" Tunel " Ernesto Sabato

  

    Ernesto Sabato bio je soñador. Očiju uprtih ka zvezdama, širom otvorenog uma koji je prodirao do svih, tada poznatih, granica fizike. Bio je ugledni profesor Univerziteta, stipendista na Institutu "Marija Kiri" u Sorboni. Činilo se da je svet nauke dobio novog mislioca, filozofa, praktičara i teoretičara čija je žar za znanjem prevazilazila granice rodne Argentine. A onda, tek tako, ta varnica se ugasila na pragu njegovih plodonosnih godina rađajući iz jedne velke ljubavi dve još veće - brak sa Matildom Kusminski Rihter i želju da se spoznato prenese putem pisane reči.

Jedan od najvećih pisaca Argentine bio je rođen! A zapravo, nije ni bio argentinac. Već u poznim godinama, italijanskog porekla i argentinskog pasoša, Ernesto objavljuje svoje najpoznatije delo i početak svoje trilogije, " Tunel ", psihološku dramu ostrašćenih, bezglavo zarobljenih u tunelu ludila, u magnovenju destruktivne ljubomore i strasti. Pitanje je samo da li ćete se prepoznati čitajući priču o Huanu Pablu Kastelu.

Da li postoji ta jedna reč kojom se opisuju tuga, očajanje i manija gubitka?

"... U svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kome sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnh delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojom šifrovanom slikom. "

Scene i slike užasa uvek nam lakše parališu pažnju od scena dobročinstava i sreće. Kao da strahote i okrutnost bude u pripravnost sve naše kapacitete, svaku poru i potrebu za nakaradnom radoznalošću, za saznanjem, za shvatanjem kako to zlo i zločinački um funkcionišu. Možda u strahu da i kod sebe ne prepoznamo neko seme te rušilačke snage, sile suprotne životu.

Ono što očarava je Sabatov jezik. Jezgrovitost, jednostavnost, sažeta sadržajnost. Čar običnog rečenog na običan način a obojenog vrelinom osećanja poput očaja i besmisla. Sabato pripoveda nezadrživom lakoćom! A taj toliko prisutan apsurd, očigledan iako na njega nikada nije ukazano ni jednom rečju ni jednom naznakom samoga pisca, konstantno je prisutan vodeći čitaoca, poput iskusnog vodiča kroz lavirint suludih zaključaka nesrećnog junaka.

I od tog trena - priča počinje.

Slika pod nazivom "Materinstvo" postavljena je na zidu jedne ugledne galerije, potpisana imenom i prezimenom ništa manje poznatog i cenjenog umetnika, Huana Pabla Kastela, od kritike obožavanog zbog "intelektualno dubokog" prisutnog na njegovim platnima. Ali Huan Pablo prezire kritičare smatrajući ih gomilom lakrdijaša koji nikada u svojoj ruci nisu držali kičicu pa ni iznedrili nešto tako uzvišeno poput slikarskog dela. On veruje sudu običnih ljudi ali ne bilo kojih već onih retkih koji će u prikazu majke sa detetom u rukama, u gornjem levom uglu platna ugledati prizor prozorčeta sa koga jedna nepoznata žena čežnjivo i očajno posmatra pučinu. Nekoga očekuje, nekome se nada a niko je ne uočava na platnu koje slavi život.

Niko sem Marije Iribarne Aljende.

Žrtve puke slučajnosti i pogrešne odluke.

U ovom kriminalističkom romanu ulozi snova i nesvesnog pridodata je važna uloga. Oni su putokazi ali i stranputice; alibi nasilnih ponašanja i izrečenog. Nekada su i opravdanja počinjenog, iskreno svedočanstvo da se zaista sve tako desilo. Preobražaj duše i psihe kojeg je junak na dubljem nivou svestan čini da njegovi snovi bivaju jedno veliko ogledalo u kojem se on neprestano posmatra, procenjuje, ogleda i dograđuje; on je i posmatrač i učesnik svih zbivanja. Mađioničar koji se pod dejstvom svojih živopisnih snevanja transformiše iz brižnog i nežnog ljubavnika u razgoropađenog nasilnika i ubicu željnu krvi. Ali i tada - on plače.

Razdor koji ga ispunjava, sve je veći.

" U mesecima koje sam proveo u zatvoru, mnogo puta sam pokušavao da razmislim o poslednjoj reči koju mi je uputio slepi čovek, o reči bezumniče. Veliki umor ili neki mračni instinkt često me sprečava da to uradim. Možda će mi to jednoga dana poći za rukom a onda ću takođe analizirati razloge zbog kojih je Aljende izvršio samoubistvo.

Barem sam u stanju da slikam, mada mislim da mi se lekari smeju iza leđa, kao što su se smejali na suđenju kada sam pomenuo scenu sa prozorom. " 

Sabato svoj “ Tunel ” nije deklarisao kao sagu o mentalno bolesnom čoveku. Naprotiv, posvetio ju je svima onima u kojima postoji bar naznaka senke Pablove ličnosti; ta potreba da se zarad posedovanja tuđe ljubavi  svesno zakorači i ostane u tunelu bez izlaza.

A možda postoji bar onaj jedan.

Prozor u svet širok i bez granica.

  

" Metamorfoza " Franc Kafka

Tumačiti Kafkina dela svrsishodno je, po mom skromnom mišljenju, samo sa aspekta poznavaoca njegove lične istorije i osobenosti budući da je u svojim delima opisivao ono što poznaje i što je doživeo, neposredno ili tokom svojih najživljih, umetničkih fantazija. Iako pojedini autori i medicinski stručnjaci ( poput Pereza Alvareza ili dr M.M.Fihtera sa Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu) na osnovu sačuvanog Kafkinog dnevnika sugerišu da je patio od šizoidnog poremećaja ličnosti ili manje poznate, anoreksije nervoze, to ne umanjuje njegov doprinos svetskoj književnosti kao ni dokazanu teoriju da u svakoj genijalnosti ima i malo ludila, da u svakom umetniku čuči i jedan ekstremista u pogledu ideja, zamisli i mašte kojom svakako menja svet u kojem postoji. A "kafkijanska atmosfera" više je nego pomerala i žuljala društvenu scenu Austrougarske monarhije 20.veka što Kafku i navodi da samo malobrojna od svojih dela objavi za života, potpuno nezainteresovan za slavu i bogatstvo a opijen željom da se svom daru preda slobodno i bez zadrške, bez vremenskih okvira koji su mu dozvoljavali da, mimo posla pravnika koji mu je donosio hleb, tek retke trenutke bezbrižnosti pokloni svojoj bujnoj inspiraciji i svetu ostavi velika dela u zaveštanje. Do poslednjeg trena dok, iznuren bolešću i (pretpostavljenom) izmenom stanja svesti, ne odlučuje da veliki deo svog opusa spali a samo malobrojna dela ostaju sačuvana zahvaljujući podršci njegovog najboljeg prijatelja Maksa Broda.
Pred nama je "Metamorfoza".

...

Pre "Metamorfoze", moje poznavanje Kafkinog stila svodilo se na čitanje "Procesa", možda najpoznatijeg Kafkinog dela čije razumevanje zahteva, kao uostalom i sva ostala njegova književna ostvarenja, određeni stepen zrelosti uma i čitalačkog ukusa, književno iskustvo kojeg su lišene mlade godine. Stoga, ovo izdanje Arete-a prihvatila sam kao otkriće, meni do tada, sasvim nepoznatog sveta u kojem sam se obrela kao objektivni posmatrač zbivanja u porodici Samsa, u stanu prevelikom za četvoročlanu porodicu koju izdržava samo jedan njen član, iznenada i kobno jednog običnog jutra  preobražen u bubašvabu! Sa aspekta zaljubljenika u realizam, skeptično sam doživela ovu metamorfozu lika pripisujući je izmenjenom duševnom stanju Gregora Samse, njegovom doživljaju sebe samog kao ljudskog bića u telu bubašvabe kojeg svi ostali članovi domaćinstva i dalje percipiraju kao bolesnog čoveka u ljudskom obliku. Ali daljim tokom priče, zaprepašćeno shvatam da ga doista i ostali stanari prihvataju i vide kao bubašvabu! Realno i metaforički, kao bezvrednog stvora i štetočinu čija sva dostignuća i bivše zasluge porodici bivaju oterane poput prljavštine potezom metle; odbačene poput okrajaka hrane i trulog voća koje se ovom nepoželjnom stanovniku njihovog doma sada jedine pružaju kao izvor hrane. A uprkos tome, Gregor ih ne mrzi; naprotiv, on ih razume i pati za njima, čezne da čuje majčin glas ili ne uvredi svojom ništavnošću velikog gospodina oca, tu glomaznu čovečiju figuru koja je i u samom Kafkinom životu odigrala tako bitnu ulogu na pozornici života. Ipak, sa čovekom bubašvabom postupa se ružno; on se mrzi, on izaziva gađenje, žigosan je i odbačen, sveden na jednu sobu koju ne sme da napušta zarad mira i spokoja svojih voljenih. I onda kada očekujemo rasplet ove teške porodične drame i zasluženi oproštaj za Gregorove netražene muke, razrešenje dolazi ali u vidu - smrti. Novog početka, praznine, belog lista sutrašnjice koju će ova porodica ispisati kao da Gregor nikada nije ni postojao u njihovim životima, lišenih emocija prema njemu, prema lešu koji će služavka nemarno baciti u đubre.
A pitanje ostaje - koji smisao ova alegorija sa sobom nosi?
Pokušaću da se ogradim od interpretacija veličina poput Vladimira Nobokova i ostalih profesionalaca i dam svoje, potpuno obično i jednostavno poimanje ove pripovetke o životu. A ono glasi: Stvari vidimo onakvima kakvi smo mi sami. Gregor je sebe video kao bubašvabu jer nije ni voleo ni cenio sopstvo; svoje doprinose porodici svodio je na čist materijalni račun i izdržavanje dok njegova porodica vidi bubašvabu iz istog razloga - otuđenje koje je među njima usledilo, prouzrokovano čistim fizičkim udaljavanjem tokom njegovih mnogobrojnih putovanja u svojstvu trgovačkog putnika ili pak ono bitnije, otuđivanje duše i verovanja, stvorilo je među njima jaz kakav ljudi i bubašvabe nikada ne mogu prevazići; jedno u drugome uvek će videti samo nakaznu potrebu da ovladaju prostorom onog drugog dok zaposedaju međusobne misli i osećanja - bubašvaba strahom od ljudi i uzmicanjem, ljudi gađenjem i mržnjom prema bubašvabama. Ta dva sveta suštinski drugačija, ne mogu egzistirati zajedno dok ne pomire ono primarno u sebi - svest koju Gregor i dalje ima, iako u životinjskom telu. On biva opijen muzikom violine, on štiti lepotu slike na svom zidu. Dakle, te mere ljudskosti i lepote još uvek postoje u tom telu, iako zauvek zarobljene od očiju ljudi.
Za kraj, moram se osvrnuti na činjenicu da je možda, pred kraj svog života, Kafka osećao tu bol jedne bubašvabe, tu besmisao postojanja, tu bojažljivost da će sve što dotakne uništiti a da je sve što je bilo lepo nemoguće i sačuvati. Možda je stoga i spalio veliki deo svojih rukopisa.
Da sačuva lepotu.
Onako kako je tada, jedino i znao i umeo.