29. август 2016.

"Razgovori u četiri oka" Ingmar Bergman


 " Igramo mnoge uloge. Neke zato što nas zabavljaju, neke zato što drugi žele da ih igramo. Najčešće zato što hoćemo da se zaštitimo. Tako neprimetno gubimo ono što nije uloga. Dok živim, i život teče, udaljujem se od onoga što je 'moje stvarno ja', ili kako već da ga nazovemo. "
" U Čovekovu Svetost upisana je Istina. Ne može se počiniti nasilje protiv Istine, a da se loše ne prođe. A da se ne učini zlo."
" Ali jedno je sigurno: okruženi smo događajima koje čulima ne možemo da shvatimo, ali koji na nas neprekidno utiču. Samo nam Pesnici, Muzičari i Sveci pružaju ogledala nepojmljivog. Oni su videli, znali, shvatili. Ne u celosti, nego u komadićima."

Ingmar Bergman (1918-2007) ostao je zapisan u istoriji svetske kinematografije kao kreativni genije, kao vizionar, kao strastveni zaljubljenik scene i njenih učesnika. Ovaj najveći švedski filmski i pozorišni reditelj svih vremena, autor je brojnih književnih i filmskih ostvarenja koja su u vreme kada je stvarao, pomerala granice prihvatljivog i opšte prihvaćenog, svojom filozofijom religije, etike i porodice kao osnovne jedinice društva.
"Razgovori u četiri oka" poslednji su deo njegove autobiografske trilogije kojom se na intiman i ličan način, izborio sa svim nedaćama koje su potresale njegov dom i rano detinjstvo. Ovo je roman o trpljenju, o vaskrsenju - nade,vere, urušenih porodičnih vrednosti ali pre svega, ovo je delo o opraštanju. Delo koje će vas duboko dirnuti toplim, lirskim tonom pripovedanja, bez suvišnosti, bez nepotrebnih detalja, sa naglaskom na suštini, na proživljenom, na pogrešnom i ispravnom, na pomućenoj pa pronađenoj moći vere. Ovo je roman koji me je naučio možda i najdubljem saosećanju koje sam ikada osetila. Jer lako je osuditi a teško oprostiti. Osim ako drugom biću damo šansu da bude ono što jeste, slojevita ličnost u raznim nijansama crne i bele, ličnost kakva zavređuje i prkos i oproštaj, i inat i razumevanje, i odricanje i shvatanje.  
I razočaranje i ljubav.

" Kaže se da je ljubav slepa, ali to uopšte nije istina - ljubav jasno vidi i dobro čuje. Ona vidi i čuje više nego što želi. "
" Zašto da se zbijamo u mrak i kukavičluk, kad možemo da izađemo na svetlost dana i kažemo svim ljudima - najvećem mogućem broju ljudi, pre nego što budemo zarobljeni, mučeni i ubijeni - da im kažemo da ljubav postoji, kao stvarnost u našim životima, na koju ne obraćamo pažnju. "

Koncipirana u pet razgovora vođenih u periodu od maja 1907.godine do oktobra 1934.godine i zaokružena Epilogom/Prologom, ova knjiga prati bračnu dramu Bergmanovih roditelja, Ane Okerblum i pastora Henrika; njihov brak iz ljubavi koji se mnogo pre vremena pretvorio u poprište nesreće za oba supružnika. Njegova majka pak biva, dovoljno hrabra ili dovoljno očajna da iz te nesreće pobegne u vanbračnu vezu sa mlađim i po mnogo čemu, neprikladnim muškarcem Tumasom, jedinim koji joj nakratko vraća "ukradenu" mladost i vreme izgubljeno sa mužem čije su religijske strasti bile veće od onih ljudskih. Pa ipak, u raskolu sopstvenih religijskih uverenja, Ana odlučuje da svom mužu prizna neverstvo i time ugrozi svoj brak, porodicu i vanbračnu vezu koju je vodila.
Ono što je posebno interesantno jeste Bergmanov odnos prema hrišćanstvu. Kao dete pastora i pristalice Lutera, jako rano je, već u 8.godini odbacio njegova učenja smatrajući ih previše stranim i krutim. Međutim, on gaji duboko poštovanje prema tom porodičnom nasleđu, prema znanju koje mu je usađeno a koje do tančina prenosi u ritualu poslednjeg pomazanja opisanog u Epilogu. Pa ipak, od istog se jasno i glasno ograđuje.

" Većina ljudi veruje da je Luter ukinuo ispovest. To nije istina. On je preporučio nešto što je nazvao 'razgovorom u četiri oka'. Ali taj izvrsni reformator nije bio veliki poznavalac ljudi. Teško je na svetlosti dana, i licem u lice. Za takve prilike nesumnjivo je bolji magični polumrak stolice za ispovedanje , šaputavi glasovi, miris tamjana. "

Na osnovu građe ovog dela, snimio je istoimeni film 1996.godine. Na taj način, kao da je želeo da raznovrsnoj publici, približi deo svoga života i predstavi ga na način koji bi možda, opravdao i njegovog oca i sudbinu njegove majke; na način koji bi ih veličao kao životne, ljude od krvi i mesa, grešne u svojoj želji da najbolje što mogu, prožive ovaj komad u više činova zvani život. Da na scenografiji sopstvenih izbora, nekada povuku potez u pogrešnom pravcu a da se onda, istrošeni ali pomireni kao glumci koji su dali sve što su imali od sebe, zadovolje aplauzom publike do koje im je jedino i bilo stalo.
Do razumevanja u očima sopstvene dece.
I najdublje verujem da su u tome i uspeli.

18. јул 2016.

"Tartaren Taraskonac" Alfons Dode


" ... Iza svega toga imate Taraskon, a u malome svetu obraslom dlakom i perjem, Taraskon je vrlo rđavo zapisan. Čak i ptice selice obeležile su ga velikim krstom na svojim putničkim kartama; i kada divlje plovke, spuštajući se na Kamargi u dugim trouglima, spaze izdaleka varoške zvonike, ona koja je na čelu počinje odmah gakati što može jače: "Evo Taraskona! Evo Taraskona!" i celo jato skreće u stranu."

Iako je između dva Svetska rata kao pisac priznat i prevođen u Srbiji, o Alfonsu Dodeu (1840-1897) se i danas nedovoljno zna. Stoga sam sa oduševljenjem dočekala "Tartarena Taraskonca" u izdanju Blic biblioteke a u okviru serijala posvećenog velikim svetskim piscima.
Ova trilogija koja predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja francuske humorističke proze, na najbolji mogući način upoznaje čitaoce sa pripovedačkim darom Alfonsa Dodea, naturaliste i romansijera koji je više od bilo koga drugog razumeo ljude sa periferije, lokalne Don Kihote francuskog društva. Taj uticaj Migela de Servantesa i njegovog najpoznatijeg dela "Don Kihot" više je nego primetan; Dode prema njemu gaji duboko poštovanje i naklonost poredeći dualnost ličnosti svog glavnog junaka Tartarena sa suprotstavljenim karakterima Don Kihota i Sanča Panse, junaka punog uobrazilje i ponosa i prostodušnog seljaka zadovoljnog prosečnim tokom života. A isto divljenje prema prozi Dodea, osećao je njegov savremenik Gistav Flober nazivajući ovo delo, remek delom. Sasvim suprotno od gneva Taraskona koji će Dodea sačekati sa jasnom porukom mržnje i osvete -Smrt Dodeu!

" Posle pet minuta, čamac stiže na suvo i Tartaren stade nogom na ovaj mali Berberski kej, na kome je, 300 godina pre toga, jedan španski rob, po imenu Miguel Servantes, spremao - pod bičem alžirskih čuvara robova - jedan divan roman koji će se zvati Don Kihot. "
"Don Kihot i Sančo Pansa u istom čoveku! Možete misliti kako su rđavo morali živeti! Kakva borba! Kakav razdor! ... Kakav bi lep dijalog tu mogao napisati Lukijan ili Sen-Evremon, dijalog između dva Tartarena, Tartarena-Kihota i Tartarena-Sanče! Tartaren-Kihot koji se oduševljava pričama Gistava Emara i uzvikuje :"Idem!", Tartren-Sančo koji misli samo o reumatizmu i odgovara:"Ostajem."

U tri epizode naslovljene "U Taraskonu", "Među Turcima"i "Među lavovima", ispričana je priča o malom i dobroćudnom jugu Francuske i gradu Taraskonu, domu naivnih i dobrih ljudi, zaglibljenih u dosadu i uobrazilju, u romanse koje se nasleđuju i lov na kačkete a nadasve, u moćnu i tako odvažnu priliku Tartarena Taraskonca, lovca na lavove! Taj nadmoćni pripovedač beše im i Bog i sudija, i idol i zagonetka i stoga rešiše da ga testiraju i svojim podbadanjima nateraju da ode u Alžir, u lov na lavove kao dokaz njegove junačke prirode! Ali naš Tartaren beše video lava samo u svojoj mašti i cirkusu i ovako nespreman, obreo se u svetu hidžaba i kamila, jasmina i magaraca, trgovaca i prevaranata koji mu ukradoše i razum, u liku lepe muslimanke Baje, i novac i ponos u liku kneza Gregorija od Crne Gore. Pa ipak, vođen dobrim usudom, srećom ili karmom, naš junak uspeva da se vrati u svoj Taraskon, ovenčan slavom i kožom slepog, manastirskog lava! Sve do nekih novih pustolovina koje ga očekuju...

" Ah! Zaista je prijatno sesti pred veliki čanak pun popularnosti, ali kako se čovek opeče kad se taj čanak prevrne!"
" Za Taraskon, Alžir, Afrika, Grčka, Persija, Mesopotamija, sve je to neka velika zemlja, gotovo mitološka i zove se Turci."
"O, kako je prolazna ljubav taraskonska!"

Ovo divno delo,  koje će vas uvesti u neverovatan svet mašte, sažeto je u samo 63.strane umetničke slobode, smelosti i inventivnosti, za svoje vreme i svoje zemljake - i revolucionarnosti! Iako je Dode bio protivnik Francuske revolucije, njegov Tartaren uzburkao je naciju više nego bilo koja ranija politička previranja - ideološki, književno, sociološki. I ukazao na novo doba koje dolazi.
Godinama kasnije, geografski Taraskon mu je oprostio prisvajajući lik Tartarena za simbol svoje snage, ideala, težnji, želja. I ovenčao ga slavom Francuskog Don Kihota.

" Zanimljiv prizor za oči koje bi umele da vide."

30. јун 2016.

"Najlepše priče" Anton Pavlovič Čehov

 . . .
Izuzetan novelista i realista, pisac čija komika odzvanja i u najturobnijim epizodama njegovih vanvremenskih priča, Anton Pavlovič Čehov na mnogo načina privukao je pažnju ruske i svetske književne scene svojim talentom i umećem da sažeto, kratko, jasno i groteskno predstavi realnost Rusije 19.veka. Njegove novele, duhovite, maštovite, izuzetno dosetljive i inteligentne, u čitaocu bude emocije prepoznavanja - sve ono što likovi Čehova proživljavaju, osetili smo ili osećamo i mi na svojoj koži, bolno, iskreno, duboko, komično. Saživeli smo sa njegovim junacima i postali saborci na istom polju želja. Ove interpretacije razlikuju se od drugih jer u njima neću naglašavati najbolje dubokoumne citate budući da kod Čehova takvih i nema, naprotiv, sve one misli koje bih izdvojila svedene su na svakodnevne, obične, ljudske istine svima nama bliske i stoga je nemoguće citirati pisca naroda, autora kog sam doživela kao samu Mudrost otelotvorenu u liku čoveka koji je toliko bogat znanjem, iskustvom i spoznajom.
Ovu priču pripovedaka, jednostavno naslovljenu sa "Najlepše priče", izdala je Blic biblioteka 2014.godine u okviru serijala Velikani ruske književnosti. Obuhvata dvanaest probranih priča koje se bave sličnim ali i različitim temama i zapažanjima - od svakodnevnih života i shvatanja ruskih seljaka, preko ekonomskih prilika toga vremena i krize vrednosti i morala u kojoj obrazovanje biva bačeno pod noge snalažljivosti neukih i korupciji vlasti, do problema porodičnog naselja i položaja žena u ruskom društvu tog doba, potcenjenih, potlačenih, utišanih, namučenih duša.
Ipak, jedna činjenica ostaje specifična za Čehova i izdvaja ga od velike grupe autora koje izuzetno poštujem. On je majstor situacione komike. Čitajući ovu knjigu, bila sam potpuno uvučena u jedan svet kome ne pripadam a koji me je opio svojom autentičnošću, promućurnošću i originalnošću. Tome svakako doprinosi i prisan ton obraćanja čitaocima, u drugom licu množine, ali iznad svega, ta maestralnost razvitka jedne ideje u tako kratkoj i zahtevnoj književnoj formi kakva je novela.
"Podoficir Mamuzić". "Ženska sreća", "Otac porodice" ,"Seoski kmet" ,"Kuvarica se udaje", "Ćuran", "Sredstvo protiv pijanstva", "Kontrabas i flauta", "Uputstvo kandidatima za ženidbu", "Muzikant", "Bez mesta" i "Nevolja", zaslužuju vašu čitalačku pažnju.
Stoga, Čehovljizujte svoje leto i nasmejte buduće dane!

19. мај 2016.

"Devojka sa zlatnim očima" Onore de Balzak


Francuski romanopisac i po mnogim kritičarima, ključna figura realizma, istoričar naravi francuskog društva - Onore de Balzak (20.maj 1799.-18.avg 1850.) jedan je od najplodonosnijih autora prve polovine 19.veka i hroničar jedne epohe postojanja francuskog društvenog miljea. Pred kraj života omiljen, slavljen i ovenčan članstvom u Francuskoj akademiji i Društvu književnika, svoj spisateljski put započeo je grčevitim pokušajima pisanja na malom tavanu porodične kuće, na mestu gde su u sukobu između roditeljskih težnji i završene advokature i stremljenja ka stvaranju savršenog dela, izronile prve misli i prvi redovi "nejakih, nedovoljno dobrih" romana koje će Balzak, u svom perfekcionizmu, odbaciti kao nedostojne i potpisati ih tuđim imenima. Tek deset godina kasnije, jedan roman kao sinteza njegove težnje ka idealnom i stvaralački zrelom, otvoriće mu vrata književnog sveta i doneti mu zasluženu pozitivnu kritiku. Ali ni one negativne nije se pribojavao - objašnjavao ju je rečima da je baš ona znak revolucionarnosti i istinitosti dela o kojem se sudi. A takva su bila baš sva njegova.
"Devojka sa zlatnim očima" poslednji je deo trilogije "Priča o trinaestorici" i poput mnogih njegovih romana, objedinjenih u celinu zvanu Ljudska komedija, bavi se strastima, porocima, zaverama, usponima i padovima francuske buržoazije i iznad svega - psihologijom mase. Baš zato u I glavi, "Pariske fizionomije", pisac nastoji da pruži svoj uvid o duši Pariza, o naravi njegovih žitelja, o osobinama i karakterima svakog građanina Pariza ponaosob. I tu se prvi put može osetiti jasan ton prezira sa kojem Balzak govori o stanovnicima ovog grada ali i cele Francuske, smatrajući buržoaziju najnižom od svih društvenih klasa, skorojevićima lišenim svakog osećaja za duhovnost i ispravnost, za lepotu i etiku.

" Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost; mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. "
" Koja duša može ostati velika, čista, moralna, plamenita pa, prema tome, koje lice može ostati lepo u posrtanju na koje se nailazi prilikom izvođenja zanata koji vas primorava da sagledate veličinu ljudske bede, da je analizirate, merite, procenjujete, da se njome bavite? "
" Umetničko lice je uvek preterano, ono se uvek nalazi iznad ili ispod konvencionalnih crta da bi ga glupaci smatrali idealom lepog. "

"Neobično srećna avantura", druga je glava ovog romana u kom se razvija priča o ljubavi, strasti i smrti poput mreže razapete između Anri de Monsea, mladića podjednako darovanog i srećom i lepotom i nenadanim bogatstvom i gospođice Pakite Valdes, devojke sa zlatnim očima, muze starih i požudne mete mladih Parižana, misteriozne stanarke još misterioznije palate De San Real. U borbi za zadovoljenjem svoje želje ka uživanju u telesnoj ljubavi sa Pakitom, Anri de Monse učiniće sve kako bi dokučio tajnu devojke sa zlatnim očima nesvestan da će otvaranjem te Pandorine kutije, otvoriti grobnicu jednoj mladoj duši, pronaći ključ svoje prošlosti i natovariti preteško breme na svoju, odveć opterećenu savest. Kroz dijaloge likova i piščeve opservacije, može se osetiti više nego očigledna Balzakova zgađenost ženskim rodom, njegov prezir i želja za uniženjem i poniženjem žena kao, po njemu, slabijeg i "glupljeg" pola. Postavlja se pitanje da li je to posledica njegovog načina života prožetog isključivo seksualnim avanturama i razvratnošću i činjenice da je ostao osakaćen za ljubav majke pa samim tim nesposoban da sentimentalnu ljubav sa nekom drugom ženom spozna ili je njegov prezir deo sveukupnog besa usmerenog prema društvu koje je oduvek težilo samo dvema stvarima - zlatu i zadovoljstvu, a čija je moć ipak počivala u rukama lepih žena, predstavnicama tog površnog društva.

" Kod mladića, ljubav je najlepše od svih osećanja, ona učini da život procveta u duši, ona svojom solarnom energijom razvija najlepše inspiracije i njihove najveće misli; prvenci u svemu dobijaju poseban značaj. Kod zrelih ljudi, ljubav postaje strast: snaga vodi zloupotrebi. Kod staraca, ona se prevara u porok: nemoć vodi do ekstrema. "

U poslednjoj glavi nazvanoj "Snaga krvi", pisac odmotava klupko svoje zavere ali i plete novo koje će zauvek ostati zamotano velom tajne i prikrivenog ubistva. Možda je poenta koja se može izvući baš ta da svaki porok i razvratnost vode u umiranje - duše, tela ili intelekta a možda i onog najtananijeg i najsvetijeg što posedujemo - savesti i osećanja. Da li je svaka idealna lepota osuđena na propast i da li samo moralno nečisti ostaju da traju? Da li je ropstvo samo fizička kategorija ili smo u gorem zatvoru onda kada nas um i inteligencija ograničavaju?
Onore de Balzak nije stigao da nam da odgovore. Prerano otišavši, poput svakog izvanrednog autora, ostavio nam je brojna pitanja otvorena. Da razmislimo, da shvatimo, da osvestimo. I prenesemo dalje, zarad lepote, života i sjaja u nekim drugim očima.
I zarad psihologije mase.
Moramo pod nju potpadati ali joj ne moramo i pripadati.