"A planine odjeknuše" Haled Hoseini

"Nađoh tužnu malu vilu
 pod senkom papirovog drveta.
 Nađoh tužnu malu vilu
 Što je vetar odnese jedne noći."

...
Koliko god se trudili, teško je ako ne i nemoguće sažeti u reči svo umeće i izuzetnost pripovedanja Haleda Hoseinija, jednog od danas najvoljenijih pisaca sveta. Njegova posebnost ne ogleda se samo u tematici koju bira za svoja dela ili u poznavanju same srži avganistanskog nasleđa već pre svega, u beskrajno toplim i nezadrživo snažnim emocijama koje unosi u svoj stil pisanja. U svaku rečenicu, u svaku misao, u sve ono zapisano ali i neizgovoreno a ipak naslućeno među redovima ovog predivnog dela. Ali i svakog drugog koje je njegova duša stvorila jer Haled Hoseini je zaveštanje Herata, plod i biser te duboke, potresne i vanvremenske umetnosti življenja i shvatanja života.Iako rođen i odrastao u Kabulu i svetskim prestonicama, kao dete uglednih i modernih Avganistanaca, snažno je i duboko vezan za svoje Heratsko nasleđe i svoje korene iz kojih crpi inspiraciju i nadahnuće, večito opijen stihovima Rumija i zagledan u beskrajni niz Šadbag sela rasutih po tlu Avaganistana. Mada ga je sudbina odvela u druge vode krunišući njegovu ambiciju medicinskim znanjem i zvanjem lekara interniste, njegova paštunska krv pronašla je put ka svojoj nesputanoj slobodi, u Lovcu na zmajeve ka Hiljadu čudesnih sunaca. I na kraju, ali samo za sada, A Planine odjeknuše.

" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "
" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."
" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."

Kao što je i sam u jednom intervjuu izjavio, porodica je suština i jezgro oko koga se sve njegove priče pletu. Porodica kao ognjište, kao mesto spasa i pribežišta ali i porodica kao centar razdora i rasula a njeni članovi vezani neraskidivim karikama krvi, ljubavi, bola, sećanja. Baš kao Pari i Abdulah, dve duše koje život prožimajuće povezuje a sudbina okrutno i surovo razdvaja čupajući njihove uspomene poput pera prosutih duž puta, istih onih koje će Pari godinama kasnije vratiti taj izgubljeni i oduzeti deo njenog brata ili bar onog što je od njega preostalo, nagriženog starošću i fizičkim propadanjem. Vreme i prolaznost krnje i rune naše fasade ali i delikatne ivice razuma dok jedino što ostaje da traje, uprkos vetrovima promena i nasilja, jeste ono što smo stvorili. Neka nova Pari koja povezuje prekinute niti u koncu brojnih života.

" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."

Utisak koji se nameće nakon čitanja ove knjige nije nešto što se realno i racionalno da zaključiti i razumeti. Naprotiv. Onda kada osetite da svaka reč ovde zapisana nosi bol i da se ta ista bol, ta čista tuga može sliti sa usnana imaginarnih ljudi i preliti u vašu dušu, potpuno nesvesno i van volje, tada ćete shvatiti da je ono što je Haled Hoseini postigao ovim ali i celokupnim svojim delom, mnogo više od otkrivanja tajni i brisanja prašine sa decenijama zaboravljene avganistanske kulture i religijske teskobe koju ta kultura nosi. Otključao nam je srca kao mnogi izvanredni autori vekovima ranije i podsetio nas da svi znamo taj univerzalni jezik priznat i poznat svuda na svetu, na svim kontinentima i u svim društvima, koliko god norme i učenja bila drugačija. Suze su svuda suze, bol je svuda bol a svi mi sposobni da osećamo isto gde god bili rođeni i koliko god bili (prividno) udaljeni jedni od drugih.
Jedino što bih istakla kao svojevrsnu zamerku ovom delu jeste neuobičajena hronologija pripovedanja koja zbog bogatstva i brojčanosti likova, doprinosi utisku isprekidanog, iseckanog toka dešavanja a to mnogim čitaocima može ostaviti gorak utisak haotičnog i nepreglednog pripovedanja, u neku ruku i teškog za misaono praćenje radnje. Međutim istovremeno, ovakav vid građenja radnje predstavlja i samo piščevo istraživanje sopstvenh granica, pa i prevazilaženje istih u cilju postavljanja novih kreativnih izazova i stvaranja još boljeg i maštovitijeg dela.

Ostaje nam samo da mu verujemo i da mu se prepustimo kao i do sada.
Jer Haled Hoseini nas neće izneveriti. Najbolje od njega tek nam sledi.

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"