" Lovemarks ili Jos jedna knjiga o zbunjenosti " Zana Poliakov

... Ovu godinu zatvaram recima posvecenim meni posebnoj i dragoj licnosti- intrigantnoj, darovitoj i drugacijoj umetnici imunoj na must be/ must do i sa jedinom pretenzijom ka ispoljavanju sopstvene nesputane i inovativne svesti.

U dve reci- Zana Poliakov, ona koja svojim vestim prstima i britkim umom materijazuje dela iz ere nadolazece umetnosti koje ce generacije tek dosta posle nje moci da otkriju i razumeju ...

Pisati "Jos jednu knjigu o zbunjenosti" rizican je i neizvestan poduhvat. Jer nasuprot autorkinoj filozofiji "posmatram ali ne osudjujem i prosudjujem", citaoci su oni koji i te kako znaju da osudjuju. Ovde pre svega mislim na onaj deo citalacke publike koji do sada nije imao prilike da se susretne sa Zaninom ekstravagantnom i genijalnom darovitoscu. Tim istim ljudima, emotivno ogoljena Zana, lisena straha od kritike i gresaka jer "greske zapravo (i) ne postoje", moze se uciniti kao suvise slobodna i neobicna figura naseg ,jos uvek u velikoj meri, konzervativnog drustva, sredine zeljne "modliranosti" i same "ustirkane duse". Verujem da je to bio razlog za ostru i neprimerenu reakciju kritike koja je "Lovemarks" jos pre samog objavljivanja, poput knjizevne Inkvizicije upisala na spisak Zabranjenih knjiga...

No, istinski se nadam da ce i novi citaoci, bas kao oni koji su do sada upoznali ili dotakli deo Zanine duse, shvatiti njenu pravu vrednost i iskrenu poruku koju je ovom knjigom poslala. Necu reci delom jer sam sigurna da je njena ideja bila da zabavi i ponudi zanimljivu i drugaciju stvarnost. To je ona Zana koja se veselo osmehuje sa stranica nudeci svoju pazljivo odabranu play listu, spisak omiljenih filmova i nekoliko pogleda na police u svom kupatilu. Domisljata i detinjasto kreativna,to je Zana Poliakov. Zena koja nikoga ne ostavlja ravnodusnim.
Pisuci "Lovemarks", ucinila je ono sto je cini tako prepoznatljivom i ljudima bliskom. Pomesala je javno i privatno, work &play, bis &pleasure. Nije se libila da svoju pricu napise bas onakvu kakva ona i jeste, bez eufemizama i u duhu ispovesti. Mozda smo je zbog toga i doziveli tako licnom. "Take it personaly" kako Zana porucuje.
Citajuci, na momente, imala sam utisak da iznenada osetim i fake Zanu, drugaciju od onoga sto ona zapravo i jeste, zenu sa cijih usana cujem samopromotivne recenice toliko netipicne za Urednicu Zivota, onu koja harizmom i prirodnoscu osvaja svet. Ali ubrzo shvatam da pod senkom Gospodina Dzina sve dobija drugacije obrise i izvorno pulsirajuca i sireca energija biva blokirana i zarobljena. ("Koliko samo bivsih jedna zena moze da podnese?") Sve do dolaska Poeticnog Gospodina.:)
A "poezija ulazi u nas zivot kroz vrata beznacajnih sitnica". Recima Zanete Bredso. Nadahnute,nadarene i kreativne. Van i na listovima "Lovemarks"-a.

Taj njen prepoznatljiv stil pisanja i jezik koji cu slobodno nazvati - digitalnim, nekome mogu zazvucati too modern, posebno zbog miksovanja domacih i engleskih reci i fraza. Ali bez tog neobicnog spoja ova knjiga bi izgubila na autenticnosti i postala suprotno od onoga kako ju je autorka videla i dozivela. Kao slavljenje zivota, odu proslosti i ljubavnom bolu jer "kad rane zarastu, ostaju oziljci". A oni vrede daleko vise od svega materijalnog, kratkotrajnog i prolaznog jer nose iskustvo.
Ono koje se ne moze procitati u knjigama ili nauciti vec ono koje se mora osetiti.
Lovemarks, put su u bolje sutra.

U iscekivanju pahulja... Darujte mi knjigu i poklonili ste mi nov komadic neba

Praznicna euforija pocinje da zateze svoje konce oko nas. Vec se uveliko kupuje, planira docek, smisljaju svi moguci scenariji te “najludje noci”...Beograd lagano biva prozet ljupkim malim, okicenim jelkama, jatima svitaca uhvacenih u mrezaste zavese duz glavne ulice, smehom, zagorom i praznicnom tremom u glasovima prolaznika...No ostaje zbunjen odsustvom bitnog i ocekivanog gosta koji bi uprilicio magiju Novogodisnjih praznika. Snega. Ali njega cemo docekati tek nakon 20.decembra ako je za verovati meterolozima, u vreme kada se praznicna groznica sve vise zahuktava...

Knjizare su, ovih dana, posecena i omiljena odredista. Kao da, u danasnje vreme, veliki broj ljudi samo sajmovi i praznici podsete na postojanje ovih skladista umetnosti pisane reci. A opet, negde medju njima, neki zagusljivi miris neukusnog romana nagriza staklo izloga zjapeci svojom bezvrednoscu poput cirkona u nizu bisera.. Zaista,ne moze se nazvati knjigom sve ono sto ima koloritne korice i naziv koji mami obecavajucom misterijom medju njegovim belim stranicama..

Ljudi koji se srecu zanimljiva su skupina uzurbanih, neodlucnih, zamisljenih, odsutnih lica, od kojih je svako u potrazi za svojim delicem raja ili pakla, zavisno od toga da li kupuje za sebe ili druge i da li je mucen nemogucnoscu da pronadje bas tu knjigu koja je zeljena i trazena..Ima i onih, statusno obelezenih, sto sa dosadom i ispraznim pogledom spustaju na pult mesavinu popularnih i klasicnih dela, ne bi li udovoljili svojoj nezajazljivoj zelji da budu u koraku sa svetom i modom i pritom svog egu zatapsali na nacitanosti i kvazi obrazovanju.. Pred redom sarenih i debelih knjiga, zapazam devojcicu od nekih 8 godina kako sa interesovanjem cita jednu od popularnih avantura iz najpoznatije skole magije Hogvorts. Bilo je u njoj toliko ljupkosti i one, deci posebno znane sposobnosti da urone i predaju se svojoj trenutnoj zamisli gubeci pojam o ljudima i mestu koje ih okruzuje. Te zive decje oci i glava nagnuta nad tekstom pisanim iskrivljenim slovima, odavale su sliku jedne buduce nade, mozda i samo iluziju da poriv za citanjem ipak nije izbledeo iz dusa nasih malih sugradjana...

Svojim prijateljima resenim da mi po svaku cenu poklone nesto za ovu Novu Godinu, rekla sam kratko i sa entuzijazmom -darujte mi knjigu i poklonili ste mi nov komadic neba! Ne zelim skupocene poklone cija vrednost mi ne znaci nista a koji sa sobom nose obavezu da na isti adekvatno uzvratim; ne zelim vecere ciji cu ukus vec narednih dana zaboraviti; ne zelim ukrase koji ce, u nizu slicnih, krasiti moje police ali ne govoriti mi nista... Zelim knjigu. Jednostavnu, bez skupocenih poveza i vrednog papira. Knjigu cija ce vrednost biti u njoj a ne na njoj. Onu koju cu pretociti u reci vama ispricane a koje cete vi, svojim stilom oblikovane, preneti nekim drugim ljudima. Tako jedna knjiga zivi. Tako mi zivimo.

Sjedinjeni u mislima – povezani recima.

"Una" Momo Kapor

Citajuci "Unu",imala sam osecaj kao da slusam pricu iz komsiluka. Blisku,vec poznatu,prirodnu i tako ljudsku.Onu koju svakodnevno vidjamo ili smo istu proziveli.
Bez kompleksnih i teskih stilskih formi, Kaporov stil prija svojom jednostavnoscu koja ne iskljucuje recitost i domisljatost.Naprotiv,u stanju je da filigrantski docara i najfinije detalje ljudskih teznji i postupaka.Oslikavanjem karaktera, umetanjem zapleta i razvijanjem price,on konstantno cuva citaocevu paznju zanimljivim, svakidasnjim replikama junaka dok humorom i dosetkama nudi izazovnu i prijatnu stvarnost iza fasade svakog lika.

Svi mozemo biti oni i svi oni zapravo smo mi..
Opis lifta urezao mi se u secanje. Bio je to lift iz moje zgrade u rodnom gradu. Zapravo, bio je to svaki lift od Beograda do unutrasnjosti, ukrasen lucidnim i drskim skicama, odvazna seksualna slikovnica koja cuva misli iz najdubljih slojeva uma njenih posetilaca, medju njenim zidovima smelih no u spoljasnjem svetu, ozbiljnih i pristojnih clanova Kucnog saveta..Stari lift koji se cesto kvario, sluzio im je kao azil u kojem bi svojim najskrivenijim pobudama davali krila i slobodu da se oblikuju u toj cudnoj i nemoj umetnosti na zidu..

"Njegova drvena kabina, nekada oblozena svetlim, lakiranim drvetom i vec odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, kljucevima,ekserima, noktima,ispisanih flomasterima, sprejevima u boji, pa cak i damskim krejonima za oci...Kao da je citav pritajeni i dugo potiskivani erotski potencijal ove zgradurine od betona siknuo u bezbednosti skripavog i cegrtavog lifta - lascivne kapele - neslucenom zestinom, zeleci da obesnom raspusnoscu satre i unisti i poslednji trag cednosti svojih putnika."

Erotskim nitima protkao je svaki segment price. Setimo se samo scene iz profesorovog detinjstva kada je, mlad i ustreptao, pogledom pratio prizor nagih tela plivacica u kupatilu obavijenom oblakom vodene pare. Ti ceznjivi momenti provejavaju poput same pisceve nostalgije za mladoscu i svim uzbudjenjima koje je vrela i brza krv donosila, ali pre svega za san-devojkom, odvajkada trazenom i sanjanom, ogrnutom ceznjom i nagovestajem potpune srece!

Kaporov jezik fascinira i opija nekim osecajem prepoznavanja, vec licno dozivljene drame, iskusane na nasoj sopstvenoj kozi. Od prve stranice on gradi prijateljstvo sa citaocem iznoseci mu svoju dugo cuvanu ispovest, najsladja ali i najgorca secanja iz prohujalih vremena. Dr Babic prilika je da pisac progovori o sebi. Da zauzme i odbrani svoje stavove, iznese hipoteze, prokomentraise zbivanja i probleme...On budi neko precutno razumevanje i samilost, mozda bas kao posledicu svesti o sopstvenoj predaji i nemogucnosti da se izvuce iz kandzi vapece i omamljujuce pozude.. Tog djavola strasti utamnicenog u bademastim ocima zeljene zene. Une. One koja izaziva, sokira, kojoj ni samo nebo nije granica. U vrtlogu avanture, zagrizena za zivot, postala je njegova sustina i nasusna potreba, izbavljenje iz sveta osrednjih i sredovecnih, njegova karta za paralelnu stvarnost ozivljenu u puzevima na stolu hotela "Esplanada", Zen sobi, ulicama Ljubljane i Zagreba gde nije morao krisom da miluje njenu ruku u svojoj..Bila je sve, darovana tim posebnim talentom za lepotu, "O kakve li samodovoljnosti! "

Ali sve lepotice su ogrnute velom nesrece primecuje Babic, davajuci nagovestaje Unine rastrzanosti i besmisla koji ju je okruzivao poput dima marihuane i hasisa. Izgubljena, bez svog licnog sveta i vecito obelezena nedostatkom oceve prisutnosti i paznje, nije bila sposobna da bilo koga usreci jer sebe nije pronalazila nigde osim u Miselovim ocima ispunjenim divljenjem..Stoga je, na znak gubitka te dragocene i uvek zeljene paznje, prosula svoju nekadasnju superiornost predajuci se ulozi ljubomorne i zavisne zene, upletene u mrezu potrebe, navike,ceznje,zelje..Uspela je da svojom izdajom kao manipulativnim cinom, sahrani dusu tog cudnog coveka Misela Babica, koji je u svojim zanosima ka njenoj mladosti i sarmu, rastrgnuo svoj predjasnji zivot i stavio tacku na jedino u sta je ikada verovao -svoju karijeru i svoje ideje. Poklekao je, predao se, priznao poraz.

" Njihovi infarkti posledica su prskanja odvojenih licnosti! "
A njegovog -ona. Una. Jedina,sama.