09. децембар 2016.

"Zovem se Crveno" Orhan Pamuk

...
Ambiciozno delo koje sam oduvek želela da pročitam, "Zovem se Crveno" Orhana Pamuka, našlo se na mom stolu pred kraj ove godine. Ali dozvolite da vas, na samom početku ovih interpretacija, uputim na nešto: ukoliko niste spremni da školujete svoje strpljenje, ukoliko niste spremni da se bezvremeno zagledate u svaku od minijatura opisanih u ovom delu, u mudrost i istinu iza reči i legendi Kurana Časnog i antologijske povesti Osmanske istorije, onda niste spremni za ovu knjigu. Jer Orhanu Pamuku treba dati vremena, lepoti njegovih misli treba dati dovoljno široka krila da mogu da se razviju u svoj svojoj punoći i do tančina vam predoče to bogato nasleđe islamske umetnosti.
Pa počinimo onda, odande odakle je sve krenulo. 
Vratimo se u Instanbul , u okrilje kasnog 16.veka. 
...

 " Što je neki grad veći i šareniji, to on ima više kutaka u kojima bismo sakrili zločin i greh; što je mnogoljudniji toliko ima onih među koje bismo se s tim zločinom mogli umešati. Pamet gradova trebalo bi da se meri ne učenjacima, bibliotekama, minijaturistima, kaligrafima i medresama kojima gradovi prižaju utočište nego mnoštvom zločina koji su hiljadama godina vršeni tajno u njihovim mračnim ulicama. Po toj logici, nema nikakve sumnje da je Istanbul najpametniji grad na svetu. "

Vraćajući se u doboku prošlost svog rodnog grada, u Istanbul kao kolevku umetnosti slikarstva i minijature - te delikatne tehnike ukrašavanja bordura crtežima prirode, verskih i istorijskih motiva, Pamuk započinje priču o vremenu koje je jedan grad i njegovu naciju obeležilo svim onim od čega je srce iskakalo iz grudi - strašću, pohlepom, zločinom i ljubavlju. Među kolonijom talentovanih umetnika minijaturista, u esnafu majstora Osmana, počinju da se rađaju zavist i ljubomora potpomognuti ne samo osećajem da jedan slikar zvani efendi Otmeni, nadahnuto prednjači u odnosu na svoje drugove minijaturiste svojim stilom i lepotom svog rada, već i samim postojanjem Tajanstvene knjige u čije značenje malobrojni odabrani behu upućeni. Ta čudesna ali misteriozna knjiga, naručena od strane samog Padišaha, pada kao teret na efendi Teču, uglednog građanina Istanbula koji oko sebe krišom okuplja četvoricu najtalentovanijih minijaturista ne bi li taj, kako će se ispostaviti bogohulni projekat koji prkosi Kuranu Časnom, doveo do kraja. No, izrada te knjige koštaće života dvojicu članova te male grupe ali će senka mogućeg ubice pasti na čitaf esnaf. I dok sudbina izdaleka dovodi efendi Crnog, posinka uglednog građanina Teče, željnog da ispuni svoj dvanaestogodišnji san i oženi prelepu Šekure, Tečinu kći, pred njega iskrsava mnogo teži i ozbiljniji zadatak - da pronađe ubicu koji seje smrt po esnafu i vrati ukradenu poslednju stranicu iz Tajanstvene knjige oko koje se ispredahu priče da više nego bilo koja slika pre nje, vređa i unižava veru i moral osmanske minijature i zapovesti islama.

" Čujem kako pitate: šta znači biti boja?
Boja je oku dodir, gluvima muzika, jedna reč u tami. Pošto već desetinama hiljada godina osluškujem razgovaranja duša, poput fijukanja vetra, od knjige do knjige, od stvari do stvari, hajde da vam kažem da moj dodir liči na dodir anđela. Jedna moja strana ovde doziva vaše oči; to je moja ozbiljna strana. Jedna moja strana u vazduhu leprša na krilima s vašim pogledima; to je moja vetropirasta strana.
Srećno li sam što sam crveno! Izgaram; moćno sam; znam da me primećuju i da mi se vi ne možete odupreti. "

Značenje crvene boje kao dominanatnog motiva u ovom delu, dovodi se u vezu sa mnogo aspekata turske kulture i istorije. Pre svega, crvena je boja krvi. Ali ne samo krvi koja je prosuta u brojnim ratnim podvizima koji ispunjavaju stranice osmanske istorije, već i krvi dvojice minijaturista za čijim će ubicom čitaoci tragati bez daha do poslednjih redova ovog dela. U znak časti ka svojoj trijumfalnoj istoriji, crvena krasi i zastavu Republike Turske, u čijem se središtu nalazi polumesec kao simbol islama. Ali crvena je i boja ljubavi, boja strasti koja se rasplamsava oko romanse Šekure i Crnog. To je boja beskrajne posvećenosti i zaljubljenosti u minijaturu, u slikarstvo, u radove Behzada i starih Heratskih majstora. Crvena je i omiljena boja mastila koja se u radionici Osmanovog esnafa najviše koristila. Boja mastila koja će se pomešati sa bojom krvlju druge nesrećne žrtve tajanstvenog ubice.
Ali crvena je i boja rođenja! Boja života i optimizma, boja trake za kosu koja se porodiljama u tradicionalnim sredinama Turske vezuje oko glave radi dobrodošlice sreći koju donosi nov život u kuću i veličanja prvorotke kao majke, zaštitnice tog nevinog života. Stoga, Zovem se Crveno može da znači i - Zovem se Život. Jer svaki je život obojen svim primesama crvene, od radosti i prosperiteta do gubitka i tamno crvene boje smrti.
A u međuvremenu, sve su to prelasci od jedne do druge nijanse crvene.

" Postojalo je bezgranično vreme pre nego što sam se rodio, a, i pošto sam umro, i dalje postoji vreme kojem neće biti kraja! Dok sam živeo o tim stvarima nisam ni razmišljao; živeo sam, tako, obasjan svetlošću sred dva vremena tame. "
" Bilo mi je dovoljno da četiri dana pošto sam ubio onog jadnika hodam istanbulskim sokacima, pa da shvatim da je pritajeni ubica svako u čijem oku ugledam odsjaj oštroumlja, a na licu senku što je baca odblesak duše. Samo su glupaci nevini. "

Ono što karakteriše prozu Orhana Pamuka i ovo delo izdvaja od mnogobrojnih drugih koje ćete pročitati, a koja neće u vašoj duši ni za trenutak zaseniti Zovem se Crveno, jeste neobičan način pripovedanja koji podrazumeva pripisivanje svesti mrtvim predmetima uz mogućnost obraćanja i mišljenja. Dakle, personifikacija. Oživljavanje neživog. Pa ćemo tako čuti ispovesti osmanlijskog novčića i njegove putešestvije od džepova lopova do usana promućurnih istanbulskih trgovaca; uzdahe stabla nara na koje se Šekure u svojim trenucima samoće i tuge oslanjala gledajući Crnog sa prozora; misli konja kojeg su minijaturisti toliko puta nacrtali ne da bi podsećao na konja kakvog oni vide već na onog kakvog je Alah zamislio... I slušajući priče onih koje inače ne možemo da čujemo, u nama se budi svest da ti isti predmeti koje nas svakodnevno okružuju, u mašti pisca imaju neko kolektivno sećanje, nešto što im daje mekoću i ranjivost i čini ih, ne samo našim slugama i potrebama, već našim saborcima kroz dane koji prolaze. 
Svedocima našeg vremena.

" Nisu isto slep i koji vidi. "
Kuran, al-Fatir, 19
" Božji su i Istok i Zapad. "
Kuran, al-Baqara, 115

I za kraj, teško je a ne osvrnuti se još jednom na nasleđe i tradiciju koju Orhan Pamuk toliko željeno čuva od zaborava i putem ove, a verujem i drugih svojih knjiga, prenosi na sve generacije koje će doći. Taj osećaj ponosa koji provejava iz njegovih reči, osećaj dike zbog pripadanja jednoj toliko kompleksnoj religiji i kulturi kakva je islam, čine ga, ne samo njenim najboljim savremenim prenosiocem i čuvarem već takođe, i misliocem modernog islama, onog koji je miljama daleko od ratova i nasilja, približen istinskoj ideji koju propoveda - Božji su i Istok i Zapad. Nema granica među nama sve dok smo ljudi koji dele istovetne životne vrednosti.
Porodicu, ljubav i ognjište.

p.s. Posebnu zahvalnost za ovo delo, osim Orhanu Pamuku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost 2006.godine, dugujemo i izuzetnom prevodiocu, gospodinu Ivanu Panoviću, koji je za Geopoetiku, do tančina verodostojno, čuvajući izvorni jezik i misao, preveo sa turskog ovu knjigu. Hvala vam!

09. новембар 2016.

"Мuškarci bez žene" Haruki Murakami


" Jednog dana, iznenada, postaješ jedan od muškaraca bez žene. Taj dan ti stiže naprasno, ne davši ni najmanji nagoveštaj predskazanja, bez opomene i predosećaja, bez kucanja i upozorenja. Tek, skrenuo si iza nekog ugla i shvatio da si već tu. Ali,više nema nazad. Jednom kad se iza ugla skrene, to za tebe postaje jedan jedini svet. U tom svetu tebe sad nazivaju jednim od 'muškaraca bez žene'. Beskrajno hladnom množinom. "
" Koliko god prazno ono bilo, ovo je i dalje moje srce. U njemu je još ostalo ljudske topline, makar i sasvim malo. Neka lična sećanja, poput morske trave upletene oko stuba na obali, u tišini čekaju plimu. Neka osećanja će sigurno prokrvariti budu li rasečena. Ja sada svom srcu još ne mogu da dozvolim da odluta na neko nepoznato mesto. "

. . .
Nadrealni ljubavnik savremene proze i svedok čudesnog u običnim životima. Tako sam doživela prvi susret sa prozom jednog, po svemu nesvakidašnjeg, autora današnjice. Nesuđenog Nobelovca čiji kvalitet pripovedanja, snaga mašte i maestralnost napisanog samo rastu sa godinama poput tomova njegovih novih knjiga. A "Muškarci bez žene" predstavljaju povratak na tlo kratke priče i svedočanstvo o ljubavima, nadama i tugama nekih sasvim (ne)običnih muškaraca. Po uzoru na Hemingvejeve "Muškarce bez žena", ova zbirka priča na koju se čekalo devet godina nakon prethodnog Murakamijevog ostvarenja, objedinjuje sedam piščevih doživljenih, proživljenih ali i zamišljenih iskustava u kojima nam predočava snagu i sentiment muške psihe, svet njihovih emocija ogoljen do same srži bola, gubitka i spoznaje.
Seksualnost kao pratilac svih Murakamijevih priča o ljubavi i gubitku, u ovom delu prikazana je i opisana bez ustezanja i cenzure, sasvim suprotno uvreženom mišljenju o uzdržanom japanskom temperamentu i naravi. Naprotiv, Murakami svojom slobodom da piše otvoreno i duhovito o onome što je u društvu iz kojeg je potekao još uvek tabu; tom slobodom da lascivno opisuje seksualnost i dodaje opaske o intimnim trenucima svojih junaka, on otvara priliku svakom čitaocu da preispita i svoje lične predrasude po pitanju spomenutih tema i da svakoj od priča priđe dublje, saosećajnije, iskrenije, priznajući da povremeno i sebe prepoznaje u stidu i nemiru, u neiskustvu ili mašti nekog od njegovih junaka. A životnost je ono što najviše odlikuje murakamijevsku prozu u ovom delu; ta pitkost i jednostavnost koja se lako usvaja a dugo pamti.
I nikada ne zaboravlja već samo prepričava dalje.

" Da li ste ikada poželeli da se ne vratite sebi?
 - Pa i ne bih imao kome drugom da se vratim.
 Vratiš se sebi, čak i ako to ne želiš. Samo, tada kad si se vratio, položaj ti je nešto drugačiji nego pre.
 To je pravilo. Nije moguće da bude potpuno isti. "
 " Pa ipak, ma koliko se dobro razumeo sa nekim, ma koliko tog nekog voleo, sasvim se zagledati u tuđe srce je nemoguće. Čak i ako to želiš, time samo sebi otežavaš. Ali, ako se na to nameriš, ako se samo potrudiš, zahvaljujući tom naporu uspećeš čestito da pogledaš u sopstveno srce. Stoga, ono što na kraju svega moramo da uradimo jeste valjda da se sa svojim srcem umešno, istinski pomirimo. Ako stvarno želimo nekog drugog, onda nam ne preostaje ništa do da pogledamo duboko i pravo u sebe. Ja tako mislim. "

Kroz svoje priče, poput najboljih autora, Murakami nam nudi i sekvence svoga života, iskreno i nedvosmisleno. Tako nam otkriva da je rano pronašao ljubav svog života i uplovio u bračne vode; da strastveno voli gramofonske ploče ili da hiragana kao deo japanske tradicije, i dalje opstaje kroz imena likova u njegovim romanima. Stoga Murakami ne očarava samo impresivnom biografijom već saosećajnim, dobro vođenim pripovedanjem koje u čitaočevoj mašti živo budi slike ljudi kakvih i same svi poznajemo; to su one, samo naizgled nepoznate ličnosti, stranci koje srećemo iznenada i neočekivano a koji nam poput Kamite, bravareve kći,Misaki, Kitarua i doktora Tokaija, ukazuju na svet koji živi ispod neme spoljašnjosti fizičkog, na sve te tanane i delikatne emocije koje pletu mrežu muške sudbine sve dok ga potpuno ne zarobe ili pak oslobode.
U telu i dahu samo jedne, posebne žene.

" Kad se njeno srce pomeri, ono za sobom povuče i moje. Kao dva čamca vezana konopcem. Čak i da želim da presečem tu vezu, sečivo kojim bi se ona dala preseći nigde ne postoji. "
 " Izgubiti ženu u suštini značilo je upravo to. Ono što žene čoveku daruju jesu ti posebni trenuci u kojima mu se, usled stvarnosti, ta stvarnost poništava. "

Poslednja priča, po kojoj je i celokupna zbirka dobila ime, "Muškarci bez žene" , predstavlja najpoetičniju i najljubavniju odu ženama koju sam ikada pročitala. Beskrajno nežnu i osećajnu zahvalnost ženama za sve to što jesu, za sve čudesno što unose u život svojih muškaraca. I to javno i sentimentalno priznanje preporučujem posebno, svim svojim muškim čitaocima da pročitaju i da uhvate bar delić te murakamijevske filozofije o ljubavi prema ženama.
O njihovoj vrednosti i njihovim lepotama.
 

15. октобар 2016.

"Devojka od papira" Gijom Muso


" Pisanje me je dovodilo u neko čudno stanje: stvarnost je malo-pomalo ustupala mesto fikciji i moji junaci ponekad su postajali tako stvarni da su me svuda pratili. Njihove patnje, sumnje i sreće postajale su moje i nastavljale da me opsedaju i posle završetka romana. "

...
Pre ove knjige, o Gijomu Musou (1974 -   ) sam znala tek toliko da je u pitanju pisac bestselera kojeg objavljuje jedna od naših najpoznatijih izdavačkih kuća. U vreme kada se reč bestseler na našim prostorima dosta olako koristi i čije je značenje toliko izvitopereno da može ali i ne mora biti pečat kvaliteta dela već samo dobrog marketinga, skeptično sam u ruke primila "Devojku od papira", knjigu originalnog i lepog naziva. Ali nakon pročitanih trideset i devet poglavlja ovog romana na granici fantazije i sadašnjosti, sa zadovoljstvom mogu reći da je ova knjiga i više od bestselera.
Za mene, ovo je otkriće godine a Gijom Muso, još jedan od modernih velikana kojima se divim.
I književni genije koji može hrabro da ukrsti svoje pero sa bilo kojim autorom sadašnjice.

"Otkad me je Aurora napustila, u srce mi se trajno uvukla neka vrsta kancera, kao kad se pacov uvuče u špajz, i nagrizala me. Tuga me je razdirala kao neki ljudožder, sve dok me nije lišila svih emocija i volje... A stvarnost je bila tu: moja muka je uvek bila ista i ja već godinu dana nisam napisao ni redak. I mozak mi se sledio. Reči su mi izmicale, želja napustila, mašta presahla."

Gijom Muso, francuski je novelista ovenčan međunarodnim književnim priznanjima i autor čija su dela adaptirana i izvođena u pozorištima širom njegove domovine a 2009.godine - i ekranizovana. Na trideset i četiri svetska jezika, prevedeni su kreativni, nestvarni svetovi ovog književnog genija čija životna drama i teška saobraćajna nesreća, samo produbljuju njegovo poimanje života i otvaraju kapije svega onog nesvesnog što je imao u sebi a doživeo u tom kratkom i grubom susretu sa smrću. Stoga, njegova bujna mašta, jednostavan i upečatljiv stilski izraz, očaravajuć intelekt i godinama nadmašena mudrost na prečac i ubedljivo, osvojile su književnu kritiku ali i čitalačku publiku koja ga danas, širom sveta, slavi kao modernog viteza pisane reči, kao jednog od najomiljenijih autora današnjice. Gijom Muso, po struci ekonomista, oduvek je verovao u svoju viziju autora koji ruši granice između sebe i čitaoca smatrajući da autor počinje da živi onog trenutka kada njegova knjiga zaživi u mašti nekog dalekog čitaoca, kada se obistini na način koji je strogo individualan i samim tim poseban svakom umu jer svaka duša stvara svoj jedinstveni svet mašte, fantazije i nestvarnog.

"Čitalac se može smatrati glavnim likom romana, podjednako kao i autor, jer bez njih se ništa ne događa."

"Devojka od papira" otvara priču o Tomu Bojdu, mladom i uspešnom piscu "Trilogije o anđelima", planetarno popularnom delu koje ovom dečaku iz Makartur Parka, posle godina fizičke i psihičke torture teškog detinjstva, otvara vrata visokog društva, materijalne dobiti i bogatstva. Na vrhuncu svoje slave, Tom upoznaje Auroru Valankur, svetu omiljenu pijanistkinju, podjednako talentovanu, uspešnu i harizmatičnu ličnost sa kojom spoznaje ljubav verujući da je u svetu površnih vrednosti slave, pronašao ono za čim je najviše tragao. Ali različit socijalni milje iz koga su potekli, bahatost, egoizam i druge nus pojave popularnosti, odvajaju ih na putu ka budućnosti, deleći stvarnost na vreme pre i posle Aurore, na procep mašte i realnosti na strani 266.u liku Bili Doneli, junakinje iz Tomovog romana koja usled štamparske greške biva prebačena iz sveta fikcije u onaj opipljivi i stvarni nivo postojanja. Slikovito, komično, šarmantno i vrcavo, Gijom Muso dočarava susret dva sveta međusobno suprotstavljena, dva sveta koji isključuju jedan drugi a moraju da egzistiraju zajedno u nameri da zatvore stvoreni zjap na stranici 266. i stoga polaze u Meksiko, u avanturu koja će im doneti mnogo više od potpisanog sporazuma na salveti restorana brze hrane kraj dugog, prašnjavog puta ka sreći...

Istražujuči prelaze realnosti i mašte, došla sam do saznanja da je lik Toma Bojda donekle istorijski pozajmljen i potkovan; naime, postojale su dve ličnosti pod tim imenom koje se mogu dovesti u vezu sa ovim likom iz romana, jedan Tom Bojd bio je izdavač iz Edinburga plemenitog porekla dok je drugi Tom Bojd bio američki pisac i novelista, najpoznatiji po svojoj autobiografskoj knjizi o uspomenama sa ratišta. Ali ovi podaci ne čude imajući u vidu duboko poštovanje koje Muso gaji prema istaknutim ličnostima u kojima nalazi inspiraciju i nadahnuće - ova knjiga obiluje citatima autora poput Viktora Igoa, Milana Kundere, Fransoaza Sagana, Martina Lutera Kinga, Ničea, Emili Bronte... Njegova načitanost proizilazi iz svakog napisanog reda ove knjige i ukazuje na orijentir kvaliteta kojem je težio. Navodeči sva ova imena i njegove omiljene citate, Muso odaje priznanje svim autorima koji su izvršili dubok uticaj na njegovu prozu i ovim gestom se pozicionira ne samo kao veliki autor, već isto tako i kao veliki čitalac i veliki čovek.
I autor budućnosti kojem se ceo svet divi.

"Ako umetnost postoji zato što stvarnost nije dovoljna, može naići i trenutak kada ni umetnost nije dovoljna, pa se pravi još jedan korak, ka ludilu ili smrti."
" Život nije video igra gde se može krenuti od početka. Vreme prolazi, a mi prolazimo sa njim i najčešće radimo ono što možemo, a ne ono što bismo hteli. Ostatak čini sudbina, a sreća povremeno doda po neko zrnce soli. To je sve."

"Devojka od papira" sa neočekivano puno preokreta, zaintrigiraće i pokrenuti maštu i najtvrdokornijeg čitaoca, ubeđenog da već zna završetak sage o anđelima. Ali ta trilogija postaje samo početak za mnoge ideje koje su se rodile i koje će svoje svetlo videti možda baš u nastavcima priče o (ne)stvarnoj devojci sa stranica romana.
Priče o (ne)mogućoj ljubavi autora i njegovog dela
Priče o Tomu i Bili Doneli.

29. август 2016.

"Razgovori u četiri oka" Ingmar Bergman


 " Igramo mnoge uloge. Neke zato što nas zabavljaju, neke zato što drugi žele da ih igramo. Najčešće zato što hoćemo da se zaštitimo. Tako neprimetno gubimo ono što nije uloga. Dok živim, i život teče, udaljujem se od onoga što je 'moje stvarno ja', ili kako već da ga nazovemo. "
" U Čovekovu Svetost upisana je Istina. Ne može se počiniti nasilje protiv Istine, a da se loše ne prođe. A da se ne učini zlo."
" Ali jedno je sigurno: okruženi smo događajima koje čulima ne možemo da shvatimo, ali koji na nas neprekidno utiču. Samo nam Pesnici, Muzičari i Sveci pružaju ogledala nepojmljivog. Oni su videli, znali, shvatili. Ne u celosti, nego u komadićima."

Ingmar Bergman (1918-2007) ostao je zapisan u istoriji svetske kinematografije kao kreativni genije, kao vizionar, kao strastveni zaljubljenik scene i njenih učesnika. Ovaj najveći švedski filmski i pozorišni reditelj svih vremena, autor je brojnih književnih i filmskih ostvarenja koja su u vreme kada je stvarao, pomerala granice prihvatljivog i opšte prihvaćenog, svojom filozofijom religije, etike i porodice kao osnovne jedinice društva.
"Razgovori u četiri oka" poslednji su deo njegove autobiografske trilogije kojom se na intiman i ličan način, izborio sa svim nedaćama koje su potresale njegov dom i rano detinjstvo. Ovo je roman o trpljenju, o vaskrsenju - nade,vere, urušenih porodičnih vrednosti ali pre svega, ovo je delo o opraštanju. Delo koje će vas duboko dirnuti toplim, lirskim tonom pripovedanja, bez suvišnosti, bez nepotrebnih detalja, sa naglaskom na suštini, na proživljenom, na pogrešnom i ispravnom, na pomućenoj pa pronađenoj moći vere. Ovo je roman koji me je naučio možda i najdubljem saosećanju koje sam ikada osetila. Jer lako je osuditi a teško oprostiti. Osim ako drugom biću damo šansu da bude ono što jeste, slojevita ličnost u raznim nijansama crne i bele, ličnost kakva zavređuje i prkos i oproštaj, i inat i razumevanje, i odricanje i shvatanje.  
I razočaranje i ljubav.

" Kaže se da je ljubav slepa, ali to uopšte nije istina - ljubav jasno vidi i dobro čuje. Ona vidi i čuje više nego što želi. "
" Zašto da se zbijamo u mrak i kukavičluk, kad možemo da izađemo na svetlost dana i kažemo svim ljudima - najvećem mogućem broju ljudi, pre nego što budemo zarobljeni, mučeni i ubijeni - da im kažemo da ljubav postoji, kao stvarnost u našim životima, na koju ne obraćamo pažnju. "

Koncipirana u pet razgovora vođenih u periodu od maja 1907.godine do oktobra 1934.godine i zaokružena Epilogom/Prologom, ova knjiga prati bračnu dramu Bergmanovih roditelja, Ane Okerblum i pastora Henrika; njihov brak iz ljubavi koji se mnogo pre vremena pretvorio u poprište nesreće za oba supružnika. Njegova majka pak biva, dovoljno hrabra ili dovoljno očajna da iz te nesreće pobegne u vanbračnu vezu sa mlađim i po mnogo čemu, neprikladnim muškarcem Tumasom, jedinim koji joj nakratko vraća "ukradenu" mladost i vreme izgubljeno sa mužem čije su religijske strasti bile veće od onih ljudskih. Pa ipak, u raskolu sopstvenih religijskih uverenja, Ana odlučuje da svom mužu prizna neverstvo i time ugrozi svoj brak, porodicu i vanbračnu vezu koju je vodila.
Ono što je posebno interesantno jeste Bergmanov odnos prema hrišćanstvu. Kao dete pastora i pristalice Lutera, jako rano je, već u 8.godini odbacio njegova učenja smatrajući ih previše stranim i krutim. Međutim, on gaji duboko poštovanje prema tom porodičnom nasleđu, prema znanju koje mu je usađeno a koje do tančina prenosi u ritualu poslednjeg pomazanja opisanog u Epilogu. Pa ipak, od istog se jasno i glasno ograđuje.

" Većina ljudi veruje da je Luter ukinuo ispovest. To nije istina. On je preporučio nešto što je nazvao 'razgovorom u četiri oka'. Ali taj izvrsni reformator nije bio veliki poznavalac ljudi. Teško je na svetlosti dana, i licem u lice. Za takve prilike nesumnjivo je bolji magični polumrak stolice za ispovedanje , šaputavi glasovi, miris tamjana. "

Na osnovu građe ovog dela, snimio je istoimeni film 1996.godine. Na taj način, kao da je želeo da raznovrsnoj publici, približi deo svoga života i predstavi ga na način koji bi možda, opravdao i njegovog oca i sudbinu njegove majke; na način koji bi ih veličao kao životne, ljude od krvi i mesa, grešne u svojoj želji da najbolje što mogu, prožive ovaj komad u više činova zvani život. Da na scenografiji sopstvenih izbora, nekada povuku potez u pogrešnom pravcu a da se onda, istrošeni ali pomireni kao glumci koji su dali sve što su imali od sebe, zadovolje aplauzom publike do koje im je jedino i bilo stalo.
Do razumevanja u očima sopstvene dece.
I najdublje verujem da su u tome i uspeli.