" Urugvajka " Pedro Mairal

 ...

Sećam se kada sam prvi put čula za Urugvajku. Privukla me je instant, tajanstvena i apstraktna naslovnica sa prikazom ženske siluete zagledane u Mesec, možda baš u onaj iznad Rio La Plata, reke novca. Nigde upisane a podrazumevane granice koju u jednom danu prelaze i siromasi i bogataši, iste osobe zatečene u različito vreme na istom mestu, prelazeći granicu iz Argentine u Urugvaj i iz Urguvaja u Argentinu bogatiji za neko iskustvo više i pregršt novčanica sakrivenih u pojasu oko struka.

Tu negde na toj međi, počela je i priča o Lukasu Perejri.

...

" Ovde ti je kao u Bermudskom trouglu, totalna divljina. Ovo je zaleđe reke La Plata, druga strana, naličje, ima da te smoždi i uništi. Ako ne umeš s tim da se nosiš, gotov si. U Urugvaju moraš dobro da se pripaziš, naročito ako dolaziš sa idejom da je ova zemlja neka argentinska provincija, gde nema korupcije i peronizma, gde može slobodno da se duva na ulici, mala zemlja gde su svi fini i ljubazni i slične gluposti. Ako se ne budeš pazio, Urugvaj će te satrti. "

Čitajući prve desetine stranica, sticala sam utisak da prisustvujem snimanju jednog filma. Priča je bila uobičajeno životna: mladi bračni par sa malim detetom ulazi u krizu identiteta usled pritiska stvarnosti, roditeljstva, egzistencijalne odgovornosti i sve više usahle pa potom iščezle romentike, bledog sećanja na sve ono što su bili a više nisu. Pod očekivanjima odraslog doba, poput ljuske jajeta pucalo je jedno moderno partnerstvo, naviklo da probleme rešava strastvenim noćima ili konfliktima punim žara koji bi naglasili sve ono što je škripalo a bivalo zataškivano opet iznova, strastvenim izlivima romantične ljubavi. Usled takve dinamike jednog odnosa, na svet je došao Maiko, željeno dete u neželjenom braku, naglašavajući precizno poput lenjira sve nepravilnosti svojih roditelja, nekada zaljubljenih partnera koji i doslovno i metaforički, u svoj život primaju i Geru, rat misli i osećanja oličen u liku jedne lepe i mlade, uzbudljive Urigvajke.

" Teško je čitaoca ubediti u nečiji šarm time što ćete to napisati. Mogu da napišem da je neka žena lepa, da je neki muškarac zgodan, ali gde je ona iskra koja opčinjava? Da li se ona krije u oku pripovedača, u njegovoj opsesiji? Kako rečima dočarati onu specifičnu kombinaciju crta na licu koja čoveka dovodi u stanje ludila koje traje? Je l' to u njenom držanju? Njenom pogledu? Mogu samo reći da ima pravi urugvajski nos. Ne znam kako drugačije da kažem. To je ona vrsta nosa kakav imaju ljudi sa Istočne obale, otmeno isturen, blago povijen, s visokim hrbatom, naglašenim kao glas r u njenom imenu, prkosno ističe njeno slobodarsko baskijsko poreklo. Tačno onakav kakav treba da bude, ni za milimetar više ni za milimetar manje, taj luk njenog nosa zapravo krije matematičku tajnu njene lepote. A njene zelene oči i njene sočne usne što te mame da ih ljubiš? Da, definitivno su seksi, ali bez tog orlovskog nosa Gera ne bi bila to što jeste. "

Ono na šta kao čitalac često želim da zažmurim jesu pornografski momenti sirove seksualnosti praćeni verbalizovanjem vulgarnih reči, verovatno u cilju postizanja nekog realističnog osećaja kojem po mom skromnom mišljenju, pribegavaju samo autori nedovoljno vešti da sa ono malo vokabulara koji poseduju opišu životne stvarnosti bez potrebe za kricima željnim pažnje. Na taj način, čitaoci postaju nerado uvučeni u svet voajerizma, u svet bestidnih posmatrača koji su prinuđeni da mimo bilo kakvog zaklona svedoče intimnosti koju nisu tražili a bez koje bi takođe, priču doživeli na sebi svojstven i atraktivan način koliko god samo to ljudska mašta može da isplete. Stoga, i Pedro Mairal me je razočarao svojim posezanjem za primitivnim, prljavim, književno gnusnim trikovima za povećanjem tiraža i daljim odjekom svoje Urugvajke dok me je sa druge strane, oduševio jednim običnim, jednostavnim i lepim osećajem i smislom za detalje zbog kojih sam, nemalo puta, i sama hodala ulicama Montevidea, duž 18.bulevara, do Encovog i Klarinog stana ili tatoo studija onog Gerinog druga. A vetar sa palube broda dok je prelazio Rio Grande tog utorka, osvežio me je po licu vraćajući mi uspomene na sve moje utorke koji su po mnogo čemu ostali na margini nekih stranica, večito zabeleženi i nikada ne zaboravljeni, dani kada sam ujutru bila siromah a s večeri bogataš novih uspomena,iskustva i sećanja.

I dobrih i loših, jer sve to reka života odnese.

" Imao sam utisak da je to bilo neko sasvim drugačije vreme tamo na drugoj obali reke La Plata, vreme koje ne čini hronološki sled događaja, već njihov totalitet. Urugvaj je mesto gde u koegzistenciji postoji sve vreme sveta. "

" Montevideo je grad sa dvostrukim likom, isti a opet različit, nepostojan poput odraza. Borhes zatim pominje zoru i sunce koje izranja iz mutne vode i pesmu završava stihom ' Ulice svetlošću dvorišta okupane.' Jednostavan, kratak stih, vrlo efektan posle niza dugih stihova, koji dočarava dobro poznatu i prijatnu atmosferu ulica s niskim kućama, gostoljubivog grada kakav je taj idealizovani Montevideo iz pesme."

" Na prozorskom staklu tik iznad moje glave piše 'Izlaz u slučaju opasnosti.' Ove reči jasno se ocrtavaju naspram neba u pozadini. Pomislio sam da je to nekakva metafora. Možda je to put kojim se može pobeći od svega u nebesko ništavilo. "

Da li bih i vama preporučila Urugvajku? Da, bih. Na sto trideset i osam strana sažet je jedan utorak, po uzoru na krilaticu jednog našeg poznatog autora - godina prođe, dan nikad. A za Lukasa Perejru taj utorak je presekao mnogo više od dosadne svakodnevice bračnog života; taj utorak je prevrnuo njegove krizne godine, ono malo lažnog samopouzdanja i neuspeli seksualni odnos sa devojkom upola mlađom od njega, opsesijom njegovog nezrelog žala za mladošću. Svi smo mi imali taj jedan dan u životu kada se naizgled sve promenilo a mi postali neki drugi, tuđi ljudi. Opljačkanog poverenja, zapuštenog srca, iznemogle nade u neke bolje dane. I protreseni kroz grubo sito života, sačuvali smo ono najbolje a odbacili sve ljuske nekadašnjeg samoživog Ja, onog deteta u nama odraslima koje je još uvek odbijalo da se preda željno avanture, neozbiljnosti, neodgovornosti, čiste igre.

Ostao je Maiko, nestala Gera.

I zadržale se reči da ispričaju jednu priču o Urugvajci, paraboli odrastanja i sazrevanja pod pritiscima stvarnog, realnog života.

"Ulhva, šamanka" Kim Tong Ni

" Imam ćerku! Imam duhovnu ćerku. Sveta Sonvang sa planine Sondo će je dugo,dugo pomagati, podržavati, čuvati i voditi. "

...

Kratki uvod u recenziju 

Prošle godine sam prvi put u životu, bila u prilici da blisko upoznam mlade ljude poreklom iz Južne Koreje. Iako ih je život naneo na put daleko od njihove domovine, u eri milenijalaca sa šakama punim gedžeta, oko stola sa kimčijem okupili smo se ipak zajedno pričajući između ostalog i o tradicionalnom svetu njihove rodne zemlje. Nedugo zatim, dobila sam i knjigu posvećenu ovoj dalekoj i mističnoj naciji iz ruku Nj.E.ambasadora ove zemlje u Srbiji i po prvi put se susrela sa terminima i ideologijom o kojoj ništa nisam znala i o kojoj, i dalje nedovoljno znam. Stoga me je "Ulhva, šamanka" sa polica Geopoetike privukla, koliko idejom šamanizma koja mi je bila toliko daleka od korejske kulture i nacije, toliko i činjenicom da je za ovu knjigu Kim Tong Ni bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost 1982.godine.

Iako je nagrada pripala drugom autoru, ova knjiga je upoznala svet sa raskošnim i slojevitim korejskim duhovnim nasleđem.

...

" Jong Sul je znao da su majčina osećanja i vera veoma udaljeni od hrišćanskog učenja. Pomislio je da bi bilo neizmerno teško i mučno naterati je da razume i prihvati protestantizam. Razlog je bio što se njegova majka, blage i tople naravi, sada promenila, postala je šamanka posednuta duhovima. Nekada razumna i topla, sada je postala nasilna i tvrdoglava žena puna gneva. Kada je prošli put njena božanstva nazvao idolima, izraz lica joj se istog trena promenio, napala ga je, nazivajući ga mongdalom i demonom. Da joj se tada malo usprotivio, možda bi mu i vodu pljusnula u lice. Ranije se nije naprasno srdila i napadala druge oštrim rečima, pa čak i ako bi joj vređali i kudili sina. Uzdahnuo je, pomislivši kako je njegova majka za deset godina, koliko je šamanka, postala sasvim druga osoba. Njen razum je postao jalova i spaljena zemlja na koju je bilo nemoguće posejati reči Jevanđelja koje je on, srca punog nade i bodrosti, doneo sa sobom. "

Ovaj prvi susret sa književnim tragom Južne Koreje, opisala bih kao svoj upliv u ritualni, obredni i paganski način života sa kojim me je ova knjiga upoznala kao sa tradicijom koja je Južnu Koreju još pre više od sto godina, podelila i jače i snažnije od ratova koji su je zadesili. Istražujući u cilju paralele između nekadašnjeg i sadašnjeg, otkrila sam brojne intervjue koje su za moderne medije davali svih prethodnih godina žitelji Seula i u kojima su, bez ustezanja, govorili o funkcijama šamana u njihovim životima i trenutnoj ulozi koju ovi glasnici bogova danas igraju u njihovim sudbinama a kojih na području Južne Koreje, i dalje ima u velikom broju. "Ulhva, šamanka" prvobitno se izrodila iz misli autora 1936.godine, kao pokušaj spiritualnog bekstva od spoljnog okupatora u vidu Japana i kao oaza narodu kojem je pretilo nešto mnogo više i gore od fizičkog sakaćenja nacije - pretio im je gubitak kolektivnog identiteta i misli. Kim Si Đong, pod pseudonimom Kim Tong Ni će tek četrdeset i dve godine kasnije svoju pripovetku pretvoriti u roman u želji da nacionalno blago prenese dalje, ka novim generacijama koje možda hoće a možda i neće, shvatiti suštinski značaj šamana i čuti njihov glas među populacijom neverujućih. Ukoliko danas znamo da se najveći broj Koreanaca izjašnjava hrišćanskom veroispovešću, potom budističkom pa onda muslimanskom, jasno je da je šamanizam gurnut na samu ivicu opstanka u čeljustima zaborava i prevaziđenog.

" Razumem dobro šta mi govoriš. Ali kada ljudi poput tebe napuste ovaj svet, samo užasni ostanu tu. Mora da bude više takvih kao što si ti kako bi prosvetlili i izveli ljude na pravi put. Moramo da ih podučimo, jer se oni zbog neznanja tako ponašaju. " 

Upravo ove reči idealno opisuju ono što je hrišćanstvo i učinilo šamanizmu u Južnoj Koreji - istisnulo ga je sa trona tradicionalne religije i nametnulo se kao ispravna, pravilna, bolja religija. Ali da li postoji tako nešto poput ispravne religije? Vernici koji poštuju šamana svedočili su brojnim čudotvornim izlečenjima koje su oni poput Ulhve, izveli tokom ogu guta, velikog ceremonijalnog procesa u kojem bi Ulhva prizivala duhove umrlih koji su zaglavljeni između ovog i onog sveta ili tokom kojeg bi pak, svoju boginju zaštitnicu Sonvang sa planine Sondo, molila za izlečenje, brak ili kakvu drugu prigodu svojih vernika prinoseći darove na oltaru, obučena u svečanu odeću i sa zvoncetom u ruci koje bi oglašavalo početak ovog rituala. Šamani su, u vreme kada je pisana ova pripovetka a danas roman, bili poštovani i omraženi gotovo istovetno; glas o njima prenosio bi se duž planina i polja spajajući gradove i sela, u koje su glasnici dolazili sa molbom da šamani i njihovoj porodici donesu blagostanje a predacima mir i spokoj. Sa druge strane, sam šaman i njegova porodica bili su omalovaženi u vidu gražana najnižeg reda, obično rađajući vanbračnu decu koju ništa bolja budućnost nije čekala jer se uloga šamana nasleđivala ili sticala bolnim iskušenjima sudbine u vidu gubitka zdravlja, razuma, stabilnosti. Šamanke ne biraju svoj životni put već taj isti put bira njih, putem snoviđenja i vizija a potom incijacije koja ih pretvara u ono što im je i predodređeno da u ovom životu i budu - šamanke, glasnice bogova podzemlja i neba.

" Sa obe strane šporeta na drva gorela su dva fitilja u posudici sa uljem, iznad, na mestu gde je stajao lonac, bila je slika Božanskog generala u zlatno-zelenoj odori sa dignutim kopljem, dok je ogromnim stopalom gazio zlog duha crvenog lica u crvenoj odeći. Iznad se nalazila mala slika sa ideogramima, ukazujući da je to sveta Sondo, njena boginja zaštitnica, dok je zid ispod Božanskog generala bio ispunjen kitnjastim slikama raznih đavola ili duhova. Sa desne strane šporeta, iznad, na malom prozoru, nalazila se slika crvenog đavola koga je Volhi pre neki dan nacrtala. Bezbroj raznobojnih tračica visilo je ne samo sa zidova već i sa greda, na svakoj tračici bila je slika, šareni papirić i komadić tkanine, sve to odavalo je utisak da se ili ulazi u raj ili se spušta u pakao. "

Kim Tong Ni bio je poput vizionara koji je, krajem svog najpoznatijeg dela, predosetio rasplet religijskog klupka u svojoj zemlji decenijama kasnije nakon njegove smrti. Sukob majke šamanke i sina protestanta, kao centralna tema ovog dela, može se posmatrati i kao sukobljavanje prošlog i novog, drevnog i modernog, poznatog i ne toliko poznatog. Iako se stiče utisak da je šamanizam u ovom delu prikazan celovito i spisateljski objektivno, završetak dela klasifikuje ga kao mračan i loš religijski pravac koji je zamutio svest mnogih ljudi odvodeći ih sa puta dobrote i svetlosti ka tami i zamračenju misli i duše. Možda je to još jedan od razloga što danas, ta reč šamanizam u svesti ljudi širom sveta stvara asocijaciju na nešto nakazno, obredno, primitivno, na zlo i smrt koji vrebaju da za sobom povuku u dubine ponora sve one koji odbace svog Boga zarad sveta duhova i senki.

" Nije dobro da se tako ponašaš. Ako si toliko odlučan da reči Jevanđelja preneseš uprkos svim nedaćima i razočaranjima, kao što si rekao, onda moraš da izguraš do kraja, uprsko svemu. "

Ogromnu zahvalnost dugujemo izdavačkoj kući Geopoetici koja nas putem ovog i drugih izdanja iz edicije Svet proze, upoznaje sa dalekim i stranim svetovima čiji deo možda i želimo da budemo.

Sa svakom pročitanom knjigom, ta moć je sve veća i sve više se nalazi u našim rukama.

" Antologija moderne kineske priče " grupa autora

" Tankom svilenom niti probušiću suze i zašiću ih za dva kraja mesečevog srpa, a onda ću pokupiti sve zvezde i njima popuniti prazan prostor između njih. Zar neće to biti kao korpica zlatno-žutog cveća? Njegov miris biće molitva pokajnika i molim te da ga primiš. Imam samo tu korpicu cveća da ti poklonim! "

                                           Bing Sin "Natčovek"

Isprva zamišljen kao skromni pokušaj a nadave više nego uspešan i pohvala vredan poduhvat, ova antologija moderne kineske priče u izdanju Geopoetike predstavlja kulturni i transgeneracijski književni most između dve nacije potpuno drugačijih shvatanja i tradicija.

Ova knjiga je ta dugo očekivana svilena nit koja povezuje duh kineskog stvaraoca i um srpskog čitaoca, provučena kroz prste izvanrednih prevodioca i poznavaoca kineske savremene književnosti.

Ona je prozor u svet ranog kineskog modernizma.

Osmišljena kao skup deset pripovedaka i novela iz zlatnog doba kineske moderne proze, antologija moderne kineske priče donosi prikaz dve snažne, suprostavljene struje - jedna je tradicionalna konfučijanska kultura, duboko ogrezla u kolektivizmu, u postojanju pojedinca samo radi sistema, učenjaka, daoa i suprotno njoj, kao pandan tradiciji koja se sve više urušava pod naletom modernog, svežeg, savremenog, naprednog, upoznajemo neke ljude novog doba, emotivno osvešćene, obrazovane, snažnih ubeđenja i još snažnijih delovanja u pravcu napretka, pronalaska, usvajanja svega što je drugačije, moderno i preko potrebno. Prevazilaženje okorelih, dotrajalih obrazaca izmiče tlo pod nogama nesigurnom, tradicionalnom obliku postojanja koje seljake i dalje tera na patnju, na nemaštinu i beznađe a mlade ljude drži pod ključem očekivanja sredine koja njihovu budućnost oblikuje kao pirinčani kolač po svom ukusu. Ju Dafu, Bing Sin, Lu Sun, Ding Ling, Ši Džecun, Ling Šuhua, Šen Cungven, Lao Še, Mao Dun i Sjao Hung hrabro su se suprotstavili tom zamračenju misli, zatupljivanju mase radi ostanka u onom što je poznato ali ne i ugodno, prihvaćeno ali ne i željeno, stabilno ali ne i radosno.

" Kino, oh, Kino! Zašto nisi bogatija i jača? Ja to više ne mogu mirno da trpim. "

" Mlad mesec visio je u zapadnom uglu neba, nalik tankoj i nenašminkanoj obrvi kakve vile. "

                                                                                                           Ju Dafu "Potonuće"

Kineska mitologija čest je pratilac i lajt motiv brojnih pripovedaka u ovoj knjizi. Imajući u vidu da su čitaoci u izuzetnom predgovoru ovom izdanju napisanom od strane Mirjane Pavlović i Zorana Skrobanovića, upoznati sa svakom od priča i autora kao i sa podatkom da su priče iz ove antologije baš one koje su većinu spomenutih autora i učinile prepoznatljivim i afirmisanim, stiče se utisak da je mitologija duboko utisnut žig u nacionalnoj svesti mnogih pisaca koji najveću inspiraciju i nadahnuće crpe baš iz legendi i priča svog kraja i svog naroda. "Let do Meseca" Lu Sun u potpunosti je nadrealna priča i fantazija koja je, uz Mao Dunove "Svilene bube", ostavila najjači utisak na mene preplićući mitološko i realno u klupku povesti o Ji i Čang E, mužu i ženi koji su fiktivni koliko i realni, koliko mogući i prizemni, toliko i daleki i nedokučivi a čiju tajnu i magiju svi oko njih prihvataju kao normalnost i izjednačavanje večnosti i ograničenosti vremenom i prostorom.

Mao Dunove "Svilene bube" opčinile su me vanvremenskom pričom o trudu, zalaganju, posvećenosti i nadi, porodičnom kultu i uzdrmanim vrednostima u današnjem savremenom, ubrzanom svetu u kojem živimo i inspirisana ovom pričom, za konkurs Instituta Konfučije iz Beograda, napisala sam priču "Pristavite čaj, gospodine Li Jun " vraćajući na taj način sve ono najlepše što mi je ova antologija i pružila - zalog za budućnost i produženje kineske misli i ruku tako gde još uvek nisu dosegle.

Skromne svilene niti ka budućim generacijama nekih novih pisaca i velikana.

"Priviđenja iz senke" Mansura Izudin

" Jednog dana ću pisati o ovom trenutku. Postoje trenuci u kojima vreme postane toliko gusto da skoro mogu da mu osetim težinu, telo, da se zapiljim u njega, da ga vidim i da mi ono uzvrati pogled. Takvi trenuci dugo borave u meni i mogu da ih se oslobodim samo ako ih sručim na papir. Sada i ovde vidim vreme kao nikada ranije. Vidim ga otelotvorenog u ovom prostoru između mojih stopala. "

...

Zaronjena u svoje misli, gledajući u uzak prostor između svojih stopala, Kamelija Magdi započela je razgovor sa Adamom Kostakijem na drvenoj klupi ofarbanoj u tamno zeleno, ispred Kafkinog muzeja u Pragu. Devojčica rođena u selu u delti Nila, u porodici pozamašnog ugleda i nešto manjeg imetka, sanjala je o tome da postane književnica i tako popuni tu zjapeću, šireću pukotinu u sebi. Pragu joj je dovela ljubav ka ovom gradu, želja da premosti razliku između sebi poznatog i ovog drugačijeg sveta i pobegne što dalje od prošlosti koja ju je mučno privlačila ka sebi poput mutne i mirne jezerske vode. Sa knjigom u ruci i naizgled odsutan, do nje je sedeo unuk Asirke i Grka, mešanac tihe naravi i maglovite prošlosti, bojažljiv vlasnik senke koje je oduvek želeo da se otarasi.

Ali ovo nije samo priča o Adamu i Kameliji.

Ovo su mnoge priče u jednoj priči, kaleidoskop realnosti i mašte, narativna babuška koja iznova i iznova otvara nove slojeve i dubine otkrivajući nove likove, nova mesta, nove događaje koji se svi do jednog, rastavljaju ali i sastavljaju u jednu istu celinu. 

" Pišem jer tragam za tim da postanem cela, jer želim da tu usputnu misao, odnosno sebe, pretvorim u opipljivo biće što stvarno postoji. "

" Znao je da mora da navede tišinu da progovori i da je rastumači, da joj da glas i maštu. "

U umu ruske književnice Olge, u stanu sa pogledom na Vltavu, u sobi ispunjenoj glasom Marije Kalas koju jedan pijanista Šandor, večno zagledan u svoje prste, sluša kao izvor sa kog crpi svoju snagu i nadu, nastaju prvi obrisi Kamelije Magdi dok zamišljeno sedi na klupi u jednom parku u Kairu, slušajući prigušeni zvuk saobraćaja i snevajući o jednoj ruskoj književnici pogleda uprtog kroz prozor ka Vltavi. Ovaj vrtlog čudesnih ideja i prepletaj naratora i junaka čini ovu knjigu toliko uzbudljivom i izazovnom za čitanje: ona oštri koncentraciju, budi maštu, održava radoznalost i raspiruje želju da se duž njenih stranica kreće sve brže i brže, poput starca koji besomučno šeta Karlovim mostom a koga književnica Olga viđa sa svog prozora! Neobičan stil pripovedanja koji meša prošlo i sadašnje, poput pada Alise u zečju rupu i izlaska u Zemlju Čuda, nenametljivo nas upoznaje i sa egipatskom mitologijom i nasleđem, sa savremenom kulturom Zapada i arapskim Ibn Menzurovim "Jezikom Arapa".

Ali genijalna spisateljica ni tada ne prestaje da nas iznenađuje.

" Samo se seća da joj niko u izmaglici detinjstva nije rekao da postoji lepota koja traži dovoljnu zrelost da se oseti i da postoji umetnost koja zahteva istančan ukus da se ceni, jer se ne podaje užurbanom prolazniku nezainteresovanom da pomno prouči njenu privlačnost. "

Završavajući ovo delo otvorenim vratima ka čitalačkoj mašti, Mansura Izudin pruža nam šansu da poput Kamelije u mladosti, sanjarimo na javi gradeći svoje završetke i neke nove početke na temeljima njenih i svih drugih, ovde dočaranih života. Dajući nam snagu i osećaj zajedništva, pružajući nam neskriveni pogled na ožiljke i rane, na fotografije iz svakodnevice Kamelijinog života, ova brilijantna autorka uvukla nam se pod kožu svojim osećajem pripadnosti, jedinstva, sapatništva i saučeništva, onog najtežeg ali i najlepšeg - ljudskog, ogoljenog, do srži iskrenog.

Pripovedanjem koje budi ono iskonsko u nama, svima zajedničko, blisko i poznato.

Mansura Izudin, jedna je od nas.

" Kakve mi veze imamo sa pričama? Bolje da ih ostavimo piscima obuzetim pričama sa poukom, a mi da uronimo u nešto što nam može pomoći da prekratimo vreme ili da zaboravimo kojom nas je silinom ščepalo za vrat.

To će razumeti jedino jedna žena koju prati uspomena na jedan stari udarac nogom i čijim se živcima hrani utvara ponora što joj se postepeno razliva stomakom i jedan muškarac koji potiče od žene spasene iz pokolja, i mornara kojem se smučilo da putuje te je rešio da se skrasi u jednom hladnom gradu, predajući se životu koji ne obećava previše. "

"Car Portugalije" Selma Lagerlef

" Ne čudim se što hoćeš da baciš pogled na ovu curicu pre nego što zađeš", rekao je Jan suncu.

Ona je nešto što vredi videti. "

... 

Pre ove knjige, mislila sam da samo dela Haleda Hoseinija i Orhana Pamuka mogu u meni da probude beskrajnu tugu i osećajnost. Da takav dar pripada samo nekolicini pisaca koji imaju tu sposobnost da u nama ožive i ono najlepše i ono najteže a na šta nas podsećaju iskustva njihovih fiktivnih likova. Međutim, ova čudesna knjiga Selme Lagerlef, prve autorke ovenčane Nobelovom nagradom za književnost, napisana je još davne 1914.godine, ilustrujući beskrajno dirljiv odnos oca i ćerke i jednu od onih najređih ljubavi kojima možemo da podsvedočimo - bezuslovnu roditeljsku ljubav.

" I Jan je stajao tu, držeći u rukama nešto meko i toplo, uvijeno u velik šal. Krajevi šala su bili podvijeni tako da je video malo naborano lice i smežurane ručice. Pitao se šta te žene očekuju da radi sa ovim što mu je babica stavila u naručje, kada je osetio iznenadan udar, koji je potresao i njega i dete. Nije došao ni od koga drugog, a Jan nije mogao da shvati da li je prošao preko devojčice na njega ili preko njega na devojčicu.

Ubrzo mu je srce u grudima zalupalo kao nikad ranije i sad mu više nije bilo hladno i nije se osećao tužno ni uznemireno, a nije bio ni ljut, nego je sve bilo dobro. Jedino ga je brinulo što nije mogao da shvati zašto mu u grudima lupa i udara kad nije ni igrao, ni trčao, niti se peo po strmim brdima. "

Kao prva žena koja je primljena u švedsku Akademiju nauka i umetnosti i čije je pisanje na dodeli Nobelove nagrade okarakterisano kao " talenat žive mašte, duhovne percepcije i visokog idealizma ", od malena je zadojena pričama koje vode poreklo iz bogate mitologije Severa. Ta sklonost ka umetanju fantazije, legendi i mitoloških motiva obogatila je ovo delo prikazujući nam realan prikaz svesti ljudi koji su živeli tih dalekih godina na severu Švedske. Duboki jaz između bogatih i siromašnih podelio je zemlju na klasu zemljoradnika i klasu zemljoposednika, i jednih i drugih obavijenih velom vere u čudesno, u nadprirodno, u umu neshvatljivo. Siromašni seljak Jan iz Skrolike, dobija ćerku kao najlepši poklon u godinama nestašice i snažne nevolje prouzrokovane nemaštinom i sa tim poklonom počinje i da se odmotava njegova sudbina koju će svojim nemilim odlaskom, prekinuti njegova kći Klara Gula, nazvana po suncu jer je dragocena, najposebnija i najdivnija devojčica na svetu.

Proživljavajući Janove emocije duž stranica ove knjige, počela sam da se pitam zbog čega je Selma Lagerlef svoje delo toliko duboko vezala za Švedsku a nazvala sasvim neuobičajeno - Car Portugalije. Ulazeći u samu srž ove priče, otkrivam da je u umu tadašnjeg mirnog i skromnog Jana, Portugalija obećana zemlja izobilja i sreće, u kojoj problemi ne postoje a zlato se rasipa na sve strane iz krune njegove Klare Gule, carice Portugalije.

" Jan nije lud", rekla je, "nego mu je naš Gospod stavio veo preko očiju tako da ne mora da gleda ono što ne može podneti. A za to čovek može biti samo zahvalan. "

" Jedino zadovoljstvo mi je da se trudim oko njega", rekla je. " Tokom godina je postao tako divan da je nešto više od čoveka. Ali verovatno će baš zbog toga doći da ga odvedu od mene. "

Jan iz Skrolike postao je Johanes od Portugalije, samoproglašeni Car sa zvezdama od srebrne folije na kaputu, kožnom kapom i ukrašenim štapom svog nekadašnjeg gazde, Erika od Fale. Očajan od čežnje za svojom kćerkom koja se ne vraća i ne piše punih petnaest godina po odlasku iz Skrolike, Jan provodi dane na doku, strpljivo čekajući parobrod svakoga dana ne bi li sa dolaskom tih nepoznatih ljudi, video i njemu najlepše lice na svetu, sa osmehom njegove Klare Gule. 

" Došla je! Devojčica je došla! Teško je naći reči da se opiše tako veličanstven događaj.

Došla je tek u jesen kad su putnički brodovi završili sa turama po Levrenu, a još su jedino plovila dva mala teretna parobroda. Ali ona nije želela da putuje njima - nego se od železničke stanice do Askedalarne prevezla kolima. Zato je Jan nije dočekao na doku u Borgu, gde ju je čekao već petnaest godina. Jer petnaest godina je nije bilo.

Osamnaest godina ju je imao i uživao s njom u svom domu, a gotovo isto toliko dugo je morao biti bez nje. "

Neću vam otkriti kako se završava ova predivna knjiga. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da je jedna od najlepših i najboljih knjiga koje sam ikada pročitala - sadržajna, slojevita, mudra i otrežnjujuća. Zahvaljujući izdavačkoj kući McMillan, ovo delo otrgnuto je od zaborava na našem podneblju i ponuđeno svim čitaocima gladne mašte i otvorenih očiju.

" Šta to nije u redu sa tobom, dragi moj Jane Andešone? "

"Bengalska noć Maitreji" Mirča Elijade

Roman neobičnog naziva privukao me je istog trenutka. Ne samo zbog toga što pripada ediciji "Retro premijere" moje omiljene izdavačke kuće svih vremena, Geopoetike; ne samo ni zbog toga što mi je autor nepoznat a svetu priznat, ne kao književnik već kao izučavalac svetske istorije religija i bivši profesor Univerziteta u Čikagu; ne ni zbog dirljivog sinopsisa na koricama ove neobične knjige već zbog prizvuka lepote koji njen naziv nosi - zbog Bengala, zbog Indije i misticizma njenog jezika koji izvire iz nama strane i melodične reči , Maitreji.

" Njena lepota nije skladna, nije ispoštovano nijedno pravilo lepote. Izražajna je do ludila, čarobna je i magična u pravom smislu reči. Priznajem da nisam mogao da skrenem misli sa nje čitave noći. I sada, umesto da radim, mislim na nju, na njenu bledu priliku u plavom sariju od teške svile sa zlatom izvezenim cvetovima. A kosa... Persijanci su imali pravo kada su kose u pesmama poredili sa zmijama. Šta će biti sa mnom, ne znam. Verovatno ću sve ovo zaboraviti... Kada ću pronaći mir, čoveče, Bože, prijatelju moj?"

Rumunski autor Mirča Elijade, nepravedno je zapostavljen u našim čitalačkim krugovima delom zbog toga što je svoju karijeru preusmerio u pravcu nauke; delom zbog toga što su ga sudbina i život odveli iz rodne Rumunije do Indije i njene nekadašnje prestonice Kalkute, a onda u Čikago gde ovenčan priznanjima, slavom i nagradama, završava svoj životni vek daleko od domovine i svog predivnog književnog nasleđa. Istražujući o njegovom životu u Indiji, otkrivam indigo sličnost sa tematikom ovog dela što upućuje da ovo možda i jeste skrivena autobiografija iako to sam autor nikada nije priznao. Možda su Alen i Maitreji zaista postojali; u indijskoj realnosti autorevog života i rada u Kalkuti a možda je Maitreji samo plod mašte proistekle iz raskošne lepote mnogih indijskih žena, i tada i sada i fizički i duhovno autoru dalekim.

To pitanje (ne) pripadnosti glavni je motiv koji poput kostura čini osnovu ovog dela - (ne)pripadnost religiji, naciji, porodici, voljenom muškarcu/ženi. Koliko iskreno mislimo i verujemo da su granice samo spoljašnje i da smo iznutra svi slični i jednaki? Koliko sebi dopuštamo da se opustimo u svom ubeđenju da su ljubav, toplina i zajedništvo svim ljudima bliske i jedine konstante u moru naših različitosti? Koliko zaboravljamo mi a koliko oni - beskrajno trpeljivi ljudi okrenuti večnošću, sa verom u ideal ponovnog rođenja i susreta negde u nekom drugom vremenu, u nekom drugom svetu, kada će se naše oči prepoznati u gomili a srca nas odati da smo oni koji smo i tada, pre celog jednog života, bili ti isti mi - voljeni i obećani samo jedno drugom?

" Sve vreme sam živeo u tom fantastičnom snu, koji je odvajao nas dvoje, mene i Maitreji, od ostalog sveta. Činjenice odavno zaboravljene, obnavljale su se i osvežavale, a moja mašta ih je ispunjavala; produbljivala, međusobno povezivala. Detalji na koje tada nisam obraćao pažnju menjali su potpuno moje unutrašnje polje vizije. Ma kuda da sam odlazio, sretao sam nju, među borovima i brezama, na stenama, na drumovima. Toliko dugo sam živeo sa tom zadivljujućom pričom, da me je svaki poziv spolja plašio, čineći da fizički patim. Znao sam da i Maitreji, tamo, u svojoj ćeliji u Bovanipuru misli isto toliko duboko na mene, na naš zajednički život, i ovo zajedništvo u mašti vezivalo nas je i uzdizalo iznad događaja i povezivalo uprkos razdvojenosti i smrti."

Iako napisan 1933.godine, ovaj roman odražava istinu koja i danas vlada modernim svetom; različitosti se ne praštaju u strogom indijskom društvu gde bogatstvo i status ne znače nužno i naprednost duha i osavremenivanje misli. Iako je Indija jedna od najprogresivnijih sila u pogledu nauke, medicine, tehnologije i proizvodnje, duboko ukorenjeni sistem kasta ne prašta odvajanje od tradicionalnog i remećenje viševekovnog socijalnog poretka koji je nalagao i nalaže i dalje - poštovanje religijskih praksi koje više nikome ne donose dobrobit a pojedince unesrećuju stvarajući nove generacije ljudi razapetih između naučenog i nasleđenog i željenog i otkrivenog. 

Ta Indija, bolna i nesrećna, sa večitim osmehom naivnog deteta koje želi da bude voljeno i prihvaćeno, uvukla mi se odavno u srce kao zemlja u kojoj osećam ljude više nego igde drugo na svetu; kao zemlja kojoj bih poklonila razumevanje, blagost i strpljenje u onoj meri u kojoj ona meni poklanja najlepše tekovine svoje civilizacije i kulture, sa svim kontrastima koji je boje najrazličitijim bojama koje se, u vreme Holi-ja, raspu u nebo.

I mogla bih o njoj i o njenim divnim ljudima da napišem knjigu jednoga dana. O svim posebnim dušama koje sam srela i koje su mi obogatile život svojim pričama, osmesima, podeljenim mislima i zalogajima koje smo zajedno delili. 

"Jednom sam video Čandanagar noću. Bulevar osvetljen sa obe strane nije mogao obrisati utisak zamračujuće melanholije koju su ostavljale ruine nekada ponosnih palata u ovoj staroj francuskoj koloniji i od boga zaboravljenoj. Na povratku sam ozbiljno razmišljao koliko je moćna i večita Indija koja trpi i guta sve, a pri tome je nije briga za nasrtljivce i one koji žele da njome gospodare."

"Uhvati zeca" Lana Bastašić

‘’ Za mene sjećanje možda i jeste kao zaleđeno jezero – mutno i klizavo – ali se na njegovoj površini s vremena na vrijeme pojavi pukotina kroz koju mogu da provučem ruku i ugrabim jedan detalj, jednu uspomenu u hladnoj vodi. No zaleđena jezera su podmukla. Ponekad uhvatiš ribu, drugi put propadneš i udaviš se. Iz iskustva znam da mi skoro sva sjećanja na nju imaju tu potonju tendenciju. Zato se i jesam dvanaest godina trudila da se ne podsjećam. I upalilo je. Nevjerovatno je na koliko malo ljudskosti možemo da se svedemo kada nam to ide u prilog. A onda sam se javila na telefon i rekla njeno ime. Voda je bila poznato ledena. Iz njene su se dubine nazirale troglave zvjeri. ‘’

Postoji jedan paradoks u današnjoj književnosti – savremenim tendencijama se pravdaju sva okliznuća na put žargonskog jezika koji nekada s pravom, a nekada sasvim suprotno, uvodi ili ne uvodi novu dinamiku u život jednog književnog junaka. Moram priznati da je posebno završetak, ali i Pogovor autorke ovog dela, umnogome objasnio i opovrgao neke zablude koje sam razvila čitajući ovu knjigu koja me je ostavila sa gorko - slatkim osećajem i zadovoljstva i izneverenosti. Zapitala sam se, gde je ta Lana Bastašić u priči koja, na prvu loptu, izgleda kao još jedna verzija kopije Moje Genijalne Prijateljice Elene Ferante – dve drugarice koje život spaja i razdvaja sudarajući njihove naravi i izabrane puteve od Bosne do Dablina, kroz tkanje ženske ljubomore, pakosti ali i povremene topline i bliskosti, smešanog koktela najrazličitijih ljudskih emocija. Izgledalo je, kao da čitam već dobro poznatu i blisku priču, samo drugačije našminkanu i smeštenu u drugi društveni milje kako bi se zabaškarilo njeno pravo poreklo i rasplet. Međutim, negde na sredini dela, shvatam da to nije ono što meni lično “smeta”u ovoj knjizi. Nisam ni književni analitičar ni izdavač; ja sam samo još jedan glas više u čitalačkoj publici ovog našeg regiona. Ali taj svoj glas stavljam u službu pronalaska značenja u svim našim malim i velikim pričama, izrečenim na toliko različitih načina i sa toliko izraza; bitnim ili ne bitnim, beznačajnim ili suštinskim. Stoga ono što me žulja nije osećaj nekog prepoznavanja ljudskih i iskrenih emocija sažetih u relacijama ova dva lika, jednog stvarnog a jednog dočaranog; nije ni sramota ni nelagodnost zbog prećutnog priznavanja nekih njihovih grešaka ili izrečenih misli već pre svega – Lejlin jezik, to nepotrebno književno ruglo ničim izazvano a suvišno u pokušaju da se dočara odbojnost ili pak gađenje ka zemlji koja nije ni najlepša ni najbolja ali je svakako, vredna barem fokusa na ono dobro i sadržajno što je izrodila. Stoga me je Lanin rasplet u Pogovoru i zbunio i iznenadio: Lejla je Bosna, sa svojom lažnom bojom kose, sa svojim nepristojnim ponašanjem i bahatošću, sa svojom sumornom budućnošću i uzaludnim putevima ka boljem. Nisam bila spremna na scenario tolike promašenosti, pesimizma i besmislenosti vere ka boljim vremenima koja i hoće i moraju i trebaju doći; ne iz ugla ex-Yu optimiste već iz realne pozicije neminovnog napretka onih koji se trude i koji nisu odustali od toga da i od sebe i od svoje zemlje naprave nekog i nešto mnogo bolje od onoga što nam istorija pripisuje a sadašnjost opovrgava.

Motiv belog zeca snažno me je podsetio na Sabatov “Tunel” – prozor na avarelu iz 16.veka snažno upućuje na pozajmljen motiv prozora na slici Huana Pabla Kastela iz uvodne scene Sabatovog remek-dela oko kojeg se cela priča dalje zapliće a Lanina – I raspliće i dalje zapliće. Tu je i neminovna Alisa u zemlji čuda – sa svojim parabolama koje su autorku ovog dela inspirisale da istraži neke motive i obogati svoje delo putokazima koje ćemo verno pratiti, poput pasa tragača, do poslednjih redova ove neobične knjige. U taj koktel gorko – slatkih utisaka koji su me sačekali na izlazu kroz prozorčić u oku mrtvog zeca, umešala bih I ove misli:

“Prepoznala bih Balkan kroz taj ovalni prozorčić između svih drugih panorama. Ne razumijem se mnogo u geografiju, ne znam imena rijeka ni planina. To je možda sramotno. Balkan je za mene boja,a ne toponim. Imena – to se lakše zaboravlja, treba samo da se ispunih tuđim riječima, tuđim mapama, i slova nestanu kao šećer na jeziku. Ali boje ostaju, kao mrlje pod kapcima, iako sam nekada davno ostavila sentimentalnost iza sebe, u majčinoj kući. Boje se ne ispiraju pređenim kilometrima. Teška nijansa zelene, kao zaboravljene paprike, suhe i izborane, ne mogu više nikoga da nahrane. Otužna braon koja nastavlja da vijuga poput mrtve rijeke nakon apokalipse. Boja mumije koju su iznutra izjeli crvi.”

 

Da li bih se kao čitalac ponovo vratila ovom delu? Verovatno ne. Kažem verovatno jer ne opovrgavam bogatstvo njegovih metafora, jezgrovitost misli ni umeće pripovedanja ali ne anuliram ni ono razočaravajuće suvišno i suštinski nepotrebno bežanje u nedoraslost svojstvenu upotrebi vulgarnih reči u cilju osavremenjivanja odveć savremene tematike i scenografije u kojoj dominiraju svi poznati elementi modernog doba. 

Možda ja i nisam za belog zeca.

Sreća pa je onaj Pjegavi i dalje kod Kraljevića.

"Osecati se ok" Ejmi Bjork Haris, Tomas A. Haris

Ličnost svakoga od nas slojevita je i složena. Po učenju transakcione analize, u svakom trenutku svog života možemo razmišljati i posledično ponašati se kao Dete, Roditelj ili Odrasli. Na tome se temelji ova izuzetna psiholoska disciplina i pravac koji za cilj ima da nas osvesti i da nam ukaže kako sagledavanjem svog pogrešnog ponašanja i promenom istog, postepeno dovodimo i do promena u mišljenju koje je inicijator tog pogrešnog delovanja. A mišljenje obično dolazi ili iz Deteta ili iz Roditelja, dveju neophodnih i zasebnih celina naše ličnosti od kojih je prva odgovorna za želje i odsustvo svesti o posledicama ponašanja a druga za zabrane i predrasude kojih se treba rešiti.

Rešenje je naravno - u Odraslom, u integrisanom delu naše zrele i kompleksne ličnosti koja proizvodi situacije i dovodi do okolnosti koje su po nas i naš odrasli život najpovoljnije i najsvrsishodnije. To ne znači da Dete ili pak Roditelja treba izgubiti - i zasigurno to nikada nećemo ni moći - ali ih treba postati svestan i utišati ih i ograničiti u meri da njihovo dejstvo bude saamo podsticaj onda kada nam je potrebna "podrška više" kako bismo izgurali i dostigli svoje ciljeve i zadate vrednosti.

Ova knjiga mi nije bila laka za čitanje možda baš iz razloga što suočavanjem sa opisanim sitacijama i tehnikama, izvlačimo na površinu i sopstvenog Roditelja i Dete a to nije nužno prijatan proces. Pa ipak, kontinuirano i predano čitajući i primenjujući neke opisane tehnike u ovoj knjizi, stižemo do kraja sa osećajem da smo bogatiji za jedno iskustvo i saznanje više, da smo shvatili i razumeli na kojim delovima sebe treba da radimo a koje delove drugih toliko često opažamo, a možda i izazivamo ne namerno provocirajući reakciju Deteta ili Roditelja.

Mnogi ljudi, sa nedovoljnim saznanjima o oblastima psihologije i psihoterapije, knjige poput ove svrstavaju u laku prozu, popularno nazvanu "self help" literatura, bez ideje o dragocenosti TA i enormnim razlikama između ta dva koncepta pisanja. TA je ozbiljna oblast proučavanja i korigovanja mentalnog zdravlja pojedinca radom na razvijanju ispravnog ponašanja i mišljenja, za razliku od lake literature koja ne nudi ništa više do površnog i trivijalnog pogleda na ljudske tegobe i probleme.

Stoga bih izdavačku kuću "Psihopolis" čije je ovo izdanje, izdvojila kao apsolutnog lidera u našem regionu na poligonu promocije, unapređenja i učenja ljudi kako da žive kvalitetnije, sadržajnije i mentalno zdravije, radeći na sebi i unapređujući svoj život svakoga dana, korak po korak.

Sve dok Odrasli ne postane naš jedini vid međuljudske interakcije.

"Školovanje srca" Klod Štajner

...

Sa terminom transakcione analize susrela sam se kao jako mada osoba koja je, želeći da sebi olakša veliku tranziciju u životu, posegnula za knjigom "Emocije" našeg čuvenog stručnjaka i transakcionog psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića. I bio je to prvi zemljotres na polju mog emocionalnog opismenjivanja koje je, s pravom mogu reći, otvorio sasvim nova poglavlja moje ličnosti i mog života. Ali ovo nije tekst o toj divnoj knjizi.
Naime, tragom dr Zorana Milivojevića dolazim do saznanja o jednoj izuzetno zanimljivoj izdavačkoj kuči pod nazivom "Psihopolis", specijalizovanoj da nas nauči kako da živimo bolje, sadržajnije i kvalitetnije, emocionalno pismenije i to na ozbiljan i stručan način, nudeći knjige velikih autora i najsavremenije alate psihologije i psihoterapije u svom portofoliju predivnih izdanja.
Sudbinom ili ne, konkurišući za posao u jednoj kompaniji pre nekoliko meseci, transakcioni psiholog me je procenjivao u cilju izrade profila ličnosti i određivanja koeficijenta inteligencije i ostala sam zetečena preciznim, istinitim i prefinjeno nijansiranim zaključcima koje je dotični psiholog oblikovao o meni. To je bio trenutak kada sam shvatila da želim da se posvetim izučavanju i primeni transakcione analize u svom životu i moj logičan korak bio je da istražim "Psihopolis" izdanja.
...

Knjigom "Školovanje srca" započinjem seriju interpretacija dela posvećenih mentalnoj snazi i zdravlju. Smatram da će ovakav iskorak iz moje pripovedačke prakse biti dočekan od vas, dragi čitaoci, sa blagonaklonom reakcijom i radoznalošću budući da nam u svako vreme, a posebno u vreme ove zdravstvene krize, prijaju tekstovi i knjige koje nas osnažuju i izgrađuju.
Otvorimo zajedno nova poglavlja emocionalne pismenosti!

Šta ćete naučiti čitajući ovu knjigu? Kroz niz primera iz života potkrepljenih dokazima o dobrim i lošim emocionalnim odgovorima na njih, otvoriće vam se putokaz ili preciznije rečeno, emocionalna mapa drugih na kojoj ćete bez greške, pronaći i neka svoja pogrešna odredišta. Prepoznaćete se u nebrojeno puno rečenica i napisanog i nekada verovatno, poput mene, poželeti da neke stvari i preskočite želeći da neko drugi to oseća ili misli. Ali skrivanja nema! Ovde smo gde jesmo baš zato što smo se predugo skrivali i pred samim sobom i pred drugima, učeni socijalno prihvatljivom a na sopstvenu štetu. Nije sramota reči Ne, nije sramota ne spašavati druge i ne oduzimati im mogućnost da sami preuzmu odgovornost za svoje postupke.
Nije sramota biti Odrasli.
A ukoliko i mislite da vi to već jeste i da ova knjiga nije za vas, jako biste se iznenadili kada biste u nekim od mnogih primera u ovoj knjizi prepoznali sebe, svoju komšinicu ili kolegu sa posla, člana svoje porodice ili partnera i više nego sigurno, neku transakciju u kojoj ste sami učestvovali željeno ili primorano, udovoljavajući drugima.
U skladu sa kampanjom koja je već dugo aktivna na društvenim mrežama - #VAŽNO JE, dajte sebi privilegiju da se za sebe prvo pobrinete i naučite kako da sebe postavite na pravo mesto, u porodici, na poslu, u životu, uz pomoć izvora lične moći koji ne počivaju na kontroli, manipulaciji ili prećutkivanju već na veštinama emocionalne svesti i delovanja, jednostavno nazvanim - emocionalna pismenost.
Ova veština nam nikada nije bila dostupnija nego sada.
Učite o sebi i menjajte ovaj svet na bolje.
Svačije zalaganje i trud se računa.
Svi smo podjednako važni i dragoceni.

"Žena crvene kose" Orhan Pamuk

Već sam naziv ovog dela, puno je obećavao. Ako imamo u vidu da je scenografija svih Pamukovih romana smeštena u kvartove Istanbula, sa uvek prisutnom, poštovanja dostojnom ali tradicionalnom kulturom Islama, samo ime dela već je upućivalo na intrigantan zaplet koji će nas, čitaoce, sačekati negde iza neke rečenice i stranice. Žena crvene kose, osamdesetih godina prošlog veka nije nigde a naročito ne u Istanbulu, bila često viđen prizor.
Osim možda u pozorištu, u tom bezgraničnom prostoru za igru i slobodu.

"Po njegovom mišljenju, žena crvene kose u ovoj zemlji oličavala je ženu koja je iz ovog ili onog razloga bila sa previše muškaraca. To je značilo da ako svesno farba kosu u crveno, svesno bira taj identitet. To što sam pozorišna umetnica ublažavalo je moju krivicu pretvarajući je samo u neku vrstu igre."

Teatar poučnih mitova iznedriće priču o strasti gimnazijalca i glumice putujućeg pozorišta, blisko vezanu za metaforičko-realističnu ideju kopanja bunara. To je i najveća poledica u ovom delu; kamen spoticanja na koji se neiskusni čitalac može saplesti u zbunjenom iščekivanju završetka tog procesa i stranica posvećenih - kopanju bunara. A o čemu je zapravo reč?
Sem duboko ukorenjene, časne tradicionalne veštine visoko vrednovane u turskom istorijskom nasleđu a što Pamuk mudro veliča, ovaj težak i zahtevan posao traženja vode, često i na jalovom zemljištu, osim strpljenja i mudrosti zahteva mnogo više nade i vere u Alahovu promisao, u ideju da nagrada za trud neće izostati. Voda se mora neizostavno pojaviti. Kao i u životu, mukotrpan rad i trpljenje svake vrste - trpljenje frustracije (kamen), iskušenja (žarko sunce) i nepokolebljivosti volje (majstorove pridike) neminovno vode nekoj vrsti uzvišenosti i postignuća, pronalaska, uspeha i odlikovanja. Osim u slučaju ako se na tom putu, pod bremenom teškoća ne slomimo i ne dozvolimo da na površinu isplivaju sve naše slabosti i nemoći, naša nedozrelost i neodgovornost prema sebi i prema drugima.
Ili ako ne počinimo ubistvo. Metaforičko ili pak, stvarno.

"Taman kad mi je ruka postavljala kofu na drveno postolje spontano i umešno spuštajući je malčice sa strane, puna kofa je spala s kuke i pala dole u bunar. Sekundu sam bio sleđen.
- Majstoreee! povikao sam odmah zatim.
Pre jedne sekunde majstor Mahmut je vikao na mene. Ali je u trenutku ućutao.
Odozdo se začuo krik dubokog bola. Potom je sve utonulo u tišinu.
Nikada neću moći da zaboravim taj krik."

Taj motiv ubistva usko je vezan za priču o ženi crvene kose i poput DNK, prepliće svoj lanac sa njenim životnim putem rezultujući i rođenjem i smrću, dveju krajnostima a stranama istog novčića. Koja će strana prevagnuti, zavisi od sudbine. A svaki zločin, uvek prati i kazna.

"Dugo ni sa kim nisam razgovarao; zatvorio sam se u sebe. Postavio sam granicu između sebe i ostatka sveta. Svet je bio lep, a ja sam želeo da i moja duša bude lepa. Ako se budem pretvarao da u meni nema krivice, štaviše zla, polako ću zaboraviti na njega. Tako sam počeo da se pravim kao da se ništa nije desilo."

Satkan iz tri dela povezana neizvesnošću i iščekivanjem, Pamuk ovaj roman gradi poput veštog psihoanalitičara ali i detektiva dajući nam i problem i oruđe kojim ga možemo popraviti; i ubicu i rešenje u našim rukama. A ipak, kraj ostavlja otvoren kako bismo sami dosudili i presudili, shodno svojoj prirodi i svom osećaju.
Sve vreme u senci žene crvene kose.
Kraja i početka ove izuzetne priče.

"U jednom trenutku, kao da je čitav svet utonuo u duboku tišinu nastalu od sećanja."

"Čudan osećaj u meni" Orhan Pamuk

"Šta li bi rekao ovaj svet, kad bi progovorio?"
"Islam nije religija kazne, već religija tolerancije i logike."

Idealni pandan mom omiljenom Rusu, Dostojevskom, toj klasičnoj epohi ruske književnosti, jeste jedan turski pisac obučen u odelo Evropljanina, sa Nobelovom nagradom pod miškom i naočarima koje filtriraju težinu sveta pred svima nama.
Orhan Pamuk.
Simbol duboke, sadržajne i životne proze.
A ova knjiga prevazićiće i samo vreme.

" Čovek bi mogao biti usmljen u gradskoj gužvi, ali ono što grad čini gradom bila je zapravo mogućnost da u masi sakrije čudan osećaj koji je nosio u sebi."

Ne mogu sve knjige ni da se prepričaju.Naiđe tako neka koja ti se tesno ureže u dušu pa je sebično čuvaš kao amajliju, kao oslonac za one teške dane. Zavoliš je, doživiš je, kao sebi blisku i svojstvenu, kao ogledalo svog maštovitog i nežnog života.
Kao čudan osećaj u tebi, od svih skriven i sačuvan.

"Šta je, zaboga reci!"
"Ima neki čudan osećaj u meni", odgovorio je Mevlut. "Šta god da uradim, osećam se samim samcitim na ovom svetu."
"Dok sam ja uz tebe, više se nikada nećeš tako osećati."

Mislim da je provincijsko poreklo dar koji nije svakome dat da ga nauči jednom iskrenijem i poštenijem životu. Mi, obični i neobični ljudi iz provincije, svako na svoj način prošli smo golgotu našeg Istanbula, našeg novog početka. Našeg obraćanja gradu koji se svakodnevno menja, punog pridošlica u potrazi za novim životom i svetlom budućnošću.
Mnogi na tom putu nisu uspeli.
Pitam se, koliko li se njih poput Mevluta posle četrdeset i pet godina osvrnulo na put koji su prešli ulicama velegrada, gazeći godine i vreme koje neumitno teče. Koliko su svojih reči potrošili, koliko sebe dali i izgubili a koliko izgradili neke nove i čudne bedeme u sebi da bi se zaštitili od grada koji se nezaustavljivo menja.
A ipak, nešto ostaje trajno i konstantno.
Istina koju nosimo u duši i koja je veća od svkog zida, svake ulice, svakog prolaznika pa i same naše sudbine.
Uspomene, poput one u Mevlutovoj duši.
Ili u par reči - sažeta istina o životu.

"Na ovom svetu, ja sam najviše voleo Rajihu."

"Kofer mog oca" Orhan Pamuk

"Za mene, biti pisac jeste priznati skrivene rane koje nosimo u sebi, rane koje su toliko skrivene da smo ih i mi sami jedva svesni, i spoznati ih, osvetliti ih, usvojiti sve ove bolove i rane i načiniti ih svesnim delom našeg duha i našeg pisanja."

                                                  Beseda pred Nobelovim komitetom
                                                  Stokholm, decembar 2006.

...
Od svih knjiga koje sam pročitala iz njegovog pera, Kofer mog oca najviše me je dotakao svojom dubokom i ličnom sentimentalnošću.
Kao da sam ga napokon suštinski osetila; to tanano i nežno jezgro duše Orhana Pamuka.
Bila sam mu, bliža nego ikada.
Bliža nego kroz četiri njegova romana koja sam u dahu pročitala, nesvesna toga da zbog jačine svoje želje postajem taj njegov toliko sanjani "implicitni čitalac", večito između teksta i konteksta njegovih dugih i snažnih romana.
Jedna misao duboko me je potresla.
Misao o tome da piše jer jedino tako uspeva da pobegne od monotonije svakodnevnog života, stvarajući te imaginarne i bogate svetove iz sopstvene dečije naivnosti, iz očuvane lakoće snevanja koja se jedino rađa i opstaje među zidovima njegove puste sobe; u samici koju je sam sazidao kao odbranu od svega potrošnog i praznog spolja. U njoj je izbacio sav nakupljeni bes prema drugima i preobrazio ga u ideje o nekim novim ljudima i njhovim sudbinama, u žilu kucavicu Istanbula na čijoj geografskoj odrednici i okosnici oduvek živi, pogleda zamišljeno uprtog ka Evropi.
Putem ove knjige komunicirali smo mnogo više nego putem i jedne prethodne koja mi je dospela u ruke. Razumeli smo se, dogovorili i ustanovili da iste težnje imamo i o istim pitanjima mislimo; on daleko uspešnije, ja daleko skromnije.
Ali nas isti sentiment i ista nadanja vežu. Veština njegove inteligencije samo naizgled uhvatljiva je dok se tok bistrih misli kao klupko odmotava rečenicu po rečenicu, namotavajući navoje nekog novog romana koji strpljivo skicira u svoju beležnicu. I koju će možda, jednoga dana, poput svog oca staviti u kofer ali spreman da ga preda celom svetu.
Na način na koji je, tom istom svetu, pišući i stvarajući, oduvek i želeo da pripada.

"Završiću rečima o duši, o suštini za koju se mi romanopisci borimo celi život da je saopštimo. Život može biti srećan jedino ako uspemo da ispunimo okvir ovog čudnog i zagonetnog izazova. Za većinu, naša sreća i nesreća ne proizilaze iz života samog već iz značenja koji mu pridajemo. Ili drugačije rečeno, celi svoj život sam lutao kroz buku i gužvu haotičnog, teškog, ubrzanog savremenog sveta, nošen čas na ovu čas na onu stranu životnim obrtima i preokretima, tražeći početak, sredinu i kraj. A po mom mišljenju, to je jedino što se može naći u romanima."

                     Govor prilikom uručenja Nagrade mira Udruženja 
                     nemačkih izdavača, Frankfurt, oktobar 2005.