"Car Portugalije" Selma Lagerlef

" Ne čudim se što hoćeš da baciš pogled na ovu curicu pre nego što zađeš", rekao je Jan suncu.

Ona je nešto što vredi videti. "

... 

Pre ove knjige, mislila sam da samo dela Haleda Hoseinija i Orhana Pamuka mogu u meni da probude beskrajnu tugu i osećajnost. Da takav dar pripada samo nekolicini pisaca koji imaju tu sposobnost da u nama ožive i ono najlepše i ono najteže a na šta nas podsećaju iskustva njihovih fiktivnih likova. Međutim, ova čudesna knjiga Selme Lagerlef, prve autorke ovenčane Nobelovom nagradom za književnost, napisana je još davne 1914.godine, ilustrujući beskrajno dirljiv odnos oca i ćerke i jednu od onih najređih ljubavi kojima možemo da podsvedočimo - bezuslovnu roditeljsku ljubav.

" I Jan je stajao tu, držeći u rukama nešto meko i toplo, uvijeno u velik šal. Krajevi šala su bili podvijeni tako da je video malo naborano lice i smežurane ručice. Pitao se šta te žene očekuju da radi sa ovim što mu je babica stavila u naručje, kada je osetio iznenadan udar, koji je potresao i njega i dete. Nije došao ni od koga drugog, a Jan nije mogao da shvati da li je prošao preko devojčice na njega ili preko njega na devojčicu.

Ubrzo mu je srce u grudima zalupalo kao nikad ranije i sad mu više nije bilo hladno i nije se osećao tužno ni uznemireno, a nije bio ni ljut, nego je sve bilo dobro. Jedino ga je brinulo što nije mogao da shvati zašto mu u grudima lupa i udara kad nije ni igrao, ni trčao, niti se peo po strmim brdima. "

Kao prva žena koja je primljena u švedsku Akademiju nauka i umetnosti i čije je pisanje na dodeli Nobelove nagrade okarakterisano kao " talenat žive mašte, duhovne percepcije i visokog idealizma ", od malena je zadojena pričama koje vode poreklo iz bogate mitologije Severa. Ta sklonost ka umetanju fantazije, legendi i mitoloških motiva obogatila je ovo delo prikazujući nam realan prikaz svesti ljudi koji su živeli tih dalekih godina na severu Švedske. Duboki jaz između bogatih i siromašnih podelio je zemlju na klasu zemljoradnika i klasu zemljoposednika, i jednih i drugih obavijenih velom vere u čudesno, u nadprirodno, u umu neshvatljivo. Siromašni seljak Jan iz Skrolike, dobija ćerku kao najlepši poklon u godinama nestašice i snažne nevolje prouzrokovane nemaštinom i sa tim poklonom počinje i da se odmotava njegova sudbina koju će svojim nemilim odlaskom, prekinuti njegova kći Klara Gula, nazvana po suncu jer je dragocena, najposebnija i najdivnija devojčica na svetu.

Proživljavajući Janove emocije duž stranica ove knjige, počela sam da se pitam zbog čega je Selma Lagerlef svoje delo toliko duboko vezala za Švedsku a nazvala sasvim neuobičajeno - Car Portugalije. Ulazeći u samu srž ove priče, otkrivam da je u umu tadašnjeg mirnog i skromnog Jana, Portugalija obećana zemlja izobilja i sreće, u kojoj problemi ne postoje a zlato se rasipa na sve strane iz krune njegove Klare Gule, carice Portugalije.

" Jan nije lud", rekla je, "nego mu je naš Gospod stavio veo preko očiju tako da ne mora da gleda ono što ne može podneti. A za to čovek može biti samo zahvalan. "

" Jedino zadovoljstvo mi je da se trudim oko njega", rekla je. " Tokom godina je postao tako divan da je nešto više od čoveka. Ali verovatno će baš zbog toga doći da ga odvedu od mene. "

Jan iz Skrolike postao je Johanes od Portugalije, samoproglašeni Car sa zvezdama od srebrne folije na kaputu, kožnom kapom i ukrašenim štapom svog nekadašnjeg gazde, Erika od Fale. Očajan od čežnje za svojom kćerkom koja se ne vraća i ne piše punih petnaest godina po odlasku iz Skrolike, Jan provodi dane na doku, strpljivo čekajući parobrod svakoga dana ne bi li sa dolaskom tih nepoznatih ljudi, video i njemu najlepše lice na svetu, sa osmehom njegove Klare Gule. 

" Došla je! Devojčica je došla! Teško je naći reči da se opiše tako veličanstven događaj.

Došla je tek u jesen kad su putnički brodovi završili sa turama po Levrenu, a još su jedino plovila dva mala teretna parobroda. Ali ona nije želela da putuje njima - nego se od železničke stanice do Askedalarne prevezla kolima. Zato je Jan nije dočekao na doku u Borgu, gde ju je čekao već petnaest godina. Jer petnaest godina je nije bilo.

Osamnaest godina ju je imao i uživao s njom u svom domu, a gotovo isto toliko dugo je morao biti bez nje. "

Neću vam otkriti kako se završava ova predivna knjiga. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da je jedna od najlepših i najboljih knjiga koje sam ikada pročitala - sadržajna, slojevita, mudra i otrežnjujuća. Zahvaljujući izdavačkoj kući McMillan, ovo delo otrgnuto je od zaborava na našem podneblju i ponuđeno svim čitaocima gladne mašte i otvorenih očiju.

" Šta to nije u redu sa tobom, dragi moj Jane Andešone? "

"Bengalska noć Maitreji" Mirča Elijade

Roman neobičnog naziva privukao me je istog trenutka. Ne samo zbog toga što pripada ediciji "Retro premijere" moje omiljene izdavačke kuće svih vremena, Geopoetike; ne samo ni zbog toga što mi je autor nepoznat a svetu priznat, ne kao književnik već kao izučavalac svetske istorije religija i bivši profesor Univerziteta u Čikagu; ne ni zbog dirljivog sinopsisa na koricama ove neobične knjige već zbog prizvuka lepote koji njen naziv nosi - zbog Bengala, zbog Indije i misticizma njenog jezika koji izvire iz nama strane i melodične reči , Maitreji.

" Njena lepota nije skladna, nije ispoštovano nijedno pravilo lepote. Izražajna je do ludila, čarobna je i magična u pravom smislu reči. Priznajem da nisam mogao da skrenem misli sa nje čitave noći. I sada, umesto da radim, mislim na nju, na njenu bledu priliku u plavom sariju od teške svile sa zlatom izvezenim cvetovima. A kosa... Persijanci su imali pravo kada su kose u pesmama poredili sa zmijama. Šta će biti sa mnom, ne znam. Verovatno ću sve ovo zaboraviti... Kada ću pronaći mir, čoveče, Bože, prijatelju moj?"

Rumunski autor Mirča Elijade, nepravedno je zapostavljen u našim čitalačkim krugovima delom zbog toga što je svoju karijeru preusmerio u pravcu nauke; delom zbog toga što su ga sudbina i život odveli iz rodne Rumunije do Indije i njene nekadašnje prestonice Kalkute, a onda u Čikago gde ovenčan priznanjima, slavom i nagradama, završava svoj životni vek daleko od domovine i svog predivnog književnog nasleđa. Istražujući o njegovom životu u Indiji, otkrivam indigo sličnost sa tematikom ovog dela što upućuje da ovo možda i jeste skrivena autobiografija iako to sam autor nikada nije priznao. Možda su Alen i Maitreji zaista postojali; u indijskoj realnosti autorevog života i rada u Kalkuti a možda je Maitreji samo plod mašte proistekle iz raskošne lepote mnogih indijskih žena, i tada i sada i fizički i duhovno autoru dalekim.

To pitanje (ne) pripadnosti glavni je motiv koji poput kostura čini osnovu ovog dela - (ne)pripadnost religiji, naciji, porodici, voljenom muškarcu/ženi. Koliko iskreno mislimo i verujemo da su granice samo spoljašnje i da smo iznutra svi slični i jednaki? Koliko sebi dopuštamo da se opustimo u svom ubeđenju da su ljubav, toplina i zajedništvo svim ljudima bliske i jedine konstante u moru naših različitosti? Koliko zaboravljamo mi a koliko oni - beskrajno trpeljivi ljudi okrenuti večnošću, sa verom u ideal ponovnog rođenja i susreta negde u nekom drugom vremenu, u nekom drugom svetu, kada će se naše oči prepoznati u gomili a srca nas odati da smo oni koji smo i tada, pre celog jednog života, bili ti isti mi - voljeni i obećani samo jedno drugom?

" Sve vreme sam živeo u tom fantastičnom snu, koji je odvajao nas dvoje, mene i Maitreji, od ostalog sveta. Činjenice odavno zaboravljene, obnavljale su se i osvežavale, a moja mašta ih je ispunjavala; produbljivala, međusobno povezivala. Detalji na koje tada nisam obraćao pažnju menjali su potpuno moje unutrašnje polje vizije. Ma kuda da sam odlazio, sretao sam nju, među borovima i brezama, na stenama, na drumovima. Toliko dugo sam živeo sa tom zadivljujućom pričom, da me je svaki poziv spolja plašio, čineći da fizički patim. Znao sam da i Maitreji, tamo, u svojoj ćeliji u Bovanipuru misli isto toliko duboko na mene, na naš zajednički život, i ovo zajedništvo u mašti vezivalo nas je i uzdizalo iznad događaja i povezivalo uprkos razdvojenosti i smrti."

Iako napisan 1933.godine, ovaj roman odražava istinu koja i danas vlada modernim svetom; različitosti se ne praštaju u strogom indijskom društvu gde bogatstvo i status ne znače nužno i naprednost duha i osavremenivanje misli. Iako je Indija jedna od najprogresivnijih sila u pogledu nauke, medicine, tehnologije i proizvodnje, duboko ukorenjeni sistem kasta ne prašta odvajanje od tradicionalnog i remećenje viševekovnog socijalnog poretka koji je nalagao i nalaže i dalje - poštovanje religijskih praksi koje više nikome ne donose dobrobit a pojedince unesrećuju stvarajući nove generacije ljudi razapetih između naučenog i nasleđenog i željenog i otkrivenog. 

Ta Indija, bolna i nesrećna, sa večitim osmehom naivnog deteta koje želi da bude voljeno i prihvaćeno, uvukla mi se odavno u srce kao zemlja u kojoj osećam ljude više nego igde drugo na svetu; kao zemlja kojoj bih poklonila razumevanje, blagost i strpljenje u onoj meri u kojoj ona meni poklanja najlepše tekovine svoje civilizacije i kulture, sa svim kontrastima koji je boje najrazličitijim bojama koje se, u vreme Holi-ja, raspu u nebo.

I mogla bih o njoj i o njenim divnim ljudima da napišem knjigu jednoga dana. O svim posebnim dušama koje sam srela i koje su mi obogatile život svojim pričama, osmesima, podeljenim mislima i zalogajima koje smo zajedno delili. 

"Jednom sam video Čandanagar noću. Bulevar osvetljen sa obe strane nije mogao obrisati utisak zamračujuće melanholije koju su ostavljale ruine nekada ponosnih palata u ovoj staroj francuskoj koloniji i od boga zaboravljenoj. Na povratku sam ozbiljno razmišljao koliko je moćna i večita Indija koja trpi i guta sve, a pri tome je nije briga za nasrtljivce i one koji žele da njome gospodare."

"Uhvati zeca" Lana Bastašić

‘’ Za mene sjećanje možda i jeste kao zaleđeno jezero – mutno i klizavo – ali se na njegovoj površini s vremena na vrijeme pojavi pukotina kroz koju mogu da provučem ruku i ugrabim jedan detalj, jednu uspomenu u hladnoj vodi. No zaleđena jezera su podmukla. Ponekad uhvatiš ribu, drugi put propadneš i udaviš se. Iz iskustva znam da mi skoro sva sjećanja na nju imaju tu potonju tendenciju. Zato se i jesam dvanaest godina trudila da se ne podsjećam. I upalilo je. Nevjerovatno je na koliko malo ljudskosti možemo da se svedemo kada nam to ide u prilog. A onda sam se javila na telefon i rekla njeno ime. Voda je bila poznato ledena. Iz njene su se dubine nazirale troglave zvjeri. ‘’

Postoji jedan paradoks u današnjoj književnosti – savremenim tendencijama se pravdaju sva okliznuća na put žargonskog jezika koji nekada s pravom, a nekada sasvim suprotno, uvodi ili ne uvodi novu dinamiku u život jednog književnog junaka. Moram priznati da je posebno završetak, ali i Pogovor autorke ovog dela, umnogome objasnio i opovrgao neke zablude koje sam razvila čitajući ovu knjigu koja me je ostavila sa gorko - slatkim osećajem i zadovoljstva i izneverenosti. Zapitala sam se, gde je ta Lana Bastašić u priči koja, na prvu loptu, izgleda kao još jedna verzija kopije Moje Genijalne Prijateljice Elene Ferante – dve drugarice koje život spaja i razdvaja sudarajući njihove naravi i izabrane puteve od Bosne do Dablina, kroz tkanje ženske ljubomore, pakosti ali i povremene topline i bliskosti, smešanog koktela najrazličitijih ljudskih emocija. Izgledalo je, kao da čitam već dobro poznatu i blisku priču, samo drugačije našminkanu i smeštenu u drugi društveni milje kako bi se zabaškarilo njeno pravo poreklo i rasplet. Međutim, negde na sredini dela, shvatam da to nije ono što meni lično “smeta”u ovoj knjizi. Nisam ni književni analitičar ni izdavač; ja sam samo još jedan glas više u čitalačkoj publici ovog našeg regiona. Ali taj svoj glas stavljam u službu pronalaska značenja u svim našim malim i velikim pričama, izrečenim na toliko različitih načina i sa toliko izraza; bitnim ili ne bitnim, beznačajnim ili suštinskim. Stoga ono što me žulja nije osećaj nekog prepoznavanja ljudskih i iskrenih emocija sažetih u relacijama ova dva lika, jednog stvarnog a jednog dočaranog; nije ni sramota ni nelagodnost zbog prećutnog priznavanja nekih njihovih grešaka ili izrečenih misli već pre svega – Lejlin jezik, to nepotrebno književno ruglo ničim izazvano a suvišno u pokušaju da se dočara odbojnost ili pak gađenje ka zemlji koja nije ni najlepša ni najbolja ali je svakako, vredna barem fokusa na ono dobro i sadržajno što je izrodila. Stoga me je Lanin rasplet u Pogovoru i zbunio i iznenadio: Lejla je Bosna, sa svojom lažnom bojom kose, sa svojim nepristojnim ponašanjem i bahatošću, sa svojom sumornom budućnošću i uzaludnim putevima ka boljem. Nisam bila spremna na scenario tolike promašenosti, pesimizma i besmislenosti vere ka boljim vremenima koja i hoće i moraju i trebaju doći; ne iz ugla ex-Yu optimiste već iz realne pozicije neminovnog napretka onih koji se trude i koji nisu odustali od toga da i od sebe i od svoje zemlje naprave nekog i nešto mnogo bolje od onoga što nam istorija pripisuje a sadašnjost opovrgava.

Motiv belog zeca snažno me je podsetio na Sabatov “Tunel” – prozor na avarelu iz 16.veka snažno upućuje na pozajmljen motiv prozora na slici Huana Pabla Kastela iz uvodne scene Sabatovog remek-dela oko kojeg se cela priča dalje zapliće a Lanina – I raspliće i dalje zapliće. Tu je i neminovna Alisa u zemlji čuda – sa svojim parabolama koje su autorku ovog dela inspirisale da istraži neke motive i obogati svoje delo putokazima koje ćemo verno pratiti, poput pasa tragača, do poslednjih redova ove neobične knjige. U taj koktel gorko – slatkih utisaka koji su me sačekali na izlazu kroz prozorčić u oku mrtvog zeca, umešala bih I ove misli:

“Prepoznala bih Balkan kroz taj ovalni prozorčić između svih drugih panorama. Ne razumijem se mnogo u geografiju, ne znam imena rijeka ni planina. To je možda sramotno. Balkan je za mene boja,a ne toponim. Imena – to se lakše zaboravlja, treba samo da se ispunih tuđim riječima, tuđim mapama, i slova nestanu kao šećer na jeziku. Ali boje ostaju, kao mrlje pod kapcima, iako sam nekada davno ostavila sentimentalnost iza sebe, u majčinoj kući. Boje se ne ispiraju pređenim kilometrima. Teška nijansa zelene, kao zaboravljene paprike, suhe i izborane, ne mogu više nikoga da nahrane. Otužna braon koja nastavlja da vijuga poput mrtve rijeke nakon apokalipse. Boja mumije koju su iznutra izjeli crvi.”

 

Da li bih se kao čitalac ponovo vratila ovom delu? Verovatno ne. Kažem verovatno jer ne opovrgavam bogatstvo njegovih metafora, jezgrovitost misli ni umeće pripovedanja ali ne anuliram ni ono razočaravajuće suvišno i suštinski nepotrebno bežanje u nedoraslost svojstvenu upotrebi vulgarnih reči u cilju osavremenjivanja odveć savremene tematike i scenografije u kojoj dominiraju svi poznati elementi modernog doba. 

Možda ja i nisam za belog zeca.

Sreća pa je onaj Pjegavi i dalje kod Kraljevića.

"Osecati se ok" Ejmi Bjork Haris, Tomas A. Haris

Ličnost svakoga od nas slojevita je i složena. Po učenju transakcione analize, u svakom trenutku svog života možemo razmišljati i posledično ponašati se kao Dete, Roditelj ili Odrasli. Na tome se temelji ova izuzetna psiholoska disciplina i pravac koji za cilj ima da nas osvesti i da nam ukaže kako sagledavanjem svog pogrešnog ponašanja i promenom istog, postepeno dovodimo i do promena u mišljenju koje je inicijator tog pogrešnog delovanja. A mišljenje obično dolazi ili iz Deteta ili iz Roditelja, dveju neophodnih i zasebnih celina naše ličnosti od kojih je prva odgovorna za želje i odsustvo svesti o posledicama ponašanja a druga za zabrane i predrasude kojih se treba rešiti.

Rešenje je naravno - u Odraslom, u integrisanom delu naše zrele i kompleksne ličnosti koja proizvodi situacije i dovodi do okolnosti koje su po nas i naš odrasli život najpovoljnije i najsvrsishodnije. To ne znači da Dete ili pak Roditelja treba izgubiti - i zasigurno to nikada nećemo ni moći - ali ih treba postati svestan i utišati ih i ograničiti u meri da njihovo dejstvo bude saamo podsticaj onda kada nam je potrebna "podrška više" kako bismo izgurali i dostigli svoje ciljeve i zadate vrednosti.

Ova knjiga mi nije bila laka za čitanje možda baš iz razloga što suočavanjem sa opisanim sitacijama i tehnikama, izvlačimo na površinu i sopstvenog Roditelja i Dete a to nije nužno prijatan proces. Pa ipak, kontinuirano i predano čitajući i primenjujući neke opisane tehnike u ovoj knjizi, stižemo do kraja sa osećajem da smo bogatiji za jedno iskustvo i saznanje više, da smo shvatili i razumeli na kojim delovima sebe treba da radimo a koje delove drugih toliko često opažamo, a možda i izazivamo ne namerno provocirajući reakciju Deteta ili Roditelja.

Mnogi ljudi, sa nedovoljnim saznanjima o oblastima psihologije i psihoterapije, knjige poput ove svrstavaju u laku prozu, popularno nazvanu "self help" literatura, bez ideje o dragocenosti TA i enormnim razlikama između ta dva koncepta pisanja. TA je ozbiljna oblast proučavanja i korigovanja mentalnog zdravlja pojedinca radom na razvijanju ispravnog ponašanja i mišljenja, za razliku od lake literature koja ne nudi ništa više do površnog i trivijalnog pogleda na ljudske tegobe i probleme.

Stoga bih izdavačku kuću "Psihopolis" čije je ovo izdanje, izdvojila kao apsolutnog lidera u našem regionu na poligonu promocije, unapređenja i učenja ljudi kako da žive kvalitetnije, sadržajnije i mentalno zdravije, radeći na sebi i unapređujući svoj život svakoga dana, korak po korak.

Sve dok Odrasli ne postane naš jedini vid međuljudske interakcije.