27. децембар 2010.

" Lovemarks ili Jos jedna knjiga o zbunjenosti " Zana Poliakov

... Ovu godinu zatvaram recima posvecenim meni posebnoj i dragoj licnosti- intrigantnoj, darovitoj i drugacijoj umetnici imunoj na must be/ must do i sa jedinom pretenzijom ka ispoljavanju sopstvene nesputane i inovativne svesti.
U dve reci- Zana Poliakov, ona koja svojim vestim prstima i britkim umom materijazuje dela iz ere nadolazece umetnosti koje ce generacije tek dosta posle nje moci da otkriju i razumeju ...



Pisati "Jos jednu knjigu o zbunjenosti" rizican je i neizvestan poduhvat. Jer nasuprot autorkinoj filozofiji "posmatram ali ne osudjujem i prosudjujem", citaoci su oni koji i te kako znaju da osudjuju. Ovde pre svega mislim na onaj deo citalacke publike koji do sada nije imao prilike da se susretne sa Zaninom ekstravagantnom i genijalnom darovitoscu. Tim istim ljudima, emotivno ogoljena Zana, lisena straha od kritike i gresaka jer "greske zapravo (i) ne postoje", moze se uciniti kao suvise slobodna i neobicna figura naseg ,jos uvek u velikoj meri, konzervativnog drustva, sredine zeljne "modliranosti" i same "ustirkane duse". Verujem da je to bio razlog za ostru i neprimerenu reakciju kritike koja je "Lovemarks" jos pre samog objavljivanja, poput knjizevne Inkvizicije upisala na spisak Zabranjenih knjiga...
No, istinski se nadam da ce i novi citaoci, bas kao oni koji su do sada upoznali ili dotakli deo Zanine duse, shvatiti njenu pravu vrednost i iskrenu poruku koju je ovom knjigom poslala. Necu reci delom jer sam sigurna da je njena ideja bila da zabavi i ponudi zanimljivu i drugaciju stvarnost. To je ona Zana koja se veselo osmehuje sa stranica nudeci svoju pazljivo odabranu play listu, spisak omiljenih filmova i nekoliko pogleda na police u svom kupatilu. Domisljata i detinjasto kreativna,to je Zana Poliakov. Zena koja nikoga ne ostavlja ravnodusnim.
Pisuci "Lovemarks", ucinila je ono sto je cini tako prepoznatljivom i ljudima bliskom. Pomesala je javno i privatno, work &play, bis &pleasure. Nije se libila da svoju pricu napise bas onakvu kakva ona i jeste, bez eufemizama i u duhu ispovesti. Mozda smo je zbog toga i doziveli tako licnom. "Take it personaly" kako Zana porucuje.
Citajuci, na momente, imala sam utisak da iznenada osetim i fake Zanu, drugaciju od onoga sto ona zapravo i jeste, zenu sa cijih usana cujem samopromotivne recenice toliko netipicne za Urednicu Zivota, onu koja harizmom i prirodnoscu osvaja svet. Ali ubrzo shvatam da pod senkom Gospodina Dzina sve dobija drugacije obrise i izvorno pulsirajuca i sireca energija biva blokirana i zarobljena. ("Koliko samo bivsih jedna zena moze da podnese?") Sve do dolaska Poeticnog Gospodina.:)
A "poezija ulazi u nas zivot kroz vrata beznacajnih sitnica". Recima Zanete Bredso. Nadahnute,nadarene i kreativne. Van i na listovima "Lovemarks"-a.
Taj njen prepoznatljiv stil pisanja i jezik koji cu slobodno nazvati - digitalnim, nekome mogu zazvucati too modern, posebno zbog miksovanja domacih i engleskih reci i fraza. Ali bez tog neobicnog spoja ova knjiga bi izgubila na autenticnosti i postala suprotno od onoga kako ju je autorka videla i dozivela. Kao slavljenje zivota, odu proslosti i ljubavnom bolu jer "kad rane zarastu, ostaju oziljci". A oni vrede daleko vise od svega materijalnog, kratkotrajnog i prolaznog jer nose iskustvo.
Ono koje se ne moze procitati u knjigama ili nauciti vec ono koje se mora osetiti.
Lovemarks, put su u bolje sutra.

06. децембар 2010.

U iscekivanju pahulja... Darujte mi knjigu i poklonili ste mi nov komadic neba

Praznicna euforija pocinje da zateze svoje konce oko nas. Vec se uveliko kupuje, planira docek, smisljaju svi moguci scenariji te “najludje noci”...Beograd lagano biva prozet ljupkim malim, okicenim jelkama, jatima svitaca uhvacenih u mrezaste zavese duz glavne ulice, smehom, zagorom i praznicnom tremom u glasovima prolaznika...No ostaje zbunjen odsustvom bitnog i ocekivanog gosta koji bi uprilicio magiju Novogodisnjih praznika. Snega. Ali njega cemo docekati tek nakon 20.decembra ako je za verovati meterolozima, u vreme kada se praznicna groznica sve vise zahuktava...
Knjizare su, ovih dana, posecena i omiljena odredista. Kao da, u danasnje vreme, veliki broj ljudi samo sajmovi i praznici podsete na postojanje ovih skladista umetnosti pisane reci. A opet, negde medju njima, neki zagusljivi miris neukusnog romana nagriza staklo izloga zjapeci svojom bezvrednoscu poput cirkona u nizu bisera.. Zaista,ne moze se nazvati knjigom sve ono sto ima koloritne korice i naziv koji mami obecavajucom misterijom medju njegovim belim stranicama..
Ljudi koji se srecu zanimljiva su skupina uzurbanih, neodlucnih, zamisljenih, odsutnih lica, od kojih je svako u potrazi za svojim delicem raja ili pakla, zavisno od toga da li kupuje za sebe ili druge i da li je mucen nemogucnoscu da pronadje bas tu knjigu koja je zeljena i trazena..Ima i onih, statusno obelezenih, sto sa dosadom i ispraznim pogledom spustaju na pult mesavinu popularnih i klasicnih dela, ne bi li udovoljili svojoj nezajazljivoj zelji da budu u koraku sa svetom i modom i pritom svog egu zatapsali na nacitanosti i kvazi obrazovanju.. Pred redom sarenih i debelih knjiga, zapazam devojcicu od nekih 8 godina kako sa interesovanjem cita jednu od popularnih avantura iz najpoznatije skole magije Hogvorts. Bilo je u njoj toliko ljupkosti i one, deci posebno znane sposobnosti da urone i predaju se svojoj trenutnoj zamisli gubeci pojam o ljudima i mestu koje ih okruzuje. Te zive decje oci i glava nagnuta nad tekstom pisanim iskrivljenim slovima, odavale su sliku jedne buduce nade, mozda i samo iluziju da poriv za citanjem ipak nije izbledeo iz dusa nasih malih sugradjana...

Svojim prijateljima resenim da mi po svaku cenu poklone nesto za ovu Novu Godinu, rekla sam kratko i sa entuzijazmom -darujte mi knjigu i poklonili ste mi nov komadic neba! Ne zelim skupocene poklone cija vrednost mi ne znaci nista a koji sa sobom nose obavezu da na isti adekvatno uzvratim; ne zelim vecere ciji cu ukus vec narednih dana zaboraviti; ne zelim ukrase koji ce, u nizu slicnih, krasiti moje police ali ne govoriti mi nista... Zelim knjigu. Jednostavnu, bez skupocenih poveza i vrednog papira. Knjigu cija ce vrednost biti u njoj a ne na njoj. Onu koju cu pretociti u reci vama ispricane a koje cete vi, svojim stilom oblikovane, preneti nekim drugim ljudima. Tako jedna knjiga zivi. Tako mi zivimo.
Sjedinjeni u mislima – povezani recima.

"Una" Momo Kapor

Citajuci "Unu",imala sam osecaj kao da slusam pricu iz komsiluka. Blisku,vec poznatu,prirodnu i tako ljudsku.Onu koju svakodnevno vidjamo ili smo istu proziveli.
Bez kompleksnih i teskih stilskih formi, Kaporov stil prija svojom jednostavnoscu koja ne iskljucuje recitost i domisljatost.Naprotiv,u stanju je da filigrantski docara i najfinije detalje ljudskih teznji i postupaka.Oslikavanjem karaktera, umetanjem zapleta i razvijanjem price,on konstantno cuva citaocevu paznju zanimljivim, svakidasnjim replikama junaka dok humorom i dosetkama nudi izazovnu i prijatnu stvarnost iza fasade svakog lika.
Svi mozemo biti oni i svi oni zapravo smo mi..
Opis lifta urezao mi se u secanje. Bio je to lift iz moje zgrade u rodnom gradu. Zapravo, bio je to svaki lift od Beograda do unutrasnjosti, ukrasen lucidnim i drskim skicama, odvazna seksualna slikovnica koja cuva misli iz najdubljih slojeva uma njenih posetilaca, medju njenim zidovima smelih no u spoljasnjem svetu, ozbiljnih i pristojnih clanova Kucnog saveta..Stari lift koji se cesto kvario, sluzio im je kao azil u kojem bi svojim najskrivenijim pobudama davali krila i slobodu da se oblikuju u toj cudnoj i nemoj umetnosti na zidu..
"Njegova drvena kabina, nekada oblozena svetlim, lakiranim drvetom i vec odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, kljucevima,ekserima, noktima,ispisanih flomasterima, sprejevima u boji, pa cak i damskim krejonima za oci...Kao da je citav pritajeni i dugo potiskivani erotski potencijal ove zgradurine od betona siknuo u bezbednosti skripavog i cegrtavog lifta - lascivne kapele - neslucenom zestinom, zeleci da obesnom raspusnoscu satre i unisti i poslednji trag cednosti svojih putnika."


Erotskim nitima protkao je svaki segment price. Setimo se samo scene iz profesorovog detinjstva kada je, mlad i ustreptao, pogledom pratio prizor nagih tela plivacica u kupatilu obavijenom oblakom vodene pare. Ti ceznjivi momenti provejavaju poput same pisceve nostalgije za mladoscu i svim uzbudjenjima koje je vrela i brza krv donosila, ali pre svega za san-devojkom, odvajkada trazenom i sanjanom, ogrnutom ceznjom i nagovestajem potpune srece!
Kaporov jezik fascinira i opija nekim osecajem prepoznavanja, vec licno dozivljene drame, iskusane na nasoj sopstvenoj kozi. Od prve stranice on gradi prijateljstvo sa citaocem iznoseci mu svoju dugo cuvanu ispovest, najsladja ali i najgorca secanja iz prohujalih vremena. Dr Babic prilika je da pisac progovori o sebi. Da zauzme i odbrani svoje stavove, iznese hipoteze, prokomentraise zbivanja i probleme...On budi neko precutno razumevanje i samilost, mozda bas kao posledicu svesti o sopstvenoj predaji i nemogucnosti da se izvuce iz kandzi vapece i omamljujuce pozude.. Tog djavola strasti utamnicenog u bademastim ocima zeljene zene. Une. One koja izaziva, sokira, kojoj ni samo nebo nije granica. U vrtlogu avanture, zagrizena za zivot, postala je njegova sustina i nasusna potreba, izbavljenje iz sveta osrednjih i sredovecnih, njegova karta za paralelnu stvarnost ozivljenu u puzevima na stolu hotela "Esplanada", Zen sobi, ulicama Ljubljane i Zagreba gde nije morao krisom da miluje njenu ruku u svojoj..Bila je sve, darovana tim posebnim talentom za lepotu, "O kakve li samodovoljnosti! "
Ali sve lepotice su ogrnute velom nesrece primecuje Babic, davajuci nagovestaje Unine rastrzanosti i besmisla koji ju je okruzivao poput dima marihuane i hasisa. Izgubljena, bez svog licnog sveta i vecito obelezena nedostatkom oceve prisutnosti i paznje, nije bila sposobna da bilo koga usreci jer sebe nije pronalazila nigde osim u Miselovim ocima ispunjenim divljenjem..Stoga je, na znak gubitka te dragocene i uvek zeljene paznje, prosula svoju nekadasnju superiornost predajuci se ulozi ljubomorne i zavisne zene, upletene u mrezu potrebe, navike,ceznje,zelje..Uspela je da svojom izdajom kao manipulativnim cinom, sahrani dusu tog cudnog coveka Misela Babica, koji je u svojim zanosima ka njenoj mladosti i sarmu, rastrgnuo svoj predjasnji zivot i stavio tacku na jedino u sta je ikada verovao -svoju karijeru i svoje ideje. Poklekao je, predao se, priznao poraz.
" Njihovi infarkti posledica su prskanja odvojenih licnosti! "
A njegovog -ona. Una. Jedina,sama.

13. новембар 2010.

"Vladalac" Nikolo Makijaveli

"Jedna promena uvek ostavlja razloge za ostvarivanje nove promene."
Nikolo Makijaveli (1469-1527) politicki je filozof iz doba renesanse cija se ucenja, u danasnje vreme popularno oznacena kao "makijavelizam", smatraju pretecom i osnovom realpolitike. Delo "Vladalac" (Il Principe) objedinjuje njegovo iskustvo, sakupljano tokom karijere u drzavnoj sluzbi slobodne Republike Firence nakon pada Medicijevih sa vlasti, i znanje koje je zadobio kao kancelar i sekretar druge kancelarije,a nadogradio cestim putovanjima po dvorovima sirom Evrope. Stoga, sistematizovano politicko gradivo koje cini "Vladaoca", smatra se njegovim najpoznatijim i svakako najuspesnijim delom iako je svojim literarnim radom, koji obuhvata izmedju ostalog i pesme i komedije u prozi, ostavio znacajan trag u knjizevnom opusu renesansne umetnosti.
Makijavelijev trnovit i neizvestan put ka drzavnoj sluzbi isprepletan je i cvrsto povezan sa, podjednako nestalnom, vlascu porodice Medici u Firenci, koja je diktirala njegovo gubljenje i ponovno vracanje polozaja sve dok nije bio optuzen i uvucen u aferu oko neuspele zavere protiv ove porodice, kada biva osudjen i mucen. Blagoscu jednog od potomaka porodice Medici, pape Lea X,biva oslobodjen od teske presude. Tada zapravo i pocinje najplodonosniji period njegovog knjizevnog stvaralastva kada na imanju San Kosano nadomak Firence, provodi zivot u miru i intelektualnoj prepisci sa svojim prijateljem Franceskom Vitorijem, pocev od godine 1513-te. Ta znacajna prepiska, pored pisma Lorencu de Mediciju Velicanstvenom kome delo i biva posveceno, svojevrstan je uvod u "Vladaoca" u kome se daju naznake uticaja i razloga koji su ga naveli na pisanje ovog dela.
Poznat po zastupanju strogih i okrutnih politickih ideja, Makijaveliju se pripisuje recenica "Cilj opravdava sredstvo" iako je on, u ovom obliku, nije definisao ni u jednom svom delu. On kaze:

         "Treba napomenuti da se ljudi moraju ili pridobiti ili unistiti, jer se svete za male uvrede, dok za velike ne mogu; stoga nasilje treba sprovoditi tako da se ne moras bojati osvete. "
         "Priroda ljudi je nepostojana; lako je ubediti ih u jedno, ali je tesko odrzati ih u tom ubedjenju. Zato je potrebno biti tako spreman da se, kada vise ne veruju, silom nateraju da veruju."

U dvadeset i sest glava, susrecemo se sa politikom i vojnim potezima kralja Luja XII-og i naznakom na pet gresaka koje je ovaj vladalac pocinio i izgubio vlast; sa pohvalom i opisom strategije Rimljana u osvajanju i cuvanju vlasti u Milanu; sa Darijevom drzavom i surovim i nasilnim rezimom Agatoklea; sa Hijeronimom Sirakuzaninom kao primerom na koji nacin se od "privatnog lica" moze postati vladalac..
       Uz mnostvo drugih primera, Makijaveli je rasclanio a potom opet objedinio svoju politicku svest uvodeci temelje u ono sto ce kasnije biti poznato kao vojna strategija i politika ratovanja. Ipak, treba imati na umu da je prilikom pisanja  "Vladaoca", autor cesto odstupao od istorijski poznatih cinjenica zarad zelje da plasira svoje ideje i potkrepi vlastita tvrdjenja, sa izuzetkom Rimske istorije na koju je gledao sa blagonasklonoscu.
Na kraju, sustina njegovih ideja moze se sazeti i sagledati u jednom od najvise citiranih delova "Vladaoca":

" Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se.
 Propada vladar, koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne."

07. новембар 2010.

"Formule ljubavi" dr Zoran Milivojevic

Uzimajuci u obzir stalozenost, nenametljivost i mudrost kojom odise pojava dr Zorana Milivojevica, verujem i dajem sebi za pravo da tvrdim da i sve ostale njegove knjige, bas poput "Formula ljubavi", produhovljuju i pomazu zrelosti da ostvari i dosegne svoj razvojni put.
Ovo delo jako je dobro koncipirano omogucavajuci citaocu da isprati njegove celine po redu koji sam odabere, pritom ne remeteci moc razumevanja sadrzaja. Na osnovu sugestije samog autora, pre citanja i nakon procitanog dela, treba uraditi test koji se nalazi na samom kraju knjige a koji za cilj ima da nam ukaze na nasa iskrivljena verovanja u ljubavi. Ovim efektnim potezom, autor nam pokazuje da jeste i u kojoj meri je moguce promeniti svoja uverenja cak i ako nam se nekada ucine izuzetno cvrsta i postojana.
Dr Milivojevic, nesvakidasnji je mislilac i psiholog koji svojom recju i delom dopire do svesti citalacke publike razlicitog uzrasta i nivoa obrazovanja. Omiljen i postovan, na pristupacan i razumljiv nacin, prenosi nam svoje ogromno znanje sticano dugogodisnjim teorijskim i prakticnim radom na razvoju i unapredjenju psiholoskih pravaca i disciplina. "Formule ljubavi" svojevrstan su dijalog sa nasim sopstvenim bicem: sta jesmo a sta ne treba da budemo, gde smo sada a gde zelimo biti u buducnosti..Istinski vredno stivo koje pomera granice nase emotivne inteligencije, navodi na preispitivanje,na traganje za odgovorom i pronalaskom istog uoblicenog u, iskustvu punim i domisljatim,recima dr Milivojevica.
Zablude su nus produkt naseg ranjenog bica. Nekada ih nismo ni svesni a nekada su nam svesti dostupne, ali bez resenja kojim bismo neutralisali njihov poguban uticaj.
I stoga,svoje resenje potrazite medju formulama ovog izuzetnog coveka:
"Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko se projektovana predstava odupire stvarnosti druge osobe.
Zaljubljenost je negacija ljubavi. "

"Kad dusa zamire" Lajos Zilahi

Ova knjiga potresno je i duboko svedocanstvo o patnji koju je autor iskusio a potom ovekovecio u izvesnom delu svoga opusa. Otreznjujuce, iskreno, strastveno i bolno secanje utkano u pricu o ljubavi,odlasku,potrazi i promeni; vecitoj zivotnoj borbi za opstanak koja kida korene i gasi uspomene..Vetrovi ili pak,kako to pisac oseca, "slepa ruka sudbine" kotrlja zivotni tocak ka nepoznatim i stranim daljinama gubeci niti koje vuku ka proslosti..
Sustina ove price teska je i tuzna stvarnost velikog broja ljudi sirom sveta sto je svakako doprinelo tome da radnja knjige dopre do svesti citalaca i postane jedno od onih dela koja se uvek iznova citaju i vole.Suocen sa nemogucnoscu da na tlu svoje zemlje ostvari svoje ambicije,pritisnut nemastinom, junak ove price biva prinudjen da napusti rodnu kucu i potrazi svoje mesto u nekom novom svetu,u kulturi razlicitoj od njegove,okruzen ljudima drugacijeg mentaliteta,sa gorkim osecajem novog epiteta koji ce beleziti njegov zivot-veciti stranac..Jer u zemlji u kojoj ce pokusati da izgradi svoj zivot,u zemlji u kojoj ce zasnovati svoju porodicu,on do samog kraja ostaje svestan da ce oduvek ostati samo prolaznik i slucajan posmatrac tih ljudi,njihove kulture i tla koje nikada nece doziveti kao svoje i svom srcu blisko..
Nasuprot tome,zivot u tudjini zauvek ce ga udaljiti od svega sto je ostavio za sobom u zavicaju dovodeci ga do suocavanja sa surovom istinom nakon sto ponovo poseti svoju rodnu kucu,decenijama kasnije.Ostace stranac u tudjini,ali je postao pridoslica i u nekad svojoj zemlji..Postao je samo dusa bez adrese.Uprkos vremenu koje je ucinilo svoje,zal za domovinom nikada nije iscezla i poput nekog teskog bremena,pritiskala mu je dusu gorkim osecajem nedostatka i ceznje.
Negujuci jezik kao sponu koja mu je priblizavala njegovu voljenu i do samog kraja, neprezaljenu Madjarsku,pokusavao je da u sebi zadrzi i spreci gasenje tog plamena..
Da otme i od zivota sacuva nepresahlu zedj svoje ugarske misli.

"Veciti kalendar" Fernando Pesoa

Fernando Pesoa je plodonosan pisac, revolucionar umetnickog izrazavanja i nesvakidasnji poeta koji izlazi iz okvira strogog, nametnutog i klasicnog pesnistva. Ne robuje pravilima i pesnickim normama vec je vodjen unutrasnjom potrebom i sopstvenom filozofijom slobode i nematerijalnog poimanja sveta. "Pisac prirode" kako je sam sebe nazivao, sluga je svojih cula kroz koja opisuje prirodu koju vidi i pritom nudi citaocu svoju percepciju zivota - nesputanog,obicnog i jednostavnog.
Knjiga je podeljena na tri dela,potpisana imenima Alberta Kaejra i Rikarda Reisa, poznatim pseudonimima pisca."Cuvar stada"(I deo), "Odvojene pesme"(II deo) i "Ode" (III deo), celine su kojima pesnik na razlicite a opet bliske nacine,iznosi svoje poimanje zivota i sveta.
Moj omiljeni citat iz ove knjige je od Rikarda Reisa:
"Bolje te stiti koliba trosna darovana tebi, nego palata koju steko nisi".

04. новембар 2010.

A sada o knjizi..."Avanture nevaljale devojcice" M.V.Ljosa

Neocekivana, drsko odvazna prica puna gorke realnosti protkane eksplicitnim i emocijama nabijenim scenama seksa, kratak je opis "Avantura nevaljale devojcice". Vise nego mnoge druge knjige savremene proze, ovo delo obiluje slikovitim i raskosnim knjizevnim jezikom zbog kojeg se s punim pravom moze reci da je u pitanju knjiga koja obrazuje i poducava, podjednako politickim koliko i prevodilackim, naucnim ili jezikom bilo kog drugog drustvenog miljea ili socijalnog pravca. Mario Vargas Ljosa uspeo je da ovom delu udahne jednu posebnu i divnu dinamiku; likovi se smenjuju, naizmenicno javljaju i nestaju dok prica siri svoje okvire osvajajuci sve veca prostranstva sveta, od Perua do dalekog Tokija. No posebna neizvesnost, nedokucivost i originalan splet dogadjaja, cine radnju dela iznenadjujucom i uvek neocekivanom, ostavljajuci citaoca u ugodnom osecaju prijatnog i postepenog razotkrivanja dogadjaja koji vode zanimljivom zavrsetku. Kada se osvrnemo na stil koji je Ljosa gradio kroz delo, zapazamo da kontinuirano preplice drzak, ulicni nacin izrazavanja svojih junaka ne prezajuci od upotrebe psovki sa kulturnim i uctivim umecem konverzacije koje donosi kroz likove porodice Gravoski ili lekara sa klinike u Peti Klamaru. Taj spoj razlicitih i dalekih nacina jezickog opstenja uneo je u delo veci i jaci oset stvarnosti odrzavajuci nas u uverenju da je to jos samo jedna od nama bliskih prica o nama bliskim ljudima kakvi postoje u svakom drustvu i svakoj kulturnoj sredini, pa i u nasoj.
To je i bio smisao prostornog plana radnje ovog dela:i u Parizu,i u Peruu i u Engleskoj, svuda postoje iste sudbine i ti isti, nemocni ili pak suvise smeli ljudi koji obelezavaju i boje sliku naseg vremena.
Kompleksnost lika zene sa stotinu imena ili pak samo jednim -imenom Nevaljala devojcica, snazno je i vesto ispracena cineci je jednim od najbolje oblikovanih junaka danasnjice. Mozda je to jos jedan razlog sto savremenici Ljose cesto prave paralelu sa Floberovom Emom Bovari, ukazujuci na slicnost i umetnost gradjenja lika koja svakako datira i od Vargasovog velikog postovanja ka delu Gistava Flobera.
Otvoreno, smelo i bez ustezanja, epizode seksualnih dozivljaja junaka oblikovao je Ljosa u skladu sa savremenim, zapadnim poimanjem istog. Bez tabua, bez eufemizama, glasno je progovorio o temi koju bi mnoge njegove kolege,iako savremenici, okarakterisali kao "skakljiv i klizav teren"za iznosenje u knjizi na nacin na koji je to autor ovog dela ucinio. No,pisac otvoreno prikazanu seksualnost u svom delu nije video kao problem vec kao neotudjivi deo licnosti svojih junaka zahvaljujuci kojoj su oni jace i bolje emocionalno oblikovani a citaocu bliskiji i stvarniji jer ih dozivljava kao ljude slicne sebi a ne kao udaljene i strane ili pak samo fiktivne licnosti.
Ima nesto u ovoj knjizi sto hipnotise i snazno privlaci paznju citalaca. Verujem da je to,izmedju ostalog, i taj cudesni spoj "pozajmljenih" a njemu svojstvenom oblikovanih, vrednosti od strane drugih pisaca koji su na autora ovog dela izvrsili odlucujuci uticaj. Misticnost iz dela Dostojevskog, pitanje socijalne nepravde i drustvenog licemerja ali i slojevite gradnje junaka od Flobera, utisak od citanja dela Cehova ili Ivana Bunjina... Taj uticaj uz dat savremeni tok dogadjanjima i likovima, ucinio je da "Avanture nevaljale devojcice" zazive u srcima ljudi cineci od Maria Vargasa Ljose priznatog i celom svetu bliskog,pisca naroda.
I pisca koji ovim delom u svakoj zeni moze probuditi sindrom nevaljale devojcice. Ili pak razumevanje i saosecajnost za sudbinu iste.

13. јун 2010.

" Kremansko proročanstvo" dr Radovan N.Kazimirović

Možda najbolju preporuku za čitanje knjige "Tajanstvene pojave u našem narodu -Kremansko proročanstvo" dr Kazimirovića predstavljaju reči koje je,u vidu predgovora ovom delu, čitaocima uputio episkop ohridski i žički Nikolaj Velimirović:
"Uzalud je trpati sve neobjašnjivo i čudesno pod arhivske numere telepatije, halucinacije, sugestije...jer neznanje se ne objašnjava neznanjem. "
Upućujući nas na ideju da istraživanje, radoznalost i istina dolaze kao produkt potrage, episkop je zabeležio:
"Primeri izneti u ovoj knjizi samo su jedan snop na njivi ljudskog života, prekrivenog takvim snopljem. Tu se ne iznose svi primeri koji su se čuli i saznali, nego samo oni koji su karakteristični i dostoverni. Neki od ovih primera su slični biblijskim čudesima, dok drugi opet predstavljaju ponavljanje onog duhovnog iskustva koje je u prošlim vremenima doživljeno i u predanju crkvenom zabeleženo."

Radi lakšeg razmevanja dela kao i zbog želje da se znanje, vredno sakupljeno i sistematizovano u ovoj knjizi, na što bolji način približi čitalačkoj publici različitih nivoa znanja, književne svesti i afiniteta, "Tajanstvene pojave.." su podeljene u tri manje knjige -"Gatanje i proricanje", "Čaranje, čini i mađije" i "Kremansko proročanstvo". Pritom, sačuvana je arhaičnost i verodostojnost jezika koji ovo delo u svakom pogledu izdvaja od ostalih radova istovetne tematike. Dr Kazimirović je četvrt veka proveo u istraživanju i sakupljanju književne građe o čuvenoj i tajnom obavijenoj, porodici Tarabić iz sela Kremana, o kojoj i dan-danas mlada pokolenja slušaju priču sa usana svojih deka i baka. Čuveni Tarabići bili su poznati po fenomenu proročke moći koja se prenosila sa kolena na koleno i donosila im, koliko ugled i strahopoštovanje, toliko i nevolju i probleme usled neverice i podsmeha njihovih savremenika.
Mnogima su prorekli smrt pa i sopstvenu; brojne ratove, pustošenja i prirodne katastrofe predvideli su u svojim kazivanjima što se obavezno potvrdilo, makar i deceniju kasnije. Narod im je verovao i veličao njihov vidovnjački dar rado ih primajući i ugostujući kad god se za to pružala prilika. Bili su narodni heroji, isti kao bilo koji junak koji bi odbranio svoje tle dajući život u zalog. O Tarabićima postoje brojne legende, a i do današnjeg vremena su se očuvale brojne anegdote iz njihovih života i proricanja. I oni koji bi skeptično slušali priče o porodici iz Kremana, bili bi ubeđeni u verodostojnost svega ispričanog na osnovu ostvarenih proročanstava..
Osim Tarabića, dr Kazimirović je u svom delu obuhvatio i kazivanja mnogih drugih vidovnjaka toga vremena poput Mata Glušca, čiča Prokopija, Milete Živadinovića i drugih. Svi oni zajedno izgrađuju jednu drugačiju, okultnu sliku Srbije toga vremena koju je, uprkos brojnim ratovima, stradanjima i nemilosrdnom prosipanju krvi, obeležila i čvrsta i povezana
"narodna vizionarska epopeja."

I stoga, episkop Nikolaj zaključuje:
"Uzalud je govoriti-slučaj! Uzalud je vikati:sujeverica! Događaji su događaji. Fakta su fakta. Mogu se objasniti ili ne, fakta ostaju fakta."

12. јун 2010.

"Maharadža i stranac" Božidar Francuski

Poluerotski roman Božidara Francuskog "Maharadža i stranac", više je od povesti o strasti, nagonima i erotskim snovima iskonskih stranaca kojima ni jedna zemlja, ni jedno tle, ne behu dovoljno bliski i poznati. Ovo je priča o istoriji, religiji, magiji, kulturi, jeziku i psihologiji jednog naroda obdarenog mudrošću i praiskonskom težnjom ka dostizanju duhovnog prestiža, isto koliko i ubogog i poniženog, "materijalno plitkog" i osuđenog na večitu borbu za golu egzistenciju, na rubu predrasuda, nepravdi i nemaštine. Sve je to satkano i složeno u priču o zemlji neizmernih bogatstava, neizrečenih želja, nesavladivih religijskih uticaja i burnih političkih protesta. Indija. Zemlja kontrasta i želja, snoviđenja i prikaza, duhovnosti i Bogova, nepresušan je izvor inspiracije za dušu našeg pisca,i samog zagrizlog u jezgro hindu religije sa primesama sikizma i ostacima islama.
U delu se smenjuju epizode čisto erotskih doživljaja sa istorijskim odlomcima iz slavne i burne prošlosti zemlje gradeći tako, jednu opsežnu i intimnu sliku Indije kakvu ni jedan stranac ne bi mogao da iskusi, osim ukoliko nije, poput našeg Stranca, duboko upoznat sa bilom najprivlačnije i najintrigantnije zemlje Istoka, koju je proživeo saživevši se sa njenim žiteljima,istražujući po njenim zapisima i spoznajući lepotu što leži u
"hiljadu godina ženstvenosti dugim, tamnim očima indijskih žena."
Sve ono doživljeno, dosanjano ali i sva sećanja koja se poput odblesaka sunca javljaju kao neotuđivi pozivi iz prošlih života, sakupio je Stranac u ovoj knjizi čuvajući od zaborava sve ukuse, mirise i senzacije iskušane na tlu zemlje hiljadu hramova. Od Himalaja do tamnog mora, od Fulan Devi do Indire Gandi, protkana je saga o vremenu koje ne prolazi i u kome su prošlost, sadašnjost i budućnost bezvremenske i večne, sjedinjene na putu ka spoznaji Konačne istine i veri u život koji sledi..
Život koji će doneti više od upražnjenog mesta na usijanom i pretrpanom asfaltu Bombaja.

"Poniženi i uvređeni" F.M.Dostojevski

Ponižena i uvređena....više puta. Možda je to razlog što sam tako duboko i tako toplo zavolela jad u višeslojnim dušama junaka Dostojevskog..Ima nešto u svima nama,zanavek nesrećno i tupo; potisnuta jed, proživljena muka, prećutno stradanje.. Svesnost o onome što je bilo,o nekoj davnoj,nezaboravljenoj rani koja neočekivano prokrvari i ophrva naše krhko biće.. Čemer i jed tada isplivaju i poput bujice obuzmu čoveka nagoneći oluju besmisla i bola da zavlada, opčini, opsedne..Jer neke rane ni vreme ne zaceli; neke su življe no ikada pre i prisutnije u duhu i svesti nego mnoge druge zaboravljene radosti i spokoji..Jer čovek se na sreću brže navikne i brže utone u njen učmali i topli zagrljaj no što će ikada moći da smogne snage da se bolu odupre i da ga prevaziđe..Zato ga i potiskuje i guši negde u tamnici svojih duševnih odaja, tamo gde spava ono najranjivije i najbolnije, ono doživljeno ali ne proživljeno, ono što su strah i beznađe gurnuli na ivicu svesnog, na granicu razuma..
Stoga,u tim časovima kada bes nadvlada ponos i kada opet prokrvare rane, posebna naslada dođe čoveku dok rovari po onim najtežim i najbolnijim iskustvima.. kao da želi samog sebe da podseti,da opomene da se te uvrede i ta poniženja nikada ne smeju zaboraviti jer bi zaborav i oproštaj značio negaciju, negaciju ličnosti, negaciju snage..a tome se mora i treba odupreti čak i ako vlastitom snagom gazimo mogućnost sopstvenog oporavka od bola..
" To pozleđivanje rane i uživanje u bolu bili su mi pojmljivi; to je uživanje mnogih poniženih i uvređenih, sudbinom pregaženih,i koji su svesni nepravičnosti svoje teške sudbine."

11. јун 2010.

"Gradovi i himere" Jovan Dučić

Malo je tako velikih ostvarenja i tako savršenih poznavalaca književne umetnosti poput Dučića, pred kojima je nezahvalno ili pak, nedostojno graditi bilo kakav vid kritičke analize. Stilski izuzetan, tematski inspirativan, Jovan Dučić s pravom nosi epitet kulturnog i vanvremenskog simbola srpske književnosti. Sadržajan i drugačiji, sa perfektnim poznavanjem istorijskih, geografskih ali i psiholoških i socijalnih činjenica i načela, Dučić svoje Himere gradi na temeljima koji u sebi prepliću prošlost, sadašnjost i viziju budućih vremena. Kroz Dučićeve gradove zastruji snežan dah vetrova sa Alpa, nekad verska previranja a danas mir i spokoj sa voda Ženevskog jezera, potresna biblijska svedočanstva na licima neznanih žena Jerusalima, žega i paklena toplota što isparava iz peska doline Kraljeva, mistični i nesvakidašnji prizori sa ulica nekadašnjeg Kaira...Sve te slike, vizuelno i akustično doživljene kroz upotrebu Dučićevih stilskih rešenja, grade mrežu subjektivnih osećaja i misli koji navode na potrebu i želju da se upoznato doživi, da se "viđeno" sad opet vidi i potvrdi sopstvenim susretom sa pomenutim gradovima..
Taj susret bi trebalo da objasni i jos više dočara, magičnu privlačnost Dučićevih Himera i pre svega, da otkrije snagu i tajnu u kojoj je ključ piščeve fascinacije koju je veštom spisateljskom građom preneo na svoje čitaoce..
Onda bi Dučićeve Himere prestale da budu varke i samoobmane naših umova gladnih saznanja o svetu, već bi postale realni prikaz beskrajnih bogatstava rasutih duž prostora; postale bi dragocenosti koje su nam u amanet ostavila burna protekla vremena obeležena dodirom rata u službi socijalne progresije ili pak verske intolerancije, a koja nas danas obasjavaju večitom svetlošću inspiracije i lepote.
Dučićeve Himere, danas su naši Gradovi.

"Galileova kći" Dejva Sobel


Toplina kojom knjiga odiše a koja proističe iz duboke emotivne posvećenosti oca i kćerke, daje ravnotežu istorijskim činjenicama o previranju vlasti 17.veka i borbi prirode da postavi nove izazove ljudskom poimanju nauke. Galileo je bio nosilac tog novog poretka, čvrsto ukorenjenog u nameri da se izbori za istinu koja ne podriva reči Svetog oca već pogrešno tumačenje Njegovih slugu. Inkvizicija je kao najveća pošast harala Evropom u osvit renesanse, unoseći razdor i smrt kao poduhvat zaštite interesa i ugleda Katoličke crkve. Bezmali broj puta su prekoračena ovlašćenja crkvenih lica kako zbog uskog sagledavanja nauke i zadrtih principa Inkvizicije, toliko i zbog sopstvene pohlepe, ambicije i žeđi za vlašću. Položaj je značio moć, a moć je kontrolisala čoveka iskušavajući ga jače od same jeresi. Sopstveni interesi bili su postavljeni daleko iznad moralnih i ljudskih načela, "hrišćanske samilosti i poniznosti u služenju Gospodu koji jedini ima prava da osudi i oduzme, sa istom blagonaklonošću sa kojom je i dao". U tom kontekstu se uloga Sestre Marije Seleste u životu Galilea može proširiti i obuhvatiti mnogo veći raspon od emotivne bliskosti i privrženosti oca i kčerke koje je život surovo razdvojio; ona je bila više od toga – njegova veza sa Bogom i duhovni vodič ka beskrajnom spokojstvu raja kome je duša njenog oca, poput njene, oduvek stremila. Bila je njegov odraz u ogledalu, hroničar Galileovog vremena i života i najveći prijatelj i saveznik u očuvanju njegovih ideja i dela za buduće generacije nemirnih umova; bila je njegova uteha, sklonište kada bi poželeo da pobegne od vreve svog uzburkanog vremena i smiraj za njegovu dušu u trenucima koji su dovodili do psihičkih razdora i emotivnih slomova velikog naučnika. Nikada nije imao boljeg sabesednika i razboritijeg sagovornika – inteligentna, domišljata i pravična, nasledila je radoznali i nesputani duh svoga oca koji je bio ključni element u njenom razumevanju raskola između crkve i nauke čiji je indirektni pokretač bio baš Galileo.
Snagom duhovne veze koja ih je povezivala i prevazilazila samo krvno srodstvo, otac i kćerka su zajedno ispisali dramu jednog vremena koje su neprekidno potresale spletke moćnika, društveni i socijalni razdori i slepilo katoličke vere. I stoga je nemoguće ikada napisati istoriju Galilea Galileja, a ne spomenuti njegovu kći kao osnovnu figuru i stub jedne povezanosti koja prevazilazi vreme i samu besmrtnost Galileovih dela. Jer njihova povezanost je počivala na ljubavi, istoj ljubavi bez čijeg prisustva Galileo nikada ne bi otkrio žar i ushićenje naučnih otkrića.
Od ljubavi satkan, zbog ljubavi osuđen. Galileo.

"Most preko večnosti" Ričard Bah

Ričard Bah nam donosi uzbudljivu i dirljivu sagu koja bi trebalo da u svima nama vaskrsne veru u romantičnu i sudbinsku ljubav. U epicentru je smešten put ka emotivnom sazrevanju muškarca koji je u svom životu prošao kroz sve blagodeti i nedaće materijalnog, površnog i trivijalnog sveta osim one najbitnije – nepomućene lepote prave ljubavi.
″Most preko večnosti″ donosi dašak romantike u turobnom jesenjem danu i poput ogledala nade vodi ka sveznajućoj i blagonaklonoj, Uzvišenoj mudrosti. Staza koju su Lesli i Ričard prešli u cilju pronalaženja i savladavanja lekcije o potpunoj, predanoj i apsolutnoj ljubavi, pružila im je neophodno saznanje o suštini života i smislu čovekovog postojanja na Zemlji. Problemi i prepreke, samo su iskušenja i neizostavni deo sazrevanja naše svesti do višeg nivoa razumevanja i bitisanja. U trenutku kada dosegnemo oltar saznanja i postanemo nosioci iskonske istine, postajemo spremni da se suočimo sa svim strahovima i sumnjama i umećem ljubavi, prenesemo lepotu svojih saznanja nekim novim potomcima istih nas.
Možda smo sada spremni za neka nova iskustva koja uključuju vantelesno a isključuju racionalnu svest o mogućem?Možda smo sada dosegli taj nivo saznanja sa koga možemo da se popnemo stepenicu više i da osetimo progres, jače nego ikada pre? I zar nije prava istina ona istina u koju verujemo i ako je tako, nije li suvišno svako postavljanje pitanja o mogućoj istini koja se kosi sa našim sopstvenim poimanjem istinitog?
Poput Zemlje i Vaseljene i vreme se beskonačno kreće u prostoru pa su stoga naši sadašnji životi, već proživljene stvarnosti nekih prošlih života a njihovi akteri smo ti isti mi, samo sada bogatiji za vanvremensko iskustvo koje odoleva zaboravu, nepravdi i neistini, lažnom sjaju onog što mislimo da imamo.
Iskustvo ljubavi.

"Večni muž" Fjodor M.Dostojevski

″Večni muž″ predstavlja još jedno od maestralnih dela Dostojevskog koje otvara put ka pronalaženju odgovora u razumevanju ljudske psihe. Ova satirična priča je oda ljudskoj slabosti, ambivalentizmu osećanja koja dovode do neočekivanih obrta i razrešenja, podsetnik da se dugovi iz prošlosti uvek vraćaju i da se sve u životu plaća; da smo vinovnici sopstvenih sudbina.
Veljčanjinov je tipični lik Dostojevskog; poput Raskoljnikovog je ogrezao u greh, trpi duševni slom i dilemu i na kraju izlazi kao pobednik. Na kraju ovog dela, poput ″Zločina i kazne″, neminovno je svetlo i nada, nova budućnost koja obećava i kida okove sa prošlošću. Nasuprot njemu, stoji sličan a a opet različit Trusocki, tip večitog muža ili prosto rečeno,″večitog rogonje″, sa čijim likom se Dostojevski vešto poigrava istovremeno mu se i podsmevajući i sažaljevajući ga. Ali Trusocki zbog sopstvene bede i slabosti, ništa drugo i ne zaslužuje. On je mazohista, strast i ljubav ga pokreću da ubije, razori, povredi. On robuje svom lošem karakteru, porocima i osveti; jedino je Liza uspela da u njemu probudi najčistiju ljubav kojoj nije mogao da se odupre ali koju je, iz besa prema sebi, uništio, iako je svakim povređivanjem nje, zabadao sebi nož u grudi. Slab i svestan da robuje svojim željama i porivima, on sebe i mrzi i žali, ali i naivno veruje da će pronaći novu ljubav i tako povratiti svoj pogaženi muški ponos. Međutim, zbog svoje prirode ″večitog muža″, ni Nađa ni Olimpijada neće uneti boljitak u njegov život. Svoj povređen ego utapa u alkoholu i osveti – ubija Batautova a isto pokušava i sa Veljčanjinovim. Razapet između stvarnosti i fantazije, ljubavi i mržnje, bolesti i istine koja je teška i bolna, on je nepredvidiv i iznenađujuć, nesvakidašnji ubica u nesvakidašnjim okolnostima.
Veljčanjinov je nasuprot njemu tip ″večnog ljubavnika″, onaj koji je uvek drugi ali koji je opet mnogo zadovoljniji tom ulogom od uloge večitog i prevarenog muža. Prvo Natalija, potom Klavdija i na kraju nesuđena Katarina. Njegov i život Trusockog neprekidno se prepliću usmeravajući ih jednog na drugog, poput odmeravanja snaga do konačnog razrešenja. Do obračuna je moralo doći jer je pisac jedino na taj način mogao da pokaže da se greške u životu moraju platiti. Da se Trusocki i Veljčanjinov nisu razračunali, još mnogo nevinih žrtava bi stradalo, poput Lize koja je u priču i uvedena baš da naglasi da naše greške mogu da povrede i mnoge nedužne oko nas. Liza je za Veljčanjinova značila nov život ispunjen nadom i srećom, iskupljenje za razvratan život koji je vodio u prošlosti i najčistiji segment njegovog postojanja. Za Trusockog je ona, naprotiv značila samo podsećanje na sramotu koju je uvek trpeo, beleg koji nosi poput rogova na svojoj glavi i večiti pokazatelj ništavnosti njegovog karaktera.
Dostojevski je ovim delom još jednom pokazao da je vrstan poznavalac ljudske psihe i ljudskih sudbina. Kao ni jedan pisac pre njega, u stanju je da sagleda i prodre u srži ljudskih slabosti i raščlani ih do najsitnijih delova, ponaosob analizirajući svaki segment te ogromne celine zvane ljudska duša. A
"Svaki je čovek tajna i zagonetka i ako ceo život provedeš u njenom odgonetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek."

"Dnevnik jednog čarobnjaka" Paulo Koeljo

Priča govori o putovanju, odnosno hodočašću Koelja u Santjago de Kampostelu i otkriva suštinu Koeljove humane filozofije. Na putu progresa neophodno je uzdati se u učenje, samodisciplinu i veštinu razumevanja.
Pisca na putu do Katedrale Svetog Jakova vodi njegov duhovni učitelj Petrus, učitelj reda Templara koji na Koelja prenosi znanja i veštine stečene vežbama RAM-a. Kroz ove vezbe, Koeljo uči o mudrosti, o Dobrim bitkama koje se vode u životu i njihovim načelima, o borbi za svoje snove, o izborima, smrti i neprijateljima. Kada na putu za Santjago ostaje bez vođstva svog učitelja, prinuđen je da se osloni na vlastita iskustva i stečena saznanja kako bi uspeo da svoj Čudesan put za Santjago privede kraju i spozna tajnu svoga Mača.
Sa mnogo filozofskih, religijskih ali i nadreligijskih elemenata, Koeljo nas vodi kroz neobičnu i fascinantnu moć nadistine i meditacije, duhovnosti i moći čuda. Na svakom čitaocu ostaje da, shodno svojim načelima i uverenjima, razume i pronađe istinu u priči o čudesnom putu za Santjago.
Snaga je u nama, ali i oko nas, samo je neophodno spoznati je i verovati u ispravnost njene uloge u našim svakodnevnim bitkama.
Subjektivni doživljaj je odraz naših verovanja, preispitivanja i intuicije i stoga je Čudesan put za Santjago traganje za istinom do koje je moguće ili pak, nemoguće stići.
Odluka je samo na nama.
Jer put za Santjago je put običnih ljudi.

"Putnikov dar" Endi Endrjuz

“Putnikov dar” je mnogo više od sveprisutnih vodiča ka poimanju i prevazilaženju životnih problema; to je put ka mudrosti koju svi nosimo u sebi i koja počiva u nama. Endrjuz nudi novu i drugačiju percepciju životnog puta i onog što bi on trebalo da predstavlja. Sagledavanjem problema iz drugog ugla, pisac nastoji da u čitaocima probudi potrebu i svest o kvalitetnijoj i boljoj sadašnjosti na kojoj gradimo svoju viziju budućnosti.
Snovi rađaju ideale; ideali grade svet. Vera i snaga kao temelj, nude i pomažu čoveku da dosegne ono najbolje u životu, uzdajući se u principe i bogastvo duha koje u sebi nosi. Otključajte svoj um i bićete spremni za plodove svojih napora. Nema velikih dela bez velikih žrtvi, pa makar ta žrtva bila naša sopstvena sujeta i ograničenost, nesposobnost da osetimo i od života uzmemo samo ono najbolje. Zadirući u sopstvenu podsvest, čovek pokreće snagu i sposobnosti i predaje se svetlijoj i boljoj ideji sutrašnjice.
Istina je data svima, ali je priznaju samo oni hrabri. I zato, budimo jaki i nosioci istine. Živimo životom kakav zaslužujemo, a ne pukim odbrojavanjem promašaja koje ne možemo popraviti.
Čovek je čovek sve dok zna i ume da odvoji život od neživota i istinu od neistine; čovek je čovek sve dok u sebi prepoznaje makar zrnce nade i vere da svoje potencijale može da produbi i samim tim, pređe na neki viši nivo u kome je osnovna ljudska potreba i težnja upravljena ka spoznaji i razviću sopstvenih ideja, kao ideala koji će sa ljubavlju učiniti ovaj svet mnogo boljim mestom za život.
Budimo spremni da prihvatimo odgovornost za posledice svojih postupaka i istupimo odvažno i smelo, oslanjajuči se na vlastitu moć. Moć razumevanja, praštanja i istrajnosti. Dozvolimo da sunce obasja naše živote i svetlost zameni tamu u kojoj živimo. Oslobodimo svoje potencijale i život će nam to višestruko vratiti. Verujmo u budućnost i ona če doći. Lepša, bolja, ispunjenija.
Jer tako smo mi odlučili.

"A sunce izlazi" Ernest Hemingway

Obeležen dodirom rata, Hemingway je preteča generacije nihilističkih pisaca ranog modernizma; bez vizije i nade, ugušenih iluzija i oduzetog prava na svetlu budućnost lišenu senki krvi, posrnulog morala i smrti.
Na ivici beznađa, u začaranom krugu i kolotečini života, bez cilja, Hemingvejovi junaci su posledica i odraz posttraumatskog perioda, svedoci užasa i stradanja i vinovnici sopstvenih sudbina. Poput Beketovih junaka i oni čekaju na Godoa, provodeći vreme u pokušajima ispravljanja već urezanih grešaka, svesni svoje promašenosti i svakodnevne predaje u borbi za osmišljeniju stvarnost. Stilski škrt i nadasve objektivan Hemingway, bez ustručavanja i nepotrebnih stilskih formi, uz mnogo detaljisanja, donosi slike svakodnevnih situacija u životima svojih junaka pokušavajući da stvori opsenu o njihovom mogućem delovanju i kretanju u smeru života. Nasupot tome, svi su oni samo okamenjeni u vremenu koje prolazi mimo njih, dotičući ih na momente i probudivši na taj način, njihovu svest o sopstvenom postojanju. Život za trenutak ili Carpe Diem, svojevrstan je epitet i Hemingvejeve osobenosti koji je, skupljajući životna iskustva na prostorima Afrike, u koridama Španije i vodama Kariba, nastojao da ih pretoči i ovekoveči u besu Cohna, raskalašnosti lady Ashley ili rezignaciji Jakoba.
“Svi ste vi izgubljena generacija” rekla je Getruda Stein, osećajući tragiku i besciljnost koja je isticala iz Hemingvejovog pera; kao da je slutila taj neminovni susret sa smrti koji ovog puta nije bio tako dalek poput susreta Romera i bikova u koridi. Bio je i ostao mnogo više. Jer Hemingway je nosilac novog poretka i veliki aficionado, neshvaćen, neprihvaćen a nesputan. Stranac sa prošlošću koja ga je pratila u stopu i na kraju, obeležila njegovo celokupno stvaralaštvo. Dodir rata.

"Nana" Emil Zola

“Nana” je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U liku Nane je vešto prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan. Duhom čista, telom grešna, ona je oličenje moralnog ponora i putene slasti što dovodi do ivice ludila i bezumlja.
Kroz kritički objektivan i sarkastičan presek pariskog društva, Zola je prikazao sveprisutnu malograđansku svest i time u svakom vremenu i svakom čoveku, probudio taj isti Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U liku Nane uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznosi u visine sjaja i besprekornog, a vec narednog baca na rub očaja. Nana je žena koja odiše senzualnošću, privlačnošću i moći; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok a svojim razoružavajućim osmehom i konturama svog vajanog tela, ona zavodi, osuđuje, ruši, uništava.
 “Nana” je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, “ Nana” je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti bivaju potisnute zadahom ništavila, zovom vrele krvi. U liku Nane, Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luiseta, ledenu i bezobzirnu Nanu koja gospodari muškim srcima i koristi ih za podmirenje sopstvenih ciljeva, i na kraju onu očajnu i nisku Nanu koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene.
” Nana” je put ka dubinama podsvesti i potrebi da preispitamo sopstvene ideale, želje i snove i da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris.
Miris Nane.

"Judino drvo" A.Dž.Kronin


U detinjstvu se oblikuje drvo ljudskog života sa sve svojim korenjem, stablom i granama. I koliko god se kasnije trudili da ispravimo ružne izbočine što krivudav rast stabla izazove, one ostaju večito uklesane da opomenu i podsete na neprolaznost naših grešaka. Svako od nas je po rođenju dobio drvo svoje sudbine koje prsti detinjstva vešto oblikuju načinivši od njega vitke borove poput onih iz sela Švanze ili pak nesrećno i prokleto Cercis siliquatrium, drvo proteklih duša.
Dejvidu Mareju je sudbina namenila Judino drvo, raskošno i zanosno, drvo koje izaziva uzdahe i mami poglede svih slučajnih prolaznika njegovog života. Međutim, ta naizgled tako neobična i nadarena priroda u sebi je objedinila kiseo ukus pobede i lepote – pre nego što ozeleni, svi prelepi cvetovi Cercis siliquatrium-a opadnu, na taj način predočavajući silnu i vatrenu žestinu zanosa koji uvek pohita nad razumom, a potom biva ugušena i potisnuta procvatom stvarnosti. I Dejvid Marej je u sebi nosio taj dualizam ličnosti; savršenu fasadu koja je prikrivala i čuvala sve strasti i padove, sve gorke uspomene i promašene želje, impulsivne nagone i odbačene snove. Oduvek je bio svestan te dvostruke igre koja se u njemu odvijala ali, iako je u sopstvenim rukama imao moć da presudi i odluči kom delu svog bića da se prikloni, nedostajala mu je odlučnost i snaga, odveć istrošena u bespoštednim borbama da očuva i razvije svoj skroman život do nivoa kada će moći da ispuni svoje mladalačke sanjarije.
Svesna njegove slabosti, Frida von Altišofer je taj kukavičluk vešto iskoristila. Zapravo, i sama Frida je kompleksna i dupla ličnost u kojoj se, sa jedne strane ocrtava iskrena brižnost i duboka odanost na kojoj je gradila prijateljstvo sa Marejem iako često obeležena ženskom sujetom zbog povređenih i neuzvraćenih osećaja, a sa druge strane Fridu upoznajemo kao proračunatu i hladnu ženu koja trezveno manipuliše svojim, duhom slabim, prijateljem kako bi u krajnjoj liniji izvukla preko potrebnu i zadovoljavajuću korist. Ipak, imajući u vidu da bez obzira što se generalno gledano, moralna načela Dejvida Mareja ne mogu dovesti u pitanje već pripisati slabosti njegove volje, to ga ne oslobađa krivice i srama zbog neiskupljivih grešaka koje je počinio – prvo prema nevinoj Meri a potom i nedužnoj Keti. Zapravo, bilo ih je tako puno – njegovih žrtava koje su, u dodiru sa ovakvim karakterom samo gubile sjaj svojih vrlina i potpadale pod uticaj čoveka kome su slatkorečivost i ljubopitljivost celog života otvarale vrata. Daglasovi, a potom i Holbrukovi na čelu sa Doris, ispisali su istoriju isprepletavši svoj život sa sudbinom tog čudnog čoveka, Dejvida Mareja. Kronin podseća na parabolu da se svaka greška u životu plaća. Zbog toga je Doris bila kazna za bol nanet Meri, a Frida posledica prevare Merine kći Keti. Sve je u životu povezano uzročno - posledičnom vezom i stoga je svaka odluka neminovni pokretač neke nove koja pak, za sobom nosi posledice koje uzrokuju potonje događaje. Stoga je taj niz i u Dejvidovom životu beskonačan i dug; ko zna koliko bi još grešaka počinio i koliko bi još novih i nesuđenih ljubavi izgubio da nije rešio da prekrati svoj život tog svežeg jutra. Na Judinom drvetu, stablu svog života, drvetu izdaje od koje je bio satkan. U Ketinim očima ogledala se izdaja Meri, u Fridinom pogledu prevara Keti a u njegovom sopstvenom- izdaja samog sebe koja ga je najviše i zabolela dovodeći do odluke da oduzme sebi život.
Postao je svestan da je celog života lagao sebe i da nije ništa od onog za šta je verovao da jeste. Odbacio je svoje ideale, težnje i stremljenja, odbacio je sreću i ljubav nošen požudom, pohlepom i sebičnošću. Bio je ubog a naizgled je imao sve. No nedostajalo mu je ono najbitnije, lojalnost i odlučnost, snaga da istraje, svesnost onoga što ima koju je shvatao tek kada bi odbacio najvrednije i najdostojnije. I pre svega, nedostajala mu je vera – u sebe, svoje odluke, ljubav i u Boga. Zbog toga je i završio kao Juda, obešen pod Judinim drvetom, znakom svog postojanja.
Simbolom izdaje i kazne.

"Zapisi iz podzemlja" F.M.Dostojevski

“Zapisi iz podzemlja” jedan je od prvih romana koje je Dostojevski napisao nakon devetogodišnjeg izgnanstva i predstavlja odu antropološkom pesimizmu, vrhunac piščeve vešte analize kompleksnosti unutrašnjih konflikata i ljudske psihe.
“Zapisi” su koncipirani u vidu esejističkih dijaloga autora sa neimenovanim sabesednicima, kao i u vidu anegdota iz piščevog života koje za cilj imaju da pojačaju vizuelnu i zagušljivu sliku podzemlja. Tipičan junak Dostojevskog sa sobom nosi dobro znane osobine promašenosti i težnje za napoleonističkom slikom u očima drugih, jer je po sopstvenom poimanju odveć “knjiški i obrazovan”, daleko iznad svojih neprijatelja i svestan svoje umne nadmoći. Uprkos tome, ophrvan neuspehom i kukavičlukom, on podleže preziru onih koje i sam prezire i u gorkoj čaši poniženja pronalazi slast i užitak u osećanju bezvrednosti i ništavila. To beskrajno samoljublje ga poput otrova nagriza zbog toga što je lažno i izveštačeno, maska pred samim sobom kako bi podneo realnu sliku stvarnosti u kojoj je poražen i nesrećan, duboko zaglibljen u blato sopstvenog podzemlja bez snage da nešto promeni. Hranjen mržnjom i dojen prezirom, uništava sve čega se dotakne, osuđujući najviše sebe na taj način. Čak i u trenucima kada ga dotakne promisao i postane svestan da ljubav zarobljava aktom potčinjavanja i tutorstva, prevagne u njemu zov pokvarene i zle naravi koja ga nagoni da ponovo posegne za nasiljem, bilo verbalnim ili fizičkim, kao sredstvom svog socijalnog opštenja. Za razliku od svojih drugih junaka, Dostojevski prema autoru “Zapisa” ne oseća naklonost. Naprotiv, smatrajući da je imao i suviše šansi da promeni svoju stvarnost i zasluži sreću, ne nudi mu spasenje i svetlu nadu za bolje sutra. Ovaj junak je svoje šanse prokockao, nemilosrdno se igrajući se osećanjima drugih i nedužnih, onih koje besprekidno povređuje. Liza je najveća žrtva njegove ogorčenosti i mržnje. Dala mu je sve, svoje telo, dušu i nedužno srce a on je to jednim potezom zgazio i skrhao. Odabrao ju je kao predmet na kome će izlečiti svoje frustracije i povređeni ego; želeo je da joj naplati za sva poniženja koja su mu drugi u životu naneli i za sve trenutke slabosti koje mu je svojom čistom dušom izazvala. Bila je žrtva na oltaru njegovih padova i iskupljenje pred sopstvenom sujetom. Liza je bila fizički rob, dok je on bio i zatočenik i tamničar sopstvene tamnice, dželat i vinovnik sopstvene sudbine. Sam je sebe osudio na život bez ljubavi, ogrezan u nemoralu i “kvazi” svetu u kome je on bio jedini junak i trijumfador, nosilac trofeja i ordena taštine. Možda ga je baš ta mašta i “žica” koja ga je terala da sve preuveličava i osudila na život izvan života, pokidanih socijalnih veza, u sopstvenoj mreži osame i introvertnosti. Apolon je još jedna u nizu žrtvi i pokazatelj stava društva prema njemu kao osobenjaku i egoisti. Ignor, ravnodušnost i nadmenost, glavna su obeležja socijalnog ponašanja usmerenog prema piscu “Zapisa”. I mada je kroz život navikao da udari u taj zid, najviše od svega ga vređa superiornost u očima drugih s obzirom da veruje da jedini ima prava da bude “iznad”. Želi da veruje da su drugi ”bube” , nedostojni njegove pažnje i osobenosti, glupi, površni i isprazni. Uprkos tome, u tim istim ljudima, on traži potvrdu sebe i znak da i sam nije ”buba” već duhovno nadmoćan, umno jači.
Duboko potresen svojim fizičkim kompleksima, traži satisfakciju u višim sferama uma koje je strpljivo gradio, školujući se i napredujući dok nije dospeo u visoku službu. Ali tamo ga čeka ista prepreka koju je naizgled ranije zaobišao- prezir i nerazumevanje kao odgovor na njegovo nipodaštavanje drugih.
Sve dok je podzemlja, biće i pisaca “Zapisa” svuda oko nas. Zagledajte se dobro u ljude oko sebe i videćete da u svima od njih leži deo mozaika tako kompleksne duše poput našeg autora. A možda je ima i u nama samima jer svi nosimo zapise u sebi.
A zasigurno – i podzemlje.