"Za mene, biti pisac jeste priznati skrivene rane koje nosimo u sebi, rane koje su toliko skrivene da smo ih i mi sami jedva svesni, i spoznati ih, osvetliti ih, usvojiti sve ove bolove i rane i načiniti ih svesnim delom našeg duha i našeg pisanja."
Beseda pred Nobelovim komitetom
Stokholm, decembar 2006.
...
Od svih knjiga koje sam pročitala iz njegovog pera, Kofer mog oca najviše me je dotakao svojom dubokom i ličnom sentimentalnošću.
Kao da sam ga napokon suštinski osetila; to tanano i nežno jezgro duše Orhana Pamuka.
Bila sam mu, bliža nego ikada.
Bliža nego kroz četiri njegova romana koja sam u dahu pročitala, nesvesna toga da zbog jačine svoje želje postajem taj njegov toliko sanjani "implicitni čitalac", večito između teksta i konteksta njegovih dugih i snažnih romana.
Jedna misao duboko me je potresla.
Misao o tome da piše jer jedino tako uspeva da pobegne od monotonije svakodnevnog života, stvarajući te imaginarne i bogate svetove iz sopstvene dečije naivnosti, iz očuvane lakoće snevanja koja se jedino rađa i opstaje među zidovima njegove puste sobe; u samici koju je sam sazidao kao odbranu od svega potrošnog i praznog spolja. U njoj je izbacio sav nakupljeni bes prema drugima i preobrazio ga u ideje o nekim novim ljudima i njhovim sudbinama, u žilu kucavicu Istanbula na čijoj geografskoj odrednici i okosnici oduvek živi, pogleda zamišljeno uprtog ka Evropi.
Putem ove knjige komunicirali smo mnogo više nego putem i jedne prethodne koja mi je dospela u ruke. Razumeli smo se, dogovorili i ustanovili da iste težnje imamo i o istim pitanjima mislimo; on daleko uspešnije, ja daleko skromnije.
Ali nas isti sentiment i ista nadanja vežu. Veština njegove inteligencije samo naizgled uhvatljiva je dok se tok bistrih misli kao klupko odmotava rečenicu po rečenicu, namotavajući navoje nekog novog romana koji strpljivo skicira u svoju beležnicu. I koju će možda, jednoga dana, poput svog oca staviti u kofer ali spreman da ga preda celom svetu.
Na način na koji je, tom istom svetu, pišući i stvarajući, oduvek i želeo da pripada.
"Završiću rečima o duši, o suštini za koju se mi romanopisci borimo celi život da je saopštimo. Život može biti srećan jedino ako uspemo da ispunimo okvir ovog čudnog i zagonetnog izazova. Za većinu, naša sreća i nesreća ne proizilaze iz života samog već iz značenja koji mu pridajemo. Ili drugačije rečeno, celi svoj život sam lutao kroz buku i gužvu haotičnog, teškog, ubrzanog savremenog sveta, nošen čas na ovu čas na onu stranu životnim obrtima i preokretima, tražeći početak, sredinu i kraj. A po mom mišljenju, to je jedino što se može naći u romanima."
Govor prilikom uručenja Nagrade mira Udruženja
nemačkih izdavača, Frankfurt, oktobar 2005.
Beseda pred Nobelovim komitetom
Stokholm, decembar 2006.
...Od svih knjiga koje sam pročitala iz njegovog pera, Kofer mog oca najviše me je dotakao svojom dubokom i ličnom sentimentalnošću.
Kao da sam ga napokon suštinski osetila; to tanano i nežno jezgro duše Orhana Pamuka.
Bila sam mu, bliža nego ikada.
Bliža nego kroz četiri njegova romana koja sam u dahu pročitala, nesvesna toga da zbog jačine svoje želje postajem taj njegov toliko sanjani "implicitni čitalac", večito između teksta i konteksta njegovih dugih i snažnih romana.
Jedna misao duboko me je potresla.
Misao o tome da piše jer jedino tako uspeva da pobegne od monotonije svakodnevnog života, stvarajući te imaginarne i bogate svetove iz sopstvene dečije naivnosti, iz očuvane lakoće snevanja koja se jedino rađa i opstaje među zidovima njegove puste sobe; u samici koju je sam sazidao kao odbranu od svega potrošnog i praznog spolja. U njoj je izbacio sav nakupljeni bes prema drugima i preobrazio ga u ideje o nekim novim ljudima i njhovim sudbinama, u žilu kucavicu Istanbula na čijoj geografskoj odrednici i okosnici oduvek živi, pogleda zamišljeno uprtog ka Evropi.
Putem ove knjige komunicirali smo mnogo više nego putem i jedne prethodne koja mi je dospela u ruke. Razumeli smo se, dogovorili i ustanovili da iste težnje imamo i o istim pitanjima mislimo; on daleko uspešnije, ja daleko skromnije.
Ali nas isti sentiment i ista nadanja vežu. Veština njegove inteligencije samo naizgled uhvatljiva je dok se tok bistrih misli kao klupko odmotava rečenicu po rečenicu, namotavajući navoje nekog novog romana koji strpljivo skicira u svoju beležnicu. I koju će možda, jednoga dana, poput svog oca staviti u kofer ali spreman da ga preda celom svetu.
Na način na koji je, tom istom svetu, pišući i stvarajući, oduvek i želeo da pripada.
Govor prilikom uručenja Nagrade mira Udruženja
nemačkih izdavača, Frankfurt, oktobar 2005.
Нема коментара:
Постави коментар