"Najlepše priče" Anton Pavlovič Čehov

 . . .
Izuzetan novelista i realista, pisac čija komika odzvanja i u najturobnijim epizodama njegovih vanvremenskih priča, Anton Pavlovič Čehov na mnogo načina privukao je pažnju ruske i svetske književne scene svojim talentom i umećem da sažeto, kratko, jasno i groteskno predstavi realnost Rusije 19.veka. Njegove novele, duhovite, maštovite, izuzetno dosetljive i inteligentne, u čitaocu bude emocije prepoznavanja - sve ono što likovi Čehova proživljavaju, osetili smo ili osećamo i mi na svojoj koži, bolno, iskreno, duboko, komično. Saživeli smo sa njegovim junacima i postali saborci na istom polju želja. Ove interpretacije razlikuju se od drugih jer u njima neću naglašavati najbolje dubokoumne citate budući da kod Čehova takvih i nema, naprotiv, sve one misli koje bih izdvojila svedene su na svakodnevne, obične, ljudske istine svima nama bliske i stoga je nemoguće citirati pisca naroda, autora kog sam doživela kao samu Mudrost otelotvorenu u liku čoveka koji je toliko bogat znanjem, iskustvom i spoznajom.

Ovu priču pripovedaka, jednostavno naslovljenu sa "Najlepše priče", izdala je Blic biblioteka 2014.godine u okviru serijala Velikani ruske književnosti. Obuhvata dvanaest probranih priča koje se bave sličnim ali i različitim temama i zapažanjima - od svakodnevnih života i shvatanja ruskih seljaka, preko ekonomskih prilika toga vremena i krize vrednosti i morala u kojoj obrazovanje biva bačeno pod noge snalažljivosti neukih i korupciji vlasti, do problema porodičnog naselja i položaja žena u ruskom društvu tog doba, potcenjenih, potlačenih, utišanih, namučenih duša.
Ipak, jedna činjenica ostaje specifična za Čehova i izdvaja ga od velike grupe autora koje izuzetno poštujem. On je majstor situacione komike. Čitajući ovu knjigu, bila sam potpuno uvučena u jedan svet kome ne pripadam a koji me je opio svojom autentičnošću, promućurnošću i originalnošću. Tome svakako doprinosi i prisan ton obraćanja čitaocima, u drugom licu množine, ali iznad svega, ta maestralnost razvitka jedne ideje u tako kratkoj i zahtevnoj književnoj formi kakva je novela.

"Podoficir Mamuzić". "Ženska sreća", "Otac porodice" ,"Seoski kmet" ,"Kuvarica se udaje", "Ćuran", "Sredstvo protiv pijanstva", "Kontrabas i flauta", "Uputstvo kandidatima za ženidbu", "Muzikant", "Bez mesta" i "Nevolja", zaslužuju vašu čitalačku pažnju.
Stoga, Čehovljizujte svoje leto i nasmejte buduće dane!

"Devojka sa zlatnim očima" Onore de Balzak

Francuski romanopisac i po mnogim kritičarima, ključna figura realizma, istoričar naravi francuskog društva - Onore de Balzak (20.maj 1799.-18.avg 1850.) jedan je od najplodonosnijih autora prve polovine 19.veka i hroničar jedne epohe postojanja francuskog društvenog miljea. Pred kraj života omiljen, slavljen i ovenčan članstvom u Francuskoj akademiji i Društvu književnika, svoj spisateljski put započeo je grčevitim pokušajima pisanja na malom tavanu porodične kuće, na mestu gde su u sukobu između roditeljskih težnji i završene advokature i stremljenja ka stvaranju savršenog dela, izronile prve misli i prvi redovi "nejakih, nedovoljno dobrih" romana koje će Balzak, u svom perfekcionizmu, odbaciti kao nedostojne i potpisati ih tuđim imenima. Tek deset godina kasnije, jedan roman kao sinteza njegove težnje ka idealnom i stvaralački zrelom, otvoriće mu vrata književnog sveta i doneti mu zasluženu pozitivnu kritiku. Ali ni one negativne nije se pribojavao - objašnjavao ju je rečima da je baš ona znak revolucionarnosti i istinitosti dela o kojem se sudi. A takva su bila baš sva njegova.
"Devojka sa zlatnim očima" poslednji je deo trilogije "Priča o trinaestorici" i poput mnogih njegovih romana, objedinjenih u celinu zvanu Ljudska komedija, bavi se strastima, porocima, zaverama, usponima i padovima francuske buržoazije i iznad svega - psihologijom mase. Baš zato u I glavi, "Pariske fizionomije", pisac nastoji da pruži svoj uvid o duši Pariza, o naravi njegovih žitelja, o osobinama i karakterima svakog građanina Pariza ponaosob. I tu se prvi put može osetiti jasan ton prezira sa kojem Balzak govori o stanovnicima ovog grada ali i cele Francuske, smatrajući buržoaziju najnižom od svih društvenih klasa, skorojevićima lišenim svakog osećaja za duhovnost i ispravnost, za lepotu i etiku.

" Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost; mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. "
" Koja duša može ostati velika, čista, moralna, plamenita pa, prema tome, koje lice može ostati lepo u posrtanju na koje se nailazi prilikom izvođenja zanata koji vas primorava da sagledate veličinu ljudske bede, da je analizirate, merite, procenjujete, da se njome bavite? "
" Umetničko lice je uvek preterano, ono se uvek nalazi iznad ili ispod konvencionalnih crta da bi ga glupaci smatrali idealom lepog. "

"Neobično srećna avantura", druga je glava ovog romana u kom se razvija priča o ljubavi, strasti i smrti poput mreže razapete između Anri de Monsea, mladića podjednako darovanog i srećom i lepotom i nenadanim bogatstvom i gospođice Pakite Valdes, devojke sa zlatnim očima, muze starih i požudne mete mladih Parižana, misteriozne stanarke još misterioznije palate De San Real. U borbi za zadovoljenjem svoje želje ka uživanju u telesnoj ljubavi sa Pakitom, Anri de Monse učiniće sve kako bi dokučio tajnu devojke sa zlatnim očima nesvestan da će otvaranjem te Pandorine kutije, otvoriti grobnicu jednoj mladoj duši, pronaći ključ svoje prošlosti i natovariti preteško breme na svoju, odveć opterećenu savest. Kroz dijaloge likova i piščeve opservacije, može se osetiti više nego očigledna Balzakova zgađenost ženskim rodom, njegov prezir i želja za uniženjem i poniženjem žena kao, po njemu, slabijeg i "glupljeg" pola. Postavlja se pitanje da li je to posledica njegovog načina života prožetog isključivo seksualnim avanturama i razvratnošću i činjenice da je ostao osakaćen za ljubav majke pa samim tim nesposoban da sentimentalnu ljubav sa nekom drugom ženom spozna ili je njegov prezir deo sveukupnog besa usmerenog prema društvu koje je oduvek težilo samo dvema stvarima - zlatu i zadovoljstvu, a čija je moć ipak počivala u rukama lepih žena, predstavnicama tog površnog društva.

" Kod mladića, ljubav je najlepše od svih osećanja, ona učini da život procveta u duši, ona svojom solarnom energijom razvija najlepše inspiracije i njihove najveće misli; prvenci u svemu dobijaju poseban značaj. Kod zrelih ljudi, ljubav postaje strast: snaga vodi zloupotrebi. Kod staraca, ona se prevara u porok: nemoć vodi do ekstrema. "

U poslednjoj glavi nazvanoj "Snaga krvi", pisac odmotava klupko svoje zavere ali i plete novo koje će zauvek ostati zamotano velom tajne i prikrivenog ubistva. Možda je poenta koja se može izvući baš ta da svaki porok i razvratnost vode u umiranje - duše, tela ili intelekta a možda i onog najtananijeg i najsvetijeg što posedujemo - savesti i osećanja. Da li je svaka idealna lepota osuđena na propast i da li samo moralno nečisti ostaju da traju? Da li je ropstvo samo fizička kategorija ili smo u gorem zatvoru onda kada nas um i inteligencija ograničavaju?
Onore de Balzak nije stigao da nam da odgovore. Prerano otišavši, poput svakog izvanrednog autora, ostavio nam je brojna pitanja otvorena. Da razmislimo, da shvatimo, da osvestimo. I prenesemo dalje, zarad lepote, života i sjaja u nekim drugim očima.
I zarad psihologije mase.
Moramo pod nju potpadati ali joj ne moramo i pripadati.

Vladislav Petković Dis – Povest sentimenta zvezdanog pesnika

...
Uz Fernanda Pesou, Vladislav Petković Dis je jedini autor poezije o kojem sam pisala za Pogled kroz reči. Razlog je u tome što duboko verujem da proza ostavlja znatno više prostora za kvalitetnu i pre svega, verodostojnu interpretaciju i tumačenje piščevih misli i ideja. Međutim, talenat i izuzetno književno bogatstvo koje je Dis ostavio iza sebe prelomili su u želji da izađem van svojih okvira i oplemenim blog jednom drugačijom, novom i svežom interpretacijom.

Čistim poetskim nadahnućem.

 

...

“ Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san… ”

Stilski nedoterana a idejno dragocena, pesnički raskošna i vizionarska a jezički kritikovana –sve su to obeležja stvaralaštva Vladislava Petkovića Disa, jednog od najvećih elegičara koje je naša književnost zabeležila početkom 20.veka. I počevši od tada, Dis postaje utemeljivač jednog pravca koji će mnogim potonjim pesnicima poslužiti kao putokaz ka ostvarenjima nadrealistične, bogate i sadržajne poezije, baš onakve kakvu je Dis prelivao iz svoje duše u svaku strofu i ispisanu misao. Jer njegova narav iscrtavala je obrise njegovog stvaralaštva; te tegobne,teške,setne i sumorne lirike prožete elementima iracionalnog, snova i snoviđenja; gotovo halucinantnog prelaska iz sveta jave u onaj lepši, topliji i ljubavniji prostor u kome neke oči pružaju nadu i nadahnuće, utehu u vremenima koja su lomila i slamala odveć krhku Disovu prirodu. Doista, Dis je bio i ostao pisac sentimenta, duboko upleten u niti svojih stihova, sanjar i vrlo često nazivan “piscem slutnje”, onim koga odlikuje motiv smrti kao dominantno sredstvo za iskazivanje ličnih i intimnih stanja i raspoloženja. Shodno tome, kao da se neka kosmička nit umešala u njegovu sudbinu pretačući iz njegovog pera "Utopljene duše" samo par godina pre nego što ta vizija postane stvarnost i zaogrne njegovo celokupno postojanje velom tuge i ugašene svetlosti.

Iako žestoko kritikovan tokom svog celokupnog stvaralačkog perioda od strane eminentnih stručnjaka na čelu sa Jovanom Skerlićem, Disa to nije obeshrabrilo u nastojanju da svoju misao plasira baš onako kako mu je i dolazila – spontano, slobodno, sa žarom i željom da svoj glas pronese što više i dalje. Boemske četvrti tadašnjeg Beograda poslužile su kao idealan rasadnik njegovog navirućeg talenta i temperamenta, čuvajući i pamteći svaku anegdotu, reč i pokret ovog tek dosta kasnije, ovenčanog književnog velikana. Poznat po svojoj srdačnosti i rodoljublju, svom osećaju za ljude, Dis je bio jedna od omiljenih ličnosti toga vremena u krugovima u kojima se cenila njegova britka i vešta, brza pamet i originalan, gotovo idealistički i utopijski pogled na svet, drugačiji od svih tadašnjih poetskih stremljenja osim Bodlerovog, stvaralaštva njegovog savremenog književnog blizanca, Disu umetnički nepoznatog a metafizički vrlo bliskog. Melanholična i ranjiva simbolika oduvek ih je povezivala poput nevidljivog sporazuma u kojem obojica behu dve strane iste medalje, dva odličja iste vrednosti i umetničke siline. Nesvestan postojanja te sličnosti, Dis je stvarao poeziju koja ga je karakterisala kao jedinstvenog pesnika nesvakidašnjeg karaktera, zamišljenog i introvertno zagledanog u svoje biće odakle je crpeo sve svoje osećaje iznoseći ih na površinu poput odblesaka tog u duši čuvanog, fantastičnog sveta.

I čitajući danas njegovo svedočanstvo, njegovu poeziju kao zalog životu i vremenu u kojem je postojao i stvarao, ne možemo se odupreti nagonu da u te iste misli ne zaronimo, tražeći svoje zvezde i neke sebi bliske oči izvan svakog zla. Na tom putu će nas dočekati utamničena osećanja predaje i poraza, gorkog pomirenja sa rakom koja čeka da sahrani naše nade i snove, naša poniruća u sopstveni i Disov svet, ali na tom putu kroz grobnice očaja i boli, kroz nirvanu u kojoj pohode mrtvi - i nas će dočekati neka svanuća puna oblaka i cveća.

Neka nova, i njegova i naša, Disova proleća.

“ I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada... “

"A planine odjeknuše" Haled Hoseini

"Nađoh tužnu malu vilu
 pod senkom papirovog drveta.
 Nađoh tužnu malu vilu
 Što je vetar odnese jedne noći."

...
Koliko god se trudili, teško je ako ne i nemoguće sažeti u reči svo umeće i izuzetnost pripovedanja Haleda Hoseinija, jednog od danas najvoljenijih pisaca sveta. Njegova posebnost ne ogleda se samo u tematici koju bira za svoja dela ili u poznavanju same srži avganistanskog nasleđa već pre svega, u beskrajno toplim i nezadrživo snažnim emocijama koje unosi u svoj stil pisanja. U svaku rečenicu, u svaku misao, u sve ono zapisano ali i neizgovoreno a ipak naslućeno među redovima ovog predivnog dela. Ali i svakog drugog koje je njegova duša stvorila jer Haled Hoseini je zaveštanje Herata, plod i biser te duboke, potresne i vanvremenske umetnosti življenja i shvatanja života.Iako rođen i odrastao u Kabulu i svetskim prestonicama, kao dete uglednih i modernih Avganistanaca, snažno je i duboko vezan za svoje Heratsko nasleđe i svoje korene iz kojih crpi inspiraciju i nadahnuće, večito opijen stihovima Rumija i zagledan u beskrajni niz Šadbag sela rasutih po tlu Avaganistana. Mada ga je sudbina odvela u druge vode krunišući njegovu ambiciju medicinskim znanjem i zvanjem lekara interniste, njegova paštunska krv pronašla je put ka svojoj nesputanoj slobodi, u Lovcu na zmajeve ka Hiljadu čudesnih sunaca. I na kraju, ali samo za sada, A Planine odjeknuše.

" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "
" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."
" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."

Kao što je i sam u jednom intervjuu izjavio, porodica je suština i jezgro oko koga se sve njegove priče pletu. Porodica kao ognjište, kao mesto spasa i pribežišta ali i porodica kao centar razdora i rasula a njeni članovi vezani neraskidivim karikama krvi, ljubavi, bola, sećanja. Baš kao Pari i Abdulah, dve duše koje život prožimajuće povezuje a sudbina okrutno i surovo razdvaja čupajući njihove uspomene poput pera prosutih duž puta, istih onih koje će Pari godinama kasnije vratiti taj izgubljeni i oduzeti deo njenog brata ili bar onog što je od njega preostalo, nagriženog starošću i fizičkim propadanjem. Vreme i prolaznost krnje i rune naše fasade ali i delikatne ivice razuma dok jedino što ostaje da traje, uprkos vetrovima promena i nasilja, jeste ono što smo stvorili. Neka nova Pari koja povezuje prekinute niti u koncu brojnih života.

" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."

Utisak koji se nameće nakon čitanja ove knjige nije nešto što se realno i racionalno da zaključiti i razumeti. Naprotiv. Onda kada osetite da svaka reč ovde zapisana nosi bol i da se ta ista bol, ta čista tuga može sliti sa usnana imaginarnih ljudi i preliti u vašu dušu, potpuno nesvesno i van volje, tada ćete shvatiti da je ono što je Haled Hoseini postigao ovim ali i celokupnim svojim delom, mnogo više od otkrivanja tajni i brisanja prašine sa decenijama zaboravljene avganistanske kulture i religijske teskobe koju ta kultura nosi. Otključao nam je srca kao mnogi izvanredni autori vekovima ranije i podsetio nas da svi znamo taj univerzalni jezik priznat i poznat svuda na svetu, na svim kontinentima i u svim društvima, koliko god norme i učenja bila drugačija. Suze su svuda suze, bol je svuda bol a svi mi sposobni da osećamo isto gde god bili rođeni i koliko god bili (prividno) udaljeni jedni od drugih.
Jedino što bih istakla kao svojevrsnu zamerku ovom delu jeste neuobičajena hronologija pripovedanja koja zbog bogatstva i brojčanosti likova, doprinosi utisku isprekidanog, iseckanog toka dešavanja a to mnogim čitaocima može ostaviti gorak utisak haotičnog i nepreglednog pripovedanja, u neku ruku i teškog za misaono praćenje radnje. Međutim istovremeno, ovakav vid građenja radnje predstavlja i samo piščevo istraživanje sopstvenh granica, pa i prevazilaženje istih u cilju postavljanja novih kreativnih izazova i stvaranja još boljeg i maštovitijeg dela.

Ostaje nam samo da mu verujemo i da mu se prepustimo kao i do sada.
Jer Haled Hoseini nas neće izneveriti. Najbolje od njega tek nam sledi.

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"