"Grad izbeglica" Lajoš Zilahi

Ovo je jedna od najpozitivnijih knjiga sa kojima sam se ikada susrela,sasvim i neočekivano suprotna naslovu koji asocira na krv,bol i beznađe.. Ostavlja nam prostor da priču nastavimo i oblikujemo sopstvenim mislima i zapažanjima, inspirišući i budeći samo najbolje u nama.
Oda je najlepšim i najvrednijim ljudskim osobinama.


"Život je čudesna biljka koja i na steni pušta koren i zelene grane."


"Grad izbeglica" priča je istrgnuta iz ne tako davne stvarnosti,svačije pa i naše. Objektivna i realna, slika je i prilika života koji se urezao u naše sećanje kada smo proživljavajući ratove, bili svedoci (a neki i žrtve) okrutne i nemilosrdne sudbine koja nikoga nije štedela, udarajući tamo gde je najviše bolelo. U golu borbu za život gde su čast, principi i verovanja bili podvrgnuti iskušenju nemaštine,oskudice i neizvesnosti postojanja.Politički potresi pogodili su Mađarsku cepajući njene granice i praveći još veće jazove među njenim uveliko etničko,socijalno i lingvistički podeljenim žiteljima.

"Voz je stao upravo kod Zoološkog vrta. Dalje nije mogao,jer su stanica i veliki zastakljeni stanični trem bili zakrčeni vozovima.Таko ih,osim orlova i jastrebova, niko nije dočekao. Bilo je to kao da su stigli u blizinu nekog ogromnog leša; mnogobrojni lešinari delovali su kao znamenje sudbine, simbol porušenih granica stare Mađarske i mađarskih žitelja sa ranijih teritorija."


Prinuđeni da se izbore za egzistenciju,porodica Kakaš poput mnogih drugih postaje stanovnik Grada vagona,u kom kao u okrilju ili pak kavezu,pronalazi svoj kutak krcat uspomenama i sećanjima na pređašnji život. Pa ipak, sudbina izbeglica voza samo je okvir unutar koga pisac gradi svoju bogatu i opsežnu sliku mađarskog društva, njihovih navika i sklonosti,želja i patnji.

"Više ništa nije bilo neverovatno.Poslednjih godina se toliko svega zbilo sa njima,rat,revolucija, propast države i sada ovo bekstvo iz starog života, lišeni svog učaurenog spokojstva, u njima su se uzdrmali i razum i srce i moral i mašta."


Iznad svega,pisac bogato i detaljno gradi prikaz karaktera i naravi u okviru koga sa posebnom pažnjom i predanošću otkriva lik Eržebet Kakaš za koju slobodno mogu reći da je nepravedno potisnuta heroina svetske književnosti u odnosu na poznatije i proslavljenije Anu Karenjinu ili Emu Bovari.

"Sada je prvi put osećala tako duboko svesno da nije svako Mađar ko govori mađarski."


U liku Eržebet objedinjena je i do tančina predstavljena uloga majke, žene, prijateljice, izvukavši samo najbolje što spomenute uloge mogu da pruže. Savršeno obrađeni motiv bezuslovne i bezgranične majčinske ljubavi ukršten je sa nagonskim i strastvenim osećanjima žene ka muškarcu koja prevazilaze sve prepreke i opraštaju u ime novog početka i druge šanse za ispunjenje ljubavnih snoviđenja.
Gombaiju kao predmetu te čežnje,darovani su puni i do opipa osetni opisi kako njegove spoljašnjosti (".. greška u lepoti te glave i tog lica..") tako i njegove unutrašnje,teške i mučne borbe ka sticanju materijalne sigurnosti u kojoj ne bira sredstva kako bi svoj izum predstavio svetu.Pa ipak,Zilahi ga ne vidi kao podlaca nudeći mu priliku za još jedan početak i novi,iskreniji i pravedniji odnos sa Eržebet.
.  .  .
Pitanje nacionalnog i verskog identiteta konstantno je prisutno prožimajuči svaku situaciju,svaki lik i svaki sekund njihovih teških i obeshrabrujućih stvarnosti.
"Zajednička sudbina je ovde svakoga ispunjavala prijateljstvom i bratskim osećanjima."
Ali da li je zaista tako? Smrt Juliške i Lacija,poput Romea i Julije, još jednom podseća na tegobu i nepremostivost razlika koje nastaju kao posledica predrasuda,inata, sujete i tvrdoglavosti. Smrt se ovde činila kao jedino rešenje iako je pogrešan i tragičan način za prevazilaženje prepreka koje je jaki kult porodice doneo. Taj simbol porodice uzdigao je Zilahi u ovom delu na najviši nivo. Verna i snažna odanost zajednici vremenom biva narušena,negde i naizgled prekinuta,ali u srži ostaje istina da poštovanje i ljubav kao stubovi porodičnog ognjišta nastavljaju da nose i održavaju osećaj pripadnosti i bliskosti..
Ovaj dnevnik istorije,drame i jedne intimne i lične porodične povesti uvezen u korice ratnih,izbegličkih vremena, svedočanstvo je koje nas uči o neophodnosti i značaju nade,vere i borbe zarad bolje budućnosti.
Lepota života pulsira svuda oko vas.
Preskočite prugu i krenite dalje.

"Jezici" Ranko Bugarski

"Jezička bogatstva ovih ogromnih prostora nauka je u mnogim slučajevima tek razgrnula, ali ih još ni izdaleka nije do tančina upoznala."

Sistematizovano, visokoobrazovno štivo koje se sa lakoćom čita, uvodeći čitaoca u kompleksan svet jezika na temeljan, ozbiljan i naučno potkovan način. Predstavljam vam -"Jezike".
. . .
Ranko Bugarski jedan je od najvećih i najeminentnijih savremenih stručnjaka lingvističke nauke sa ogromnim brojem publikacija iz sfere sociolingvistike, psiholingvistike, teorije prevođenja, kontrastivne gramatike i strukture savremenog engleskog jezika. Kao retko ko pre njega, dopreo je u svom radu do same srži i problematike nastanka, održanja i razvoja jezika sveta upisujući na taj način svoje ime među velikanima svetske književne nauke.

"...književni jezik je prevashodno kulturni pojam koji naglašava vrednost."

Delo "Jezici" (1993 / 1996) objedinjuje njegov istraživački rad i prikazuje ga u vidu pet celina koje vode čitaoca od osnovnih pojmova o jeziku, preko njegovog razvoja do društvene primene i upotrebe jezika u savremenoj komunikaciji čovečanstva. Ovde posebno,dr Bugarski skreće pažnju na tendenciju da se jezik "skrati i uniformiše" razvojem svetskih modernih tehnologija poput socijalnih mreža i razvoja računarske industrije i nauke.
Šematski prikazi dati u ovom delu, imaju za cilj da ilustrativno dočaraju i objasne neke autorove napomene poput rodoslovnog stabla koje je u nauku uveo nemački lingvist August Šlajher polovinom XIX veka.
Sa strastvenom i nepresušnom radoznalošću, Bugarski istražuje, analizira i integriše stečena znanja oblikujući delo koje će služiti kao vrstan putokaz budućim generacijama put sociolingvističkih i čisto lingvističkih teorijskih saznanja.
Jer jezik je svakako, najmoćniji medijum koji posedujemo.

"Manhattan Transfer" John Dos Passos

"Najveći je užas u tome što nam, kada nam Njujork dogusti, ne preostaje više nikakvo drugo mesto. Ovo je vrhunac sveta. Jedino što možemo činiti jest da se okrećemo i okrećemo u veveričjem kavezu."

Još jedan od pripadnika izgubljene generacije, John Dos Passos stvara slobodno, nadahnuto i inovativno. Gotovo filmskom tehnikom, svoj roman "Manhattan Transfer" gradi metodom isecanja i umetanja kadrova, poput scenarija za film o Njujorku kao gradu velikih očekivanja i uzdignuća ali i slućenih i neslućenih nesreća i posrtanja. Iako biva duboko razočaran u Ameriku i poražen propašću svojih političkih ideala, u njemu i dalje postoji osećaj pripadnosti, bliskosti i prepoznavanja Njujorka kao svog kutka koji je i ponos i neizvesnost, obećani grad i leglo poraza ali svakako glavni nosilac radnje i istinski junak ovog dela.
Pesimističku viziju o preplitanju i komešanju ljudskih sudbina i naravi pretočio je u trodelnu povest rođenu na ulicama Brodway-a koje potišteni i očajni Bud vidi samo kao pokazatelj svoje nemile sudbine; u slikama broda sa koga Lily Herf doživljava Manhattan i potom svom sinu Jimmy-ju prenosi utiske o istom; u čudnovatom ali zasluženom društvenom uzdizanju Conga... U oku posmatrača nalaze se i prave vrednosti i veličine Njujorka, grada sa hiljadu lica koje, oblikovani vlastitim iskustvom i prošlošču, njegovi stanovnici doživljavaju ili u vidu nade ili u vidu beznađa.


"I nemoj ovo zaboraviti: ako je čovek uspešan u Njujorku, onda je uistinu uspešan!"
"Ali,zar se nikad ne osećate usamljeni u velikom stranom gradu kao što je ovaj...? Sve je tako tegobno."

"Manhattan Transfer" politički je obojen roman američke književnosti dvadesetih godina prošlog veka kao otisak piščeve svesti o proživljenim ratovima i nepravednim stradanjima njegovih uzora i predvodnika a čije je nesreće doživeo kao lične i duboke. Stoga,taj osećaj bezvoljnosti i samog prepuštanja i utapanja u sopstvenu tragičnost, prikazao je slikama požara, ubistava, ništavila i propadanja.


"Vrelo nacionalnog života zatrovano je na izvoru."

Revolucionar,osobenjak,idealista - sve je to John Dos Passos.
Intelektualac burne i nezadržive snage uma.


"Nikada ne vidim zoru a da ne kažem sebi možda."

“Zapisi iz mrtvog doma” F.M.Dostojevski

“Čovek je stvorenje koje se na sve privikava i, ja mislim, to mu je najbolje što mu je određeno.”

“Zapisi iz mrtvog doma” istinito su, sumorno i otrežnjujuće svedočanstvo o stradanjima i iskušenjima koje je pisac doživeo među teškim i kamenim zidinama zatvora tokom svoje robije.To tegobno i ožiljno iskustvo čeličilo je u njemu volju, snagu i spremnost da istraje i dočeka dan kada će, osvešćen sopstvenim greškama, okusiti slobodu spoljašnjeg sveta punog mogućnosti, raznolikosti i novih početaka.

"Zbogom! Sloboda,nov život,uskrs iz mrtvih! Da divnoga časa!"

No pre toga bilo je neophodno da pisac prođe svoj razvojni put i na temelju sopstvenih grehova izgradi novu, snažniju i potpuniju verziju sebe čineći na taj način i pomak u svetu koji ga okružuje. Jer jedna mala promena, poput zupčanika, u stanju je da pokrene čitavu lavinu pozitivnih obrta.

“Ali stvarnost čini sasvim drugi utisak nego znanje i čujenje.”

“Nalazim da navika može i najboljeg čoveka pretvoriti u grubu i tupu životinju.”

“Čovek ne može da živi bez rada i bez pravog normalnog života – kvari se i postaje zver.”

Dostojevskog kao pisca karakteriše sklonost ka saosećajnom pristupu svojim junacima pa stoga, u atmosferu prezira,nasilja i najgorih prestupnika,on uvodi epizode zatvorskog pozorišta nudeći na taj način čitaocima šansu da aktere priče sagledaju i iz druge,humanije perspektive – kao vredne i još uvek korisne ljude koji uprkos nedelima koje su počinili, zaslužuju barem trunke razumevanja ako ne i drugu šansu. Na taj način,pisac brani i sebe zalažući se za napredak društvene svesti na mnogo širem nivou -van granica koje nameću predrasude i socijalni tabui...

“Čovekoljublje,pažljivost i bratsko saosećanje prema bolesniku ponekad su potrebniji od lekova.”

I zatvorenici su bolesni ljudi,zatočenici sopstvene bede koja je samo naznačena fizičkim odustvom slobode a zapravo – utamničenje je duše. Kazna je za njih samo delimično iskupljenje dok najveći danak plaćaju sebi,svojim razorenim porodicama i odbačenim snovima.

Njihov “mrtvi dom“,odraz je njihove duše. Uvele,slomljene,posrnule.

A ipak,u njima i dalje ima ljudskosti.I dalje dobrote.I dalje vrednosti.

Zaslužuju drugu šansu.Zarad vere u mogućnost novih početaka.