"Promena" Mo Jen

Životni put Nobelovca Mo Jena predstavlja priču dostojnu filmske ekranizacije. Nepredvidivost života ovog, naizgled profesionalno promašenog i neostvarenog sina kineskog seljaka, vodi od nezavršene Osnovne škole, preko pozicije privremenog radnika fabrike pamuka pa sve do danas, širom sveta poštovanjem i ugledom ovenčanog, autora nove i nikada naprednije Kine. Dobitnika Nobelove nagrade za književnost za 2012.godinu.
Običan dečak u Guan Moye-u (književnosti predstavljenom pod pseudonimom Mo Jen) nikada nije prestao da veruje u svoje snove koliko god oni u prošlosti bivali nerealni. Sledeći svoju pasiju i istrajno školujući svoj duh, Mo Jen gradi sopstveni hram kreativne, duboko osećajne i misaone proze kojom se kao pisac odvažno predstavlja svetskoj čitalačkoj sceni. I uspeva u tome, uspeva da zauzme jedno od najviših mesta u bogatom sazvežđu savremenog spisateljskog neba. I da ostavi svoj trag kao pisac koji se čita i koji će se čitati. Kao samo sunce zemlje iz koje je potekao.

"Ja sam zapravo smatrao da sam prilično poseban i sanjao sam da ću jednog dana prikazati svoj talenat čitavom svetu."
"Moj san o studijama je propao, ali je to samo pojačalo moju želju da postanem pisac."
"... dok su ovo u suštini memoari i mada možda i nije sve što pišem istorijski tačno, to je zato što posle tolikih godina imam rupe u pamćenju."

Autobiografske priče ili kako ih sam pisac definiše - memoari, slika su i prilika rasta i razvoja Kine u godinama koje su obeležile detinjstvo, mladost i uzlaznu putanju životnog puta Mo Jena. U osam glava, predočena je ljudska sudbina viđena očima našeg pisca, glavnog aktera ali i posmatrača tuđih života koje opisuje baš onako kako ih je i doživeo - iskreno, sa razumevanjem i empatijom. Moglo bi se reći i da je glavni lik ovog neobičnog romana sama Kina u godinama svoga uspona, kada su se posledice Kulturne revolucije i dalje osećale ali se istovremeno i težilo napretku kao nikada pre. Promenom svesti ljudi, očuvanjem kulturne baštine i unapređenjem političkog i obrazovnog sistema. Dajući šansu pojedincima poput Mo Jena, Kina je snažno podržala Promenu.
Dala je svoj doprinos izgradnji bolje i održivije budućnosti svog naroda.

"Kažnjavanje drugoga tako što ćete nauditi sebi nije razlog za ponos i smatra se prilično grubijanskim ponašanjem. Onaj ko je u stanju to da uradi, ipak, po mom sudu nije običan grubijan. Grubijansko ponašanje može imati junačku stranu, a junačko ponašanje grubijansku."
"Vidiš kako ovde stoje stvari. Sada se vrati i daj sve od sebe. Ako treba i satri se od posla. Ljudi umiru od bolesti, a ne od vrednog rada. Nastavi da guraš, i pre ili kasnije pretpostavljeni će to da primete."
"Prelazak iz 'svako gura nos u svacija posla' ka zaštiti privatnosti pojedinca bio je značajan korak napred za Kineze."

Mo Jen u svoj stil unosi šarm starih autora ali i dozu savremene,moderne misli, oblikovane tako da jednostavnost ne potiskuje emocije koje naviru iz njegovih sećanja čineći likove iz ovih epizoda potpuno živim, opipljivim, stvarnim. Baš kao da su bili deo i naše prošlosti, učesnici i u nekim našim proteklim godinama.

"Već sam bio prilično dobro poznat, shvatao sam šta je to zapravo književnost i znao sam da je za jednog pisca bitno samo pisanje, a ne formalno školovanje i fakultetska diploma."

Inspirativna i neverovatna priča sklopljena među stranicama ove knjige, dovešće i vaš um na prag nove, odlučujuće Promene.
Ostanite inspirisani i prepustite se.

"Lampeduza" Rafael Arguljol

...
Posle dužeg vremena, predstavljam vam jedno delo koje svrstavam među najbolja ostvarenja sa kojima sam se susrela u prethodnih par godina i istovremeno, smatram ga pravim draguljem sa polica Geopoetike.
Dobrodošli na - Lampeduzu.

...
"Zaljubljenik u ostrva i luke istinski je nomad: njemu nije zadovoljstvo u ostajanju, već u dolasku i odlasku, jer jedino pri dolascima i odlascima čovek nadilazi prolaznost svog bitisanja."
"Možda će se tvrditi da je teško otkriti lepotu na ovom pedlju stene. Ali,ništa jadnije od takve tvrdnje! Lepota se ovde nalazi u nadmoćnom obliku,utisnuta, materijalna strana joj je tuđa, nije uhvaćena našim prilagodljivim čulima. To je dakle suštinska lepota, njena bit, lepota što se neprekidno stvara iz semena pustošenja."

Višestruko nagrađivani autor, priznati autoritet kreativne, bujne, višeslojne proze, gostujući profesor Berkli Univerziteta, filozof i veliki mislilac - Rafael Arguljol, donosi nam priču o mističnoj i dalekoj zemlji usred mora, bajku o Lampeduzi kao skrovištu i obećanoj zemlji našeg putnika Leonarda Karačija, zaljubljenika u antiku i roba fatalne privlačnosti oličene u liku žene Irene. Lampeduza je stoga i sudbina i strast i utočište; i željeni komadić raja i tamnica neuslišenih želja, grobnica jedne i kolevka druge ljubavi,one punije i raskošnije - ljubavi prema kulturi jednog ostrva, prema mentalitetu njegovih žitelja, prema mirnom i spokojnom ali ne i monotonom životu kakvo pruža ostrvsko blago Lampeduze. Ovaj morski biser iznedrio je i Klaretu, najsvetliju i najblistaviju tačku u sudbini jednog nesuđenog Grka.

"Na Lampeduzu sam bio došao u svojim mladalačkim godinama, a odlazio sam s nje na pragu zrelog doba: u razdoblju koje je bilo između toga, moja mladost je sagorevala na velikim čovekovim lomačama nasilja i strasti."
"Postojao je ipak jedan dan kada je i sama smrt podlegla mojoj lepoti."

Našoj čitalačkoj publici još uvek prilično nepoznat i u domaćim književnim krugovima nedovoljno afirmisan, Rafael Arguljol je stvarajući Lampeduzu udahnuo život jednom zaboravljenom ili pak nepoznatom, otcepljenom delu sveta uhvaćenom u klopku morskih bujica i užarenog,vrelog sunca. Težak život na Lampedužanskom tlu opstajao je mahom zahvaljujući brodskim vezama koje je održavala sa Sirakuzom, omamljujuće privlačnim prvobitnim odredištem Leonarda Karačija. Ali Sirakuza je bila i ostala raskrsnica na putu na kom je trebalo izabrati - pratiti neobuzdanu strast uhvaćenu u očima jedne žene ili pratiti svoj put istinskog Grka i zaluđenika za antičkom zaostavštinom.
Mudrost srca donela je ovu presudu.

"Ono što je najuzvišenije i najniže u ljudskom biću - nepodmitljiva snaga osećanja i stvaralaštva, ali i plodonosna bujica beskrupuloznog instinkta što razara i pustoši istovremeno pokrećući na život - susretali su se u tom fantazmorgičnom pejsažu, u toj zadivljujuće neljudskoj četvorostrukoj silueti... I povrh svega, Irenin pogled,onaj bestidni pogled neprestano uprt u mene, kao da me probada koplje od nekog neodređenog metala,a vrh mu je strast!"

Narator ove priče se kao slučajni putnik zatečen na brodu ka Lampeduzi, susreće sa Karačijem koji u dokolici otpočinje svoju životnu priču ne stigavši da otkrije kraj svoje ljubavne sage. Stigavši na ostrvo, oni otpočinju naizgled miran odmor dok zapravo senke smrti i prošlosti opsedaju duh njegovog starog žitelja. Rastrzan između onog što jeste i onog što može biti, Leonardo svoj život predaje strasti koja ga je oduvek mučila i progonila. Krajnje tajanstveno i obavijeno velom nedokučivog, on napušta tle koje ga je toliko dugo čuvalo i prihvatalo ali mu i oduzelo ono što je najviše voleo i želeo.
Svoje utonuće u beskraj pružaju mu plave vode Lampeduze.

"... More ne ubija, ono savladava. Ne likvidira te a da ti ne pruži priliku za spas. More je kao ratnik: ima svoje mišiće, svoj oklop, svoje koplje. Mi ih takođe imamo, iako su slabije. Da,more ubija, ali ne lišava časti."
"Kada bogovi smrti jezde svojim oholim galopom među našim dragim bićima - s kakvim onda olakšanjem i s kakvim zanosom u svojim majušnim srcima opažamo kako se njihovi konji udaljavaju!"

Prožeta epizodama strave, erotske ali i ratne tematike, prizorima nesvakidašnjih prirodnih lepota i istinskih trenutaka sreće i čiste radosti, uokvirena složenom i uvek intrigantnom grčkom mitologijom i smeštena na tle bogato istorijskim i kulturološkim znamenitostima, priča o Lampeduzi vanvremenska je potraga za samim sobom i pronalaskom tog istog sebe nakon puta koji može biti i tužan i lep, i razočaravajući i obećavajući, i običan i neočekivan.
Ali iznad svega - Lampeduza smo mi sami.
Svaki je čovek jedinstveno ostrvo, načet tugom,zapljusnut srećom, povezan sa drugima i pun nebrojenih špilja nada,želja i mogućnosti.
Put na Lampeduzu, povratak je sebi.
Otisnite se i zaplovite.

"Sutra je novi život" Tjeri Serfati

...
Sticajem okolnosti,ova knjiga dospela mi je u ruke drugog dana Nove godine. Sigurna sam da je nikada ne bih izabrala ugledavši je u knjižari jer bih zasigurno pomislila da je reč o još jednom modernom, ispranom romanu koji ne nudi previše ni stilskog ni umnog izazova za čitanje.Međutim,ono što sam pronašla iza, samo naizgled, olakog štiva, bio je sasvim čudesan i neverovatan svet imaginacije,snova,realnog i nerealnog.

...
"Život je stvarno lep ako umemo da ga posmatramo iz pravog ugla."
"Apsurdna priča je nalik na čašu: kad se napuni,može i dalje da se sipa, preliva se i curi,ali nije više opasno."

Ono što ovo delo Tjeri Serfatija izdvaja iz mora sličnih jeste pozitivna poruka koju nosi a koju sam želela da vam svima prenesem u osvit ovog novog doba, na pragu jedne nove i obećavajuće godine.
Idejni siže ovog dela koncipiran je nalik na krimi roman; sa puno prevrata,neočekivanih i mističnih činjenica, junaka,situacija. Uprkos odsustvu bogatog književnog izraza, istina je da se ova knjiga čita u jednom dahu. Jer aktivira maštu,budi um,angažuje svest i razvija intuiciju.
Poziva na analizu svojstvenu kritičkom i analitičkom duhu.

"Osveta je jelo koje se jede toplo. Štaviše,vrelo."
"Bolnica leči pacijente i uništava bolničko osoblje,to je istina dokazana u praksi."
"Neverovatno je na kakve sve podvige mogu da nas nateraju strah i instinkt."

Ugledni rekonstruktivni hirurg Džejms Bern doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon koje mu,kao posledice, ostaju rupe u sećanju dok se njegovoj ženi Ines gubi svaki trag. Suočen sa činjenicom da ga, nakon buđenja jednog običnog jutra, pamćenje do te mere izdaje da ne prepoznaje svoju novu ženu i decu,porodicu koju je gradio prethodnih šest godina, Džejmsova ravnoteža biva iz korena uzdrmana. Pojavljivanje njegove, navodno mrtve bivše žene,mistično ubistvo i otkrivanje tajne o ćerci za koju nije ni znao da postoji, uvlače ga u vrtlog intriga,bezumlja i preispitivanja sebe i drugih i potragu za počecima ličnih uspomena koje datiraju pre te kobne nesreće.
Neočekivan,vrlo živopisan i uzbudljiv triler, provešće vas kroz sve četvrti i socijalne krugove Njujorka, kroz patologiju njegove mase i pojedinaca, kroz mrežu bezakonja i obruče FBI istrage i na kraju vas izvesti na čistinu prave,životne ljubavi.
Ali tek onda san i java razmenjuju svoje pozicije; razum i imaginacija menjaju mesta.
U osvitu nove,lepše,obećavajuće budućnosti.
Jer Sutra je novi život.

"Ostrvo i okolne priče" Goran Petrović

"Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.

"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..."