"Žena crvene kose" Orhan Pamuk

Već sam naziv ovog dela, puno je obećavao. Ako imamo u vidu da je scenografija svih Pamukovih romana smeštena u kvartove Istanbula, sa uvek prisutnom, poštovanja dostojnom ali tradicionalnom kulturom Islama, samo ime dela već je upućivalo na intrigantan zaplet koji će nas, čitaoce, sačekati negde iza neke rečenice i stranice. Žena crvene kose, osamdesetih godina prošlog veka nije nigde a naročito ne u Istanbulu, bila često viđen prizor.
Osim možda u pozorištu, u tom bezgraničnom prostoru za igru i slobodu.

"Po njegovom mišljenju, žena crvene kose u ovoj zemlji oličavala je ženu koja je iz ovog ili onog razloga bila sa previše muškaraca. To je značilo da ako svesno farba kosu u crveno, svesno bira taj identitet. To što sam pozorišna umetnica ublažavalo je moju krivicu pretvarajući je samo u neku vrstu igre."

Teatar poučnih mitova iznedriće priču o strasti gimnazijalca i glumice putujućeg pozorišta, blisko vezanu za metaforičko-realističnu ideju kopanja bunara. To je i najveća poledica u ovom delu; kamen spoticanja na koji se neiskusni čitalac može saplesti u zbunjenom iščekivanju završetka tog procesa i stranica posvećenih - kopanju bunara. A o čemu je zapravo reč?
Sem duboko ukorenjene, časne tradicionalne veštine visoko vrednovane u turskom istorijskom nasleđu a što Pamuk mudro veliča, ovaj težak i zahtevan posao traženja vode, često i na jalovom zemljištu, osim strpljenja i mudrosti zahteva mnogo više nade i vere u Alahovu promisao, u ideju da nagrada za trud neće izostati. Voda se mora neizostavno pojaviti. Kao i u životu, mukotrpan rad i trpljenje svake vrste - trpljenje frustracije (kamen), iskušenja (žarko sunce) i nepokolebljivosti volje (majstorove pridike) neminovno vode nekoj vrsti uzvišenosti i postignuća, pronalaska, uspeha i odlikovanja. Osim u slučaju ako se na tom putu, pod bremenom teškoća ne slomimo i ne dozvolimo da na površinu isplivaju sve naše slabosti i nemoći, naša nedozrelost i neodgovornost prema sebi i prema drugima.
Ili ako ne počinimo ubistvo. Metaforičko ili pak, stvarno.

"Taman kad mi je ruka postavljala kofu na drveno postolje spontano i umešno spuštajući je malčice sa strane, puna kofa je spala s kuke i pala dole u bunar. Sekundu sam bio sleđen.
- Majstoreee! povikao sam odmah zatim.
Pre jedne sekunde majstor Mahmut je vikao na mene. Ali je u trenutku ućutao.
Odozdo se začuo krik dubokog bola. Potom je sve utonulo u tišinu.
Nikada neću moći da zaboravim taj krik."

Taj motiv ubistva usko je vezan za priču o ženi crvene kose i poput DNK, prepliće svoj lanac sa njenim životnim putem rezultujući i rođenjem i smrću, dveju krajnostima a stranama istog novčića. Koja će strana prevagnuti, zavisi od sudbine. A svaki zločin, uvek prati i kazna.

"Dugo ni sa kim nisam razgovarao; zatvorio sam se u sebe. Postavio sam granicu između sebe i ostatka sveta. Svet je bio lep, a ja sam želeo da i moja duša bude lepa. Ako se budem pretvarao da u meni nema krivice, štaviše zla, polako ću zaboraviti na njega. Tako sam počeo da se pravim kao da se ništa nije desilo."

Satkan iz tri dela povezana neizvesnošću i iščekivanjem, Pamuk ovaj roman gradi poput veštog psihoanalitičara ali i detektiva dajući nam i problem i oruđe kojim ga možemo popraviti; i ubicu i rešenje u našim rukama. A ipak, kraj ostavlja otvoren kako bismo sami dosudili i presudili, shodno svojoj prirodi i svom osećaju.
Sve vreme u senci žene crvene kose.
Kraja i početka ove izuzetne priče.

"U jednom trenutku, kao da je čitav svet utonuo u duboku tišinu nastalu od sećanja."