18. јул 2016.

"Tartaren Taraskonac" Alfons Dode


" ... Iza svega toga imate Taraskon, a u malome svetu obraslom dlakom i perjem, Taraskon je vrlo rđavo zapisan. Čak i ptice selice obeležile su ga velikim krstom na svojim putničkim kartama; i kada divlje plovke, spuštajući se na Kamargi u dugim trouglima, spaze izdaleka varoške zvonike, ona koja je na čelu počinje odmah gakati što može jače: "Evo Taraskona! Evo Taraskona!" i celo jato skreće u stranu."

Iako je između dva Svetska rata kao pisac priznat i prevođen u Srbiji, o Alfonsu Dodeu (1840-1897) se i danas nedovoljno zna. Stoga sam sa oduševljenjem dočekala "Tartarena Taraskonca" u izdanju Blic biblioteke a u okviru serijala posvećenog velikim svetskim piscima.
Ova trilogija koja predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja francuske humorističke proze, na najbolji mogući način upoznaje čitaoce sa pripovedačkim darom Alfonsa Dodea, naturaliste i romansijera koji je više od bilo koga drugog razumeo ljude sa periferije, lokalne Don Kihote francuskog društva. Taj uticaj Migela de Servantesa i njegovog najpoznatijeg dela "Don Kihot" više je nego primetan; Dode prema njemu gaji duboko poštovanje i naklonost poredeći dualnost ličnosti svog glavnog junaka Tartarena sa suprotstavljenim karakterima Don Kihota i Sanča Panse, junaka punog uobrazilje i ponosa i prostodušnog seljaka zadovoljnog prosečnim tokom života. A isto divljenje prema prozi Dodea, osećao je njegov savremenik Gistav Flober nazivajući ovo delo, remek delom. Sasvim suprotno od gneva Taraskona koji će Dodea sačekati sa jasnom porukom mržnje i osvete -Smrt Dodeu!

" Posle pet minuta, čamac stiže na suvo i Tartaren stade nogom na ovaj mali Berberski kej, na kome je, 300 godina pre toga, jedan španski rob, po imenu Miguel Servantes, spremao - pod bičem alžirskih čuvara robova - jedan divan roman koji će se zvati Don Kihot. "
"Don Kihot i Sančo Pansa u istom čoveku! Možete misliti kako su rđavo morali živeti! Kakva borba! Kakav razdor! ... Kakav bi lep dijalog tu mogao napisati Lukijan ili Sen-Evremon, dijalog između dva Tartarena, Tartarena-Kihota i Tartarena-Sanče! Tartaren-Kihot koji se oduševljava pričama Gistava Emara i uzvikuje :"Idem!", Tartren-Sančo koji misli samo o reumatizmu i odgovara:"Ostajem."

U tri epizode naslovljene "U Taraskonu", "Među Turcima"i "Među lavovima", ispričana je priča o malom i dobroćudnom jugu Francuske i gradu Taraskonu, domu naivnih i dobrih ljudi, zaglibljenih u dosadu i uobrazilju, u romanse koje se nasleđuju i lov na kačkete a nadasve, u moćnu i tako odvažnu priliku Tartarena Taraskonca, lovca na lavove! Taj nadmoćni pripovedač beše im i Bog i sudija, i idol i zagonetka i stoga rešiše da ga testiraju i svojim podbadanjima nateraju da ode u Alžir, u lov na lavove kao dokaz njegove junačke prirode! Ali naš Tartaren beše video lava samo u svojoj mašti i cirkusu i ovako nespreman, obreo se u svetu hidžaba i kamila, jasmina i magaraca, trgovaca i prevaranata koji mu ukradoše i razum, u liku lepe muslimanke Baje, i novac i ponos u liku kneza Gregorija od Crne Gore. Pa ipak, vođen dobrim usudom, srećom ili karmom, naš junak uspeva da se vrati u svoj Taraskon, ovenčan slavom i kožom slepog, manastirskog lava! Sve do nekih novih pustolovina koje ga očekuju...

" Ah! Zaista je prijatno sesti pred veliki čanak pun popularnosti, ali kako se čovek opeče kad se taj čanak prevrne!"
" Za Taraskon, Alžir, Afrika, Grčka, Persija, Mesopotamija, sve je to neka velika zemlja, gotovo mitološka i zove se Turci."
"O, kako je prolazna ljubav taraskonska!"

Ovo divno delo,  koje će vas uvesti u neverovatan svet mašte, sažeto je u samo 63.strane umetničke slobode, smelosti i inventivnosti, za svoje vreme i svoje zemljake - i revolucionarnosti! Iako je Dode bio protivnik Francuske revolucije, njegov Tartaren uzburkao je naciju više nego bilo koja ranija politička previranja - ideološki, književno, sociološki. I ukazao na novo doba koje dolazi.
Godinama kasnije, geografski Taraskon mu je oprostio prisvajajući lik Tartarena za simbol svoje snage, ideala, težnji, želja. I ovenčao ga slavom Francuskog Don Kihota.

" Zanimljiv prizor za oči koje bi umele da vide."

30. јун 2016.

"Najlepše priče" Anton Pavlovič Čehov

 . . .
Izuzetan novelista i realista, pisac čija komika odzvanja i u najturobnijim epizodama njegovih vanvremenskih priča, Anton Pavlovič Čehov na mnogo načina privukao je pažnju ruske i svetske književne scene svojim talentom i umećem da sažeto, kratko, jasno i groteskno predstavi realnost Rusije 19.veka. Njegove novele, duhovite, maštovite, izuzetno dosetljive i inteligentne, u čitaocu bude emocije prepoznavanja - sve ono što likovi Čehova proživljavaju, osetili smo ili osećamo i mi na svojoj koži, bolno, iskreno, duboko, komično. Saživeli smo sa njegovim junacima i postali saborci na istom polju želja. Ove interpretacije razlikuju se od drugih jer u njima neću naglašavati najbolje dubokoumne citate budući da kod Čehova takvih i nema, naprotiv, sve one misli koje bih izdvojila svedene su na svakodnevne, obične, ljudske istine svima nama bliske i stoga je nemoguće citirati pisca naroda, autora kog sam doživela kao samu Mudrost otelotvorenu u liku čoveka koji je toliko bogat znanjem, iskustvom i spoznajom.
Ovu priču pripovedaka, jednostavno naslovljenu sa "Najlepše priče", izdala je Blic biblioteka 2014.godine u okviru serijala Velikani ruske književnosti. Obuhvata dvanaest probranih priča koje se bave sličnim ali i različitim temama i zapažanjima - od svakodnevnih života i shvatanja ruskih seljaka, preko ekonomskih prilika toga vremena i krize vrednosti i morala u kojoj obrazovanje biva bačeno pod noge snalažljivosti neukih i korupciji vlasti, do problema porodičnog naselja i položaja žena u ruskom društvu tog doba, potcenjenih, potlačenih, utišanih, namučenih duša.
Ipak, jedna činjenica ostaje specifična za Čehova i izdvaja ga od velike grupe autora koje izuzetno poštujem. On je majstor situacione komike. Čitajući ovu knjigu, bila sam potpuno uvučena u jedan svet kome ne pripadam a koji me je opio svojom autentičnošću, promućurnošću i originalnošću. Tome svakako doprinosi i prisan ton obraćanja čitaocima, u drugom licu množine, ali iznad svega, ta maestralnost razvitka jedne ideje u tako kratkoj i zahtevnoj književnoj formi kakva je novela.
"Podoficir Mamuzić". "Ženska sreća", "Otac porodice" ,"Seoski kmet" ,"Kuvarica se udaje", "Ćuran", "Sredstvo protiv pijanstva", "Kontrabas i flauta", "Uputstvo kandidatima za ženidbu", "Muzikant", "Bez mesta" i "Nevolja", zaslužuju vašu čitalačku pažnju.
Stoga, Čehovljizujte svoje leto i nasmejte buduće dane!

19. мај 2016.

"Devojka sa zlatnim očima" Onore de Balzak


Francuski romanopisac i po mnogim kritičarima, ključna figura realizma, istoričar naravi francuskog društva - Onore de Balzak (20.maj 1799.-18.avg 1850.) jedan je od najplodonosnijih autora prve polovine 19.veka i hroničar jedne epohe postojanja francuskog društvenog miljea. Pred kraj života omiljen, slavljen i ovenčan članstvom u Francuskoj akademiji i Društvu književnika, svoj spisateljski put započeo je grčevitim pokušajima pisanja na malom tavanu porodične kuće, na mestu gde su u sukobu između roditeljskih težnji i završene advokature i stremljenja ka stvaranju savršenog dela, izronile prve misli i prvi redovi "nejakih, nedovoljno dobrih" romana koje će Balzak, u svom perfekcionizmu, odbaciti kao nedostojne i potpisati ih tuđim imenima. Tek deset godina kasnije, jedan roman kao sinteza njegove težnje ka idealnom i stvaralački zrelom, otvoriće mu vrata književnog sveta i doneti mu zasluženu pozitivnu kritiku. Ali ni one negativne nije se pribojavao - objašnjavao ju je rečima da je baš ona znak revolucionarnosti i istinitosti dela o kojem se sudi. A takva su bila baš sva njegova.
"Devojka sa zlatnim očima" poslednji je deo trilogije "Priča o trinaestorici" i poput mnogih njegovih romana, objedinjenih u celinu zvanu Ljudska komedija, bavi se strastima, porocima, zaverama, usponima i padovima francuske buržoazije i iznad svega - psihologijom mase. Baš zato u I glavi, "Pariske fizionomije", pisac nastoji da pruži svoj uvid o duši Pariza, o naravi njegovih žitelja, o osobinama i karakterima svakog građanina Pariza ponaosob. I tu se prvi put može osetiti jasan ton prezira sa kojem Balzak govori o stanovnicima ovog grada ali i cele Francuske, smatrajući buržoaziju najnižom od svih društvenih klasa, skorojevićima lišenim svakog osećaja za duhovnost i ispravnost, za lepotu i etiku.

" Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost; mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. "
" Koja duša može ostati velika, čista, moralna, plamenita pa, prema tome, koje lice može ostati lepo u posrtanju na koje se nailazi prilikom izvođenja zanata koji vas primorava da sagledate veličinu ljudske bede, da je analizirate, merite, procenjujete, da se njome bavite? "
" Umetničko lice je uvek preterano, ono se uvek nalazi iznad ili ispod konvencionalnih crta da bi ga glupaci smatrali idealom lepog. "

"Neobično srećna avantura", druga je glava ovog romana u kom se razvija priča o ljubavi, strasti i smrti poput mreže razapete između Anri de Monsea, mladića podjednako darovanog i srećom i lepotom i nenadanim bogatstvom i gospođice Pakite Valdes, devojke sa zlatnim očima, muze starih i požudne mete mladih Parižana, misteriozne stanarke još misterioznije palate De San Real. U borbi za zadovoljenjem svoje želje ka uživanju u telesnoj ljubavi sa Pakitom, Anri de Monse učiniće sve kako bi dokučio tajnu devojke sa zlatnim očima nesvestan da će otvaranjem te Pandorine kutije, otvoriti grobnicu jednoj mladoj duši, pronaći ključ svoje prošlosti i natovariti preteško breme na svoju, odveć opterećenu savest. Kroz dijaloge likova i piščeve opservacije, može se osetiti više nego očigledna Balzakova zgađenost ženskim rodom, njegov prezir i želja za uniženjem i poniženjem žena kao, po njemu, slabijeg i "glupljeg" pola. Postavlja se pitanje da li je to posledica njegovog načina života prožetog isključivo seksualnim avanturama i razvratnošću i činjenice da je ostao osakaćen za ljubav majke pa samim tim nesposoban da sentimentalnu ljubav sa nekom drugom ženom spozna ili je njegov prezir deo sveukupnog besa usmerenog prema društvu koje je oduvek težilo samo dvema stvarima - zlatu i zadovoljstvu, a čija je moć ipak počivala u rukama lepih žena, predstavnicama tog površnog društva.

" Kod mladića, ljubav je najlepše od svih osećanja, ona učini da život procveta u duši, ona svojom solarnom energijom razvija najlepše inspiracije i njihove najveće misli; prvenci u svemu dobijaju poseban značaj. Kod zrelih ljudi, ljubav postaje strast: snaga vodi zloupotrebi. Kod staraca, ona se prevara u porok: nemoć vodi do ekstrema. "

U poslednjoj glavi nazvanoj "Snaga krvi", pisac odmotava klupko svoje zavere ali i plete novo koje će zauvek ostati zamotano velom tajne i prikrivenog ubistva. Možda je poenta koja se može izvući baš ta da svaki porok i razvratnost vode u umiranje - duše, tela ili intelekta a možda i onog najtananijeg i najsvetijeg što posedujemo - savesti i osećanja. Da li je svaka idealna lepota osuđena na propast i da li samo moralno nečisti ostaju da traju? Da li je ropstvo samo fizička kategorija ili smo u gorem zatvoru onda kada nas um i inteligencija ograničavaju?
Onore de Balzak nije stigao da nam da odgovore. Prerano otišavši, poput svakog izvanrednog autora, ostavio nam je brojna pitanja otvorena. Da razmislimo, da shvatimo, da osvestimo. I prenesemo dalje, zarad lepote, života i sjaja u nekim drugim očima.
I zarad psihologije mase.
Moramo pod nju potpadati ali joj ne moramo i pripadati.

22. мај 2014.

Vladislav Petković Dis – Povest sentimenta zvezdanog pesnika

...
Uz Fernanda Pesou, Vladislav Petković Dis je jedini autor poezije o kojem sam pisala za Pogled kroz reči. Razlog je u tome što duboko verujem da proza ostavlja znatno više prostora za kvalitetnu i pre svega, verodostojnu interpretaciju i tumačenje piščevih misli i ideja. Međutim, talenat i izuzetno književno bogatstvo koje je Dis ostavio iza sebe prelomili su u želji da izađem van svojih okvira i oplemenim blog jednom drugačijom, novom i svežom interpretacijom.
Čistim poetskim nadahnućem.
 
...
“ Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san… ”


Stilski nedoterana a idejno dragocena, pesnički raskošna i vizionarska a jezički kritikovana –sve su to obeležja stvaralaštva Vladislava Petkovića Disa, jednog od najvećih elegičara koje je naša književnost zabeležila početkom 20.veka. I počevši od tada, Dis postaje utemeljivač jednog pravca koji će mnogim potonjim pesnicima poslužiti kao putokaz ka ostvarenjima nadrealistične, bogate i sadržajne poezije, baš onakve kakvu je Dis prelivao iz svoje duše u svaku strofu i ispisanu misao. Jer njegova narav iscrtavala je obrise njegovog stvaralaštva; te tegobne,teške,setne i sumorne lirike prožete elementima iracionalnog, snova i snoviđenja; gotovo halucinantnog prelaska iz sveta jave u onaj lepši, topliji i ljubavniji prostor u kome neke oči pružaju nadu i nadahnuće, utehu u vremenima koja su lomila i slamala odveć krhku Disovu prirodu. Doista, Dis je bio i ostao pisac sentimenta, duboko upleten u niti svojih stihova, sanjar i vrlo često nazivan “piscem slutnje”, onim koga odlikuje motiv smrti kao dominantno sredstvo za iskazivanje ličnih i intimnih stanja i raspoloženja. Shodno tome, kao da se neka kosmička nit umešala u njegovu sudbinu pretačući iz njegovog pera "Utopljene duše" samo par godina pre nego što ta vizija postane stvarnost i zaogrne njegovo celokupno postojanje velom tuge i ugašene svetlosti.
Iako žestoko kritikovan tokom svog celokupnog stvaralačkog perioda od strane eminentnih stručnjaka na čelu sa Jovanom Skerlićem, Disa to nije obeshrabrilo u nastojanju da svoju misao plasira baš onako kako mu je i dolazila – spontano, slobodno, sa žarom i željom da svoj glas pronese što više i dalje. Boemske četvrti tadašnjeg Beograda poslužile su kao idealan rasadnik njegovog navirućeg talenta i temperamenta, čuvajući i pamteći svaku anegdotu, reč i pokret ovog tek dosta kasnije, ovenčanog književnog velikana. Poznat po svojoj srdačnosti i rodoljublju, svom osećaju za ljude, Dis je bio jedna od omiljenih ličnosti toga vremena u krugovima u kojima se cenila njegova britka i vešta, brza pamet i originalan, gotovo idealistički i utopijski pogled na svet, drugačiji od svih tadašnjih poetskih stremljenja osim Bodlerovog, stvaralaštva njegovog savremenog književnog blizanca, Disu umetnički nepoznatog a metafizički vrlo bliskog. Melanholična i ranjiva simbolika oduvek ih je povezivala poput nevidljivog sporazuma u kojem obojica behu dve strane iste medalje, dva odličja iste vrednosti i umetničke siline. Nesvestan postojanja te sličnosti, Dis je stvarao poeziju koja ga je karakterisala kao jedinstvenog pesnika nesvakidašnjeg karaktera, zamišljenog i introvertno zagledanog u svoje biće odakle je crpeo sve svoje osećaje iznoseći ih na površinu poput odblesaka tog u duši čuvanog, fantastičnog sveta.
I čitajući danas njegovo svedočanstvo, njegovu poeziju kao zalog životu i vremenu u kojem je postojao i stvarao, ne možemo se odupreti nagonu da u te iste misli ne zaronimo, tražeći svoje zvezde i neke sebi bliske oči izvan svakog zla. Na tom putu će nas dočekati utamničena osećanja predaje i poraza, gorkog pomirenja sa rakom koja čeka da sahrani naše nade i snove, naša poniruća u sopstveni i Disov svet, ali na tom putu kroz grobnice očaja i boli, kroz nirvanu u kojoj pohode mrtvi - i nas će dočekati neka svanuća puna oblaka i cveća.
Neka nova, i njegova i naša, Disova proleća.

I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada
... “