"Godina prođe,dan nikad" Žarko Laušević

Pre čitanja ove knjige, moje poznavanje datog slučaja bilo je vrlo škrto i oskudno. Ukratko,svedeno na činjenicu da se dogodio kontroverzan, težak zločin koji je u javnosti odjeknuo jače nego bilo koji drugi prerastajući u skandal čiji je glavni akter bio jedan uspešan glumac, poznata ličnost. Stoga,ovde je akt ubistva podignut na još teži nivo uplićući više nego ikada etiku i kulturni milje kao postulate tradicije ovoga tla.
Da li je Žarko Laušević bio nesrećno i sudbinski, izabran za žrtveno jagnje ovdašnje mase željne da svoju snagu demonstrira nad plećima onog kome nikada nije uspela da doskoči i doraste pa je pad tog istog "izabranog",dočekan kao šansa za raspećem?
Ostavljam vam da prosudite sami.
Ovo je moje izlaganje nakon uvida u dan koji se nikada nije završio.
Osvrćem se na 31.jul 1993.godine.

...

"Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam,mi bi bili mrtvi!.. 

Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam umeo ništa drugo.

Nikad to sebi neću oprostiti."

Izuzetnim, intimnim i potresnim uvodnikom Zorana Amara, otvorena su vrata ka ličnoj ispovesti Žarka Lauševića, osuđenika,glumca, brata,sina,oca. Kao njegov prijatelj i savremenik, Amaro nam sa bolom i gorčinom govori o onome što nas očekuje sa stranica ove knjige, sastavljene iz beleški zatvorskih dana. Amaro nas poziva da razumemo, da ne sudimo, da priđemo ovoj životnoj drami otvorenog i neostrašćenog srca, spremni da nakon završetka ovog prvog dela knjige, donesemo svoj sud bez predrasuda, imajući u vidu sve olakšavajuće okolnosti ali i nepobitne činjenice o događaju koji će obeležiti mnoge živote a nas danas dovesti u ulogu čitaoca i sudije. Imamo li prava da uopšte sudimo i možemo li svojim sudom uticati na bolnu i poražavajuću prošlost koja je ovde predočena?

Izazivam vas da danas budete više od onoga što jeste. Dajte sebi priliku da rastete zajedno sa ovom knjigom i postanete mudriji ljudi od onih koji ste bili juče.

"Spremite se za veliki put koji ćete proći čitajući ovu knjigu. Taj put nije ni malo lak, priča je emotivna, neke rečenice seku kao nož. Ali,ako čitate otvorenog srca, nagrada će na kraju biti posebna: upoznaćete jedno ranjeno ljudsko biće koje prolazi kroz pakao gledajući svet oko sebe sa željom da ga razume."

Ispričana u okviru pedeset i jedne glave, završena presudom 31.oktobra 1994.godine, ova priča verno reprodukuje kako zatvorski život, tako i scenografiju svakog suđenja čiji je legitimitet neretko doveden pod znak pitanja a onda i narušen. Lična bitka ovde je vođena, ne protiv dvojice osuđenika i nesrećnika već preko njihovih pleća, između jakih i onih još jačih, između vlasti i moći, pravde i korupcije, laži i verodostojnosti. Iako branjen od strane neprikosnovenog Tome File, Žarko Laušević gubi bitku od nepotvrđenog i neodobrenog sastava lekara Medicinskog fakulteta u Beogradu čije mišljenje o njegovoj (ne)uračunljivosti biva uzeto kao istinito i tačno. Uprkos svemu,u Žarku još uvek ima snage. Oseća se to u načinu na koji nam, sa puno topline, donosi obrise likova svojih sapatnika,saboraca i zatvorskih poznanika; u njegovoj romantičnoj i nadajućoj veri u Anitu i njihovu bolju budućnost; u želji da stvaranjem,pisanjem i igranjem šaha, prekrati svoje zatvorske dane umesto da se preda suicidalnim mislima ili pak lakoći i odsutnosti letargije i depresije.

A možda i najviše - u njegovom živom i uvek aktivnom,dosetljivom humoru sa kojim će olakšati svoju "noć ljubavi" sa bubašvabom ili odgonetnuti lukavi plan sivog pacova iz samice.

Čak i u zatvoru, on ne prestaje da glumi. Sebe ili pak nekog srećnijeg i ispunjenijeg Žarka. Onog sa jedne od slika koje upotpunjuju njegova sećanja na bezbrižne dečije dane ili koje bivaju istrgnute iz anegdota sa nekih od filmskih snimanja.

Uvek nadahnut, čak i u tugi.

Takav je Žarko.

"Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš."

"Da bismo probleme mimoišli, moramo im poći pravo u susret."

"Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena."

"Svi ćemo izaći odavde sa tom diplomom koja će biti štampana na duši. Sa pečatom Velikog Vremena."

Da li je iko, ko je putem ove knjige imao priliku da odškrine vrata jednog ranjenog uma, mogao ili smogao snage da osudi čoveka koji je zanavek kažnjen, koji je izgubio više od života koje je uzeo? Da li je neko uspeo da ostane imun na osećanje bola, krivice, kajanja, savesti, stida, tuge, beznađa, razočaranja, izneverenosti, odbačenosti, sramote, poniženja koje je jedan čovek doživeo tokom samo jedne, sudbinske godine koja je,istina, prošla, ali čiji su ožiljci urezani i zabeleženi u vremenu,u telu, u pamćenju, u duši?

 "Zašto su nas napali nastradali momci? Ne verujem da su znali razlog..Prosto tako je trebalo.. Hteo-ne hteo, vraćam se na početak. I biva mi opet žao nesrećnika koji su, zbog ničeg - izgubili sve."

"Meni, ni kad izađem odavde, nema više normalnog života u ovoj zemlji. Je li to privilegija slave? Ovi ostali u sobi su manje popularni od svojih zločina i svi će im zaboraviti grehe. Moje grehe će uvek moći da osveži neki gledalac jednom jedinom duhovitošću iz sedamnaestog reda i veka: Ubico!"

"Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno."

Tragično je saznanje da je čovek neospornog talenta, ljudskih kvaliteta i mirne naravi, potpao pod šaku zle kobi i bio izabran da sudbinskom slučajnošću, presudi te noći i oduzme dva života i treći okrnji.

Nema pobeđenih i poraženih u ovoj drami.

Prokletstvo prosute krvi sve ih je podjednako stiglo.

Završnim rečima Manojla Vukotića, "Knjigom Bolne istine", sklapamo stranice ovog uvida u godine koje su prošle i u dan koji nikada neće.

Da li će biti nastavka i da li je uopšte potreban? Autoru možda, mnogima od nas svakako.

Ne zato što bi mogao uticati na promenu našeg mišljenja o ovoj nesreći već stoga što bismo, na taj način, i mi odrobijali onih nekoliko sekundi kojima bismo mogli da zamenimo Žarka.

Moja presuda - jasna je i glasna.

"Verujem u veliki uspeh ove knjige.

Verujem u njene poruke.

Verujem u novi život Žarka Lauševića."

 

"Smešne ljubavi" Milan Kundera

"U životu postoje trenuci kad treba preći u povlačenje. Kad treba napustiti manje važne položaje da se sačuvaju važniji.. Činilo mi se da je poslednji i najvažniji od svih položaja, moja ljubav."

"U životu,prijatelju, nije važno osvojiti što više žena,jer je to samo vanjski uspeh. Važno je gajiti vlastite kriterijume, jer se u njima odražava vlastita vrednost čoveka."

Milan Kundera,češki je autor za čije je stvaralaštvo naša publika ostala na neko vreme uskraćena. Akt zabrane kojim je ukinuo prevođenje i izdavanje svojih dela na tlu nekadašnje Jugoslavije 90tih godina, danas predstavlja jednu davnu i zaboravljenu prošlost i njegovi radovi već dugi niz godina krase police izdavačke kuće Arhipelag ali i mnogobrojnih biblioteka širom naše zemlje. Svoju ideologiju i raniju, komunističku simpatiju, platio je odlaskom sa rodnog tla i pronalaskom novog smisla i novog sebe na tlu francuske zemlje..

Jedan je od retkih autora koji se povukao iz medija i isključivo putem knjiga ostvaruje vezu sa svojim čitaocima širom sveta.

 "Smešne ljubavi" predstavljaju zbirku od sedam priča koje u sebi objedinjuju erotske epizode čiste fizičke ljubavi sa religijskim uticajima i banalnim greškama nekih običnih ljudi, željnih i žednih ljubavi ali sa večitom nespretnošću i nemogućnošću da istu i dosegnu. Bezazlene laži, apsurd,pokušaj da se spreči otrgnuće mladosti i samoljublje, glavni su uzroci unesrećenosti Kunderinih junaka i njihove nesposobnosti da se izbore za ono što zaista žele - istinitu i čistu partnersku emociju.

"Erotika nije samo potreba tela nego u istoj meri i potreba časti. Partner koga ste osvojili,koji vas voli, kome je stalo do vas, predstavlja vaše ogledalo, meru onoga što jeste i što značite. U erotici tražimo sliku vlastitog značaja i važnosti... Osim toga, kad idete sa svakim, prestajete verovati da bi stvar tako obična, kao što je fizička ljubav, mogla biti od nekog istinskog značaja." 

".. Nije samo partnerka gledala njega, več su druge oči (oči sveta) gledale i ocenjivale njih, a njemu je bilo veoma stalo do toga da svet bude zadovoljan njegovom devojkom,jer je znao da kroz nju svet sudi o njegovom izboru, njegovom ukusu, njegovom nivou,pa prema tome -o njemu. I upravo zato što je toliko držao do mišljenja drugih, nije se previše oslanjao na vlastite oči."  

"Niko se neće smejati", "Zlatna jabuka večne čežnje", "Lažni autostop", "Simpozijum", "Neka stari mrtvi ustupe mesto mladim mrtvima", "Doktor Havel posle 10 godina" i "Edvard i Bog", govore o nama. O svim mladićima koji "kontaktiranjem i registracijom" ostaju na nultoj tački svojih neutoljivih, intimnih čežnji; o svim ženama koje svoje strahove skrivaju pod banalnim velom razuzdanosti; o svima onima koji se nespretno hvataju u koštac sa lažima uplićući druge i podmećući ih kao žrtve svoje slabosti; o često prisutnom,muškom ponosu i samoživosti koja ne štedi druge zarad ispunjenja sopstvenih prohteva; o žalu za prohujalom, naprasitom mladošću čije senke ostaju da lebde iznad nas i podsećaju nas na sve ono što nam odraz u ogledalu već dugo ne govori... i o svim malim i velikim ljudima željnim bliskosti, pažnje, zajedništva.

Pod bremenom ljubavi,svi postajemo isti.

Obični ljudi u trci za srećom.

"Čovek je ipak nešto više od tela koje propada, ono što je bitno to je njegovo delo, ono što čovek ostavlja za sobom,što ostavlja drugima."

Vreme je za ... Erlenda Lua. Roman "Dopler"

"U more,planinu i ljude se nikako ne možemo uzdati,kažem, a šumi bez razmišljanja možemo poveriti život.Jer šuma sluša i razume, kažem. Ona ne ruši,već obnavlja i dopušta stvarima da rastu. Šuma razume sve i obuhvata sve."

Prepoznatljiv i dosetljiv humor Erlenda Lua kombinovan sa njegovim hladnim i realističnim sagledavanjem sveta, u romanu "Dopler" otvara poglavlja jedne vanvremenske priče o potrazi za smislom, o odbacivanju svega znanog i poznatog zarad spoznaje o suštini koja je daleko iznad očekivanih i nametnutih normi ponašanja, odnosa i bitisanja.

"Najmanje me je briga za to šta svet misli. Može da misli šta hoće."

"To je u stvari glavno obeležje ljudi, kažem, majstori su za zbunjujuće signale, tu niko ne može da ih pobedi, možeš da tražiš hiljadu godina, ali nećeš naći signale koji više zbunjuju od onih koje stvaraju ljudi."

"Dopler" osvaja jednim bliskim kontaktom sa realnošću čiji i sami možemo biti akteri. Pozivajući se na briljantne tekovine modernog doba poput Tolkinovog "Gospodara prstenova" ili dečije serije "Teletabisi" ("Teletabisi.. Poželiš da ih propustiš kroz drobilicu iz đubretarskog kamiona.") na sebi svojstven i prepoznatljiv način, zadržava našu pažnju i fokus na svemu onome što danas, umesto da nam pruži intelektualni podsticaj, zapravo crpi naše osnovne potrebe i mogućnosti poput mašte, unutrašnjeg života i inspiracije. A sve to biva začinjeno duhovitim zapažanjima ovog kultnog norveškog autora.

Izdeljena na sedam delova koji prate mesece provedene u šumi a koji su zapravo pokazatelj povećanja junakove duhovne svesti, ovakva struktura dela omogućava lakoću čitanja i sagledavanje sudbina junaka dajući šansu svakom čitaocu da bar u jednom liku priče, pronađe i odraz vlastite osobnosti.
Gotovo dečija komika u sceni borbe oko džinovske toblerone između Doplera i Diseldorfa, upoznaje nas sa likom ovog usamljenog a genijalnog individualca koji sa savršenom preciznošću i pedantnošću rekonstruiše scenu smrti svoga oca iz Drugog svetskog rata. Upravo ovo poznanstvo pružiće podsticaj Dopleru da se i sam suoči sa svojim potisnutim ranama i u čast svog, iako stranog oca, podigne totem na uzvisini iznad Osla. Taj isti totem mnogo je više od onoga što se čini; to je oda osećanjima i potvrda o postojanju duboke, tople i plemenite prirode u čoveku koga bi kompletna društvena zajednica okarakterisala kao osobenjaka bez razuma, zauvek umno izgubljenog usled sudbonosnog pada u šumi.

"Tako je to danas. Ljudi oko sebe dižu zidove i plaše se jedni drugih."

"Potpuno je nelogično priznati da je greška u samom čoveku. U svakom slučaju sve dok je neko drugi spreman da preuzme krivicu."

"Božanstveno je biti sa nekim ko ne može da govori."

Neobičan spoj strave i nežnosti, užasa i ljubavi, boji prošlost jednog neraskidivog i snažnog prijateljstva - odnos Bonga i Doplera. Iako će za potrebe preživljavanja ubiti Bongovu majku, Dopler odlučuje da usvoji mladunče ulažući svu svoju predanost, strljenje i humanost u taj odnos. Druženje sa Bongom postaje njegova jedina, izabrana emocionalna vezanost koja se suprotstavlja porivu za samoćom. Bongovo prisustvo leči Doplerovu usamljenost.
Ali tako biva sve do trenutka kada šuma postaje stecište ljudi u potrazi za smislom - konzervativca Bosea, Diseldorfa, Gvozdenog Rodžera.. Svestan da mu postojeća situacija približava sve ono od čega je pobegao i čega se svesno odrekao, Dopler kreće na put sa svojim sinom Gregusom i mladunčetom Bongom zarad pronalaska novog mesta i novog početka, novog smisla života na Zemlji.
Zanimljivim završetkom dela, Lu ostavlja otvoren put čitaocima da ovu istoriju Doplerovih završe ili pak nastave sopstvenom verzijom priče.
Kroz neke nove mesece koji slede.

"Vreme nikad ne prestaje i ne odlazi na pauzu."

Opidum nocte. Silentio

...Na početku ove godine, obećala sam vam predstavljanje jedne divne knjige Umberta Eka i Žan Kloda Karijera. Ipak,to upoznavanje ostavićemo za neki od narednih meseci koji dolaze. Sticajem okolnosti, vaša blogerka će se na kratko odvojiti od tematike ovoga bloga i podeliti sa vama neke od svojih slobodnih misli...

Baš poput priče iz života Vinćenca Vivijanija , i ovaj kratak esej oda je jednoj kreativnoj, unutrašnjoj i bolnoj stvarnosti.. Onoj koju svaki umetnik nosi u svom biću.

... Te tihe noći,smejale su se sa usnama i tvoje oči.Onako setno,sa nekom bolnom toplinom i nežnošću koja mi je nagrizala svaki atom snage..Jednom davno predala sam sebe i izgubila se u lavirintu požude,ljubavi i sreće utkanom u samo jedan,čudesan par očiju. U tvoje oči.
Te noći bila sam neobično srećna. Grozničavo željna da dodirnem tvoju bradu,usne,lice. Da osetim meni znanu kožu pod prstima..A samo jedan zagrljaj utisnuo mi je u telo milijardu delića užarenog uglja. I od samo jednog blagog dodira,vrištala je svaka kost. Kao da i dalje mogu da čujem taj vrisak i vidim otisak tvoga tela ostavljen na mom.

Tkivo svoga bića, iskidala sam.

.. A noć je ćutala.Nemo koračala kraj mene vukući se sporo i bezlično.. Nikada kraja tužnim noćima. Kao da se pretvore u dane i pojedu nam svaki trenutak svitanja koji bar prividno donosi olakšanje i osećaj nade. Tihe noći bolnije su od bučnih ispraćanja. Jer uvek i nepogrešivo nagoveštavaju.Nepovrat.
.. Krhotine su oštro sečivo. Treba ih zaobići,pažljivo pregaziti ako se može. Dobijam želju da ih lepim. Da pokušam da skupim sve opet u nekad savršenu celinu.Meni savršenu iako sa finim, delikatnim razlikama. I sve to u toku samo jedne besane noći. Beskrajno duge,mučne i opore.Gorkog ukusa beznađa i patnje...
Tihe noći one su koje se broje na skali proživljenih i doživljenih.Sazrevajućih ali pustih. Tegobnih, ožiljnih,nezaboravnih.. Samo tih noći,čovek postaje svestan koliko je samo čovek. Krhk,nežan,podložan. Spreman da sebe da onoliko koliko i sebe da izgubi...
U nečijim očima.
Jedne tihe noći.