10. новембар 2019.

" Prodavačica" Sajaka Murata



Sajaka Murata je glas ženskog dela Japana.
A on se gotovo nikada ne čuje.
Tvrdokorno patrijahalno društvo kakvo je japansko, okorele tradicije, surove profesionalnosti i potisnute emotivnosti - ne naviklo je da svetu ponudi otvoren prozor ka ženskoj psihi. Lični i intimni, emotivni profili japanki su oduvek pod ključem zabrana i kulturoloških očekivanja. Društvo ih je oblikovalo kao bića koja postoje ali bez prava da glasno i jasno izraze šta žele i ko su, šta su im očekivanja od života i sveta, u sredini koja ne prašta drugačije a poštuje uštogljene japanske norme.
Sajaka je tu istupila.
Kao pionirka jednog novog pokreta.
Istražujući ovu spisateljicu, došla sam do podataka da je i sama radila dugo godina kao prodavačica u mini marketu pa je stoga ova knjiga svojevrsna autobiografija a lik Keiko - njena senka. Iako donekle poriče svoju povezanost sa Keiko tvrdeći da su im karakteri drugačiji i da se Keiko divi zbog prihvatanja stava da je neuklopljiva, životni stil koji vodi je demantuje imajući u vidu da je dugo godina radila kao prodavačica sa nepunim radnim vremenom i bez dece, veze ili braka na vidiku, kao žena koja u zrelim godinama i dalje deli dom sa svojim roditeljima.
Sa našeg aspekta gledanja - dosta drugačije od načina na koji mi živimo na ovim prostorima, sa njenog aspekta - praćenje stereotipa i utapanje u gomilu. Zato je taj njen književni glas toliko važan: jer prkosi svemu onome što je na javi teško postići i uraditi. Pišući ovakvu, socijalno i rodno angažovanu prozu, ona zadaje udarce bunta društvenoj klimi modernog Japana; samo tehnološki naprednoj i modernoj a suštinski i dalje nekadašnjoj i zaostaloj. Ova knjiga je oda ženskoj hrabrosti i odluci da se živi drugačije, po svojim pravilima, van definicije normalnog koju su ustanovili prosečni i površni pripadnici naše vrste, oni koji ovom svetu nisu doprineli ni mrvom originalnosti i hrabrosti već pukim komformizmom i spuštanjem glave.
Zato Sajaka hrabro diže glas.
Za Japan, za žene, za sve Keike ovog sveta. Nesnađene u vremenu ogrubele nežnosti.
Savršeno normalne baš takve kakve jesu.
U inat društvu - u čast slobode!

02. новембар 2019.

"Lutkar" Justejn Gorder

" Patnja se poništava kada nestane žeđi za životom. Preduslov toga jeste da se čovek liši neznanja, jer ono je uzrok žeđi. Tek kada se to desi, nastupa nirvana koja je njeno konačno gašenje."

Da li ćemo ikada prestati da budemo žedni? Za mene je to samo jedna velika iluzija.
Ili svog Pelea još uvek nosim na ruci.

....
Jakop je čovek oštroumne inteligencije. Brzopoteznih misli, impresivnog intelekta naviklog na stalno i beskrajno pronalaženje veza među jezicima i njihovim poreklom. Jer reči su jedine srodnosti koje su oblikovale njegov život. Ali nisu dovoljne da obuzdaju nagon za odlascima na tuđe sahrane gde se toplina i žal za preminulim pretapa i stapa u osećanje porodične bliskosti i srodnosti.
Možda baš zato još uvek postoji Pele. Plod njegove potrebe da progovori o onome što ga muči, o nepostojećoj bliskosti koju krpena lutka na ruci, sa karakterom vođe i drskom snagom, iznosi na površinu njegove zatrpane ranjivosti. Sve dok se nije pojavila Agnes.

" Ne prerastamo svoju ljudsku prirodu. Rastemo sa njom. I ona raste sa nama. " 

Svi smo mi pomalo Lutkari. Povlačimo konce svojih uobrazilja i maskota kojima se predstavljamo drugima, ušuškani u ideji da smo zaštićeni od patnje, od udaraca, od nesrodnosti sa drugima. Ali često zaboravljamo da smo i sami lutke koje neko odozgo povlači i pomera, dajući im svoju prirodu i svoju neiskvarenu lepotu.
Lepi smo i jedinstveni. Baš takvi kakvi smo. 
Ne treba nam Pele, ne treba nam Agnes.
Ni tuđi odlasci kao podsetnici da bliskost negde ipak postoji. Jer kad postoji, smrt joj nije merilo.
Ni  neophodan začin za očitavanje istinitosti.

" Jer preko ljudskog uma kosmos se hvata u koštac sa sopstvenim čudom i pokušava da iz sebe izvuče sopstvenu tajnu. "
 

14. април 2019.

" Sto jada " Emir Kusturica

...

" Ozbiljno, duša se hrani knjigama!
- Onda meni ne treba duša!
- Čovjek ne može bez duše!
- Jel se duša jede?
- Ne jede, ali da se ne bi prosula, mora čovjek da čita! - zagolicala me majka, izvukla osmijeh, ali to nije značilo da sam poverovao u te njene priče o duši. "

...

Za mene će Emir Kusturica zauvek biti čovek iz naroda. Podučen svetskim a opasan našim - nasleđem, tradicijom, kulturom; sklonošću ka istorijski i jezički bliskim.
Njegova mašta i talenat davno su prevazišli granice ove naše, podeljene zemlje ostavljajući mu u amanet seme sećanja na burnu prošlost i bosansku svest; ljubav ka rodnoj grudi, ka Sarajevu, ka brdovitom Balkanu na kom je svoje stope zauvek ostavio duž kamenih stepenica Drvengrada, u svakoj duši koja je disala pod nebom Kustendorfa... U svakom čitaocu koga je dotaklo sto jada a smrt mu bila i ostala, neprovjerena glasina. Prevazišao je on, pa i ujedinio, mnoge izdeljene grane jedne vrhunske umetnosti - kako život satkati od trenutaka i sačuvati ga od zaborava kroz napisano, izrečeno, za svagda u slici uhvaćeno, da bi trajalo i generacijama toliko dalekim da ih jedva možemo i sagledati - donelo sve ono lepo što su njegove očinske ruke stvorile; nadahnuće, doživljaje, malo realnog a više mašte, mnogo života i iskustva u njemu.
Neke istine koje danas sve više počinju da blede, gažene vremenom koje u ambis sve više odmiče i za sobom vuče rodoljublje, one nekadašnje komšijske odnose, dečije zvrčke i bezazlenost momčadije. Proste priče kakve se danas više ne vode jer im je esencija već odavno zatrovana.
Sve je to spasio i odbranio naš Kusturica.
Heroj iz nekog lepšeg doba.
A kada se svetla pozornice ugase, pred nama stoji on koji i jeste - običan čovek, očiju skrušeno podignutih k nebu.

" Oči naše, tuga nebeska. "
Oči koje su možda i previše tuge videle na ovom svetu a nisu se dale, nsu se predale. Jer život uvek pobeđuje nad smrću; svako je uspenje iz očaja kao uspenje na liticu, na božansko, na svemoguće i večno. Stoga je Kosta u " Zmijskom zagrljaju " ništa drugo do Kusturica lično ali možda i svaki drugi muškarac koji bi pred bezumljem ljubavi učinio sve, da je spasi i odbrani, sačuva i održi kao jedino istinski dobro, istinski vredno i čisto u životu.
Jer " ljubav najuspešnije usmerava sudbinu, a teška sudbina nije večna. "
I nju najbolje skraćuje humor, špil dosetki koje Kusturica maestralno vadi jednu za drugom kroz ljubavno priznanje Milijane Gačić, pijano posrnuće Rođe Olimpijskog šampiona, pokušaje kulturnog prevaspitanja Alekse Kalema od strane njegove majke Azre i naposletku, u mladalačkoj avanturi momaka za kojima se traga kao i za strancem u braku.
Dugo se nisam toliko iskreno smejala čitajući jednu knjigu, oduševljena dijalozima, preokretima, nenadanim rečenicama koje bi me prikovale za stranice ove divne knjige.
Suviše joj je brzo došao kraj.
I sve se nadam, Emir već radi na njenom nastavku.
Jer su Aleksa, Milijana, Azra, Braco, Crni već  odavno izašli sa ovih stranica i eno ih tamo negde, među nama, umešali se među narod i uživaju što se o njima toliko priča dok smišljaju neke nove avanture. A i da ih ne sprovedu u delo, već su legende o čijim dogodovštinama će se prepričavati kroz buduće godine.
Negde tamo, Kusturica se smeška.
Jer zna da je uspeo da ostavi trag još širi i veći od Kustendorfa.
Osvetlio nam je srca nekim čudnim reflektorima.
A nemamo gde da se sakrijemo, ni od njega ni od nas samih.
" To ti je tako, pa ti vidi. "

26. децембар 2018.

" Tunel " Ernesto Sabato



  
    Ernesto Sabato bio je soñador. Očiju uprtih ka zvezdama, širom otvorenog uma koji je prodirao do svih, tada poznatih, granica fizike. Bio je ugledni profesor Univerziteta, stipendista na Institutu "Marija Kiri" u Sorboni. Činilo se da je svet nauke dobio novog mislioca, filozofa, praktičara i teoretičara čija je žar za znanjem prevazilazila granice rodne Argentine. A onda, tek tako, ta varnica se ugasila na pragu njegovih plodonosnih godina rađajući iz jedne velke ljubavi dve još veće - brak sa Matildom Kusminski Rihter i želju da se spoznato prenese putem pisane reči.

Jedan od najvećih pisaca Argentine bio je rođen! A zapravo, nije ni bio argentinac. Već u poznim godinama, italijanskog porekla i argentinskog pasoša, Ernesto objavljuje svoje najpoznatije delo i početak svoje trilogije, " Tunel ", psihološku dramu ostrašćenih, bezglavo zarobljenih u tunelu ludila, u magnovenju destruktivne ljubomore i strasti. Pitanje je samo da li ćete se prepoznati čitajući priču o Huanu Pablu Kastelu.
Da li postoji ta jedna reč kojom se opisuju tuga, očajanje i manija gubitka?

"... U svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kome sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnh delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojom šifrovanom slikom. "


Scene i slike užasa uvek nam lakše parališu pažnju od scena dobročinstava i sreće. Kao da strahote i okrutnost bude u pripravnost sve naše kapacitete, svaku poru i potrebu za nakaradnom radoznalošću, za saznanjem, za shvatanjem kako to zlo i zločinački um funkcionišu. Možda u strahu da i kod sebe ne prepoznamo neko seme te rušilačke snage, sile suprotne životu.

Ono što očarava je Sabatov jezik. Jezgrovitost, jednostavnost, sažeta sadržajnost. Čar običnog rečenog na običan način a obojenog vrelinom osećanja poput očaja i besmisla. Sabato pripoveda nezadrživom lakoćom! A taj toliko prisutan apsurd, očigledan iako na njega nikada nije ukazano ni jednom rečju ni jednom naznakom samoga pisca, konstantno je prisutan vodeći čitaoca, poput iskusnog vodiča kroz lavirint suludih zaključaka nesrećnog junaka.

I od tog trena - priča počinje.



Slika pod nazivom "Materinstvo" postavljena je na zidu jedne ugledne galerije, potpisana imenom i prezimenom ništa manje poznatog i cenjenog umetnika, Huana Pabla Kastela, od kritike obožavanog zbog "intelektualno dubokog" prisutnog na njegovim platnima. Ali Huan Pablo prezire kritičare smatrajući ih gomilom lakrdijaša koji nikada u svojoj ruci nisu držali kičicu pa ni iznedrili nešto tako uzvišeno poput slikarskog dela. On veruje sudu običnih ljudi ali ne bilo kojih već onih retkih koji će u prikazu majke sa detetom u rukama, u gornjem levom uglu platna ugledati prizor prozorčeta sa koga jedna nepoznata žena čežnjivo i očajno posmatra pučinu. Nekoga očekuje, nekome se nada a niko je ne uočava na platnu koje slavi život.
Niko sem Marije Iribarne Aljende.
Žrtve puke slučajnosti i pogrešne odluke.

U ovom kriminalističkom romanu ulozi snova i nesvesnog pridodata je važna uloga. Oni su putokazi ali i stranputice; alibi nasilnih ponašanja i izrečenog. Nekada su i opravdanja počinjenog, iskreno svedočanstvo da se zaista sve tako desilo. Preobražaj duše i psihe kojeg je junak na dubljem nivou svestan čini da njegovi snovi bivaju jedno veliko ogledalo u kojem se on neprestano posmatra, procenjuje, ogleda i dograđuje; on je i posmatrač i učesnik svih zbivanja. Mađioničar koji se pod dejstvom svojih živopisnih snevanja transformiše iz brižnog i nežnog ljubavnika u razgoropađenog nasilnika i ubicu željnu krvi. Ali i tada - on plače.

Razdor koji ga ispunjava, sve je veći.



" U mesecima koje sam proveo u zatvoru, mnogo puta sam pokušavao da razmislim o poslednjoj reči koju mi je uputio slepi čovek, o reči bezumniče. Veliki umor ili neki mračni instinkt često me sprečava da to uradim. Možda će mi to jednoga dana poći za rukom a onda ću takođe analizirati razloge zbog kojih je Aljende izvršio samoubistvo.

Barem sam u stanju da slikam, mada mislim da mi se lekari smeju iza leđa, kao što su se smejali na suđenju kada sam pomenuo scenu sa prozorom. " 



Sabato svoj “ Tunel ” nije deklarisao kao sagu o mentalno bolesnom čoveku. Naprotiv, posvetio ju je svima onima u kojima postoji bar naznaka senke Pablove ličnosti; ta potreba da se zarad posedovanja tuđe ljubavi  svesno zakorači i ostane u tunelu bez izlaza.

A možda postoji bar onaj jedan.

Prozor u svet širok i bez granica.