, stvaralaštva njegovog savremenog književnog blizanca, Disu umetnički nepoznatog a metafizički vrlo bliskog. Melanholična i ranjiva simbolika oduvek ih je povezivala poput nevidljivog sporazuma u kojem obojica behu dve strane iste medalje, dva odličja iste vrednosti i umetničke siline. Nesvestan postojanja te sličnosti, Dis je stvarao poeziju koja ga je karakterisala kao jedinstvenog pesnika nesvakidašnjeg karaktera, zamišljenog i introvertno zagledanog u svoje biće odakle je crpeo sve svoje osećaje iznoseći ih na površinu poput odblesaka tog u duši čuvanog, fantastičnog sveta.

I čitajući danas njegovo svedočanstvo, njegovu poeziju kao zalog životu i vremenu u kojem je postojao i stvarao, ne možemo se odupreti nagonu da u te iste misli ne zaronimo, tražeći svoje zvezde i neke sebi bliske oči izvan svakog zla. Na tom putu će nas dočekati utamničena osećanja predaje i poraza, gorkog pomirenja sa rakom koja čeka da sahrani naše nade i snove, naša poniruća u sopstveni i Disov svet, ali na tom putu kroz grobnice očaja i boli, kroz nirvanu u kojoj pohode mrtvi - i nas će dočekati neka svanuća puna oblaka i cveća.

Neka nova, i njegova i naša, Disova proleća.

“ I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada... “