"Lovac na zmajeve" Haled Hoseini

" Voleo sam zimu u Kabulu. Voleo sam je zbog tihog udaranja snega u moj prozor noću, zbog toga kako je sneg celac škripao pod mojim crnim gumenim čizmama, zbog toplote furune dok vetar zavija dvorištem, ulicama. Ali najviše zato što bi se, kada se drveće zamrzne a led okuje puteve, hladnoća između Babe i mene malo otapala. Zbog zmajeva. Baba i ja smo živeli pod istim krovom, ali u različitim svetovima. Zmajevi su bili jedino, tanušno mesto gde su se ti svetovi ukrštali. " 
" To možda nije pošteno, ali ono što se desi za nekoliko dana, ponekad i u jednom jedinom danu, ume da promeni tok čitavog života. "

Prvo delo Haleda Hoseinija, savremenog glasa Avganistana, upoznalo nas je sa karakterističnim sentimentom i tematikom ovog vrsnog autora i otvorilo nam poglavlja istorije ali i budućnosti zemlje o kojoj smo tako malo znali. Nismo se usudili ili nismo imali koga da pitamo, od koga da čujemo, od koga da očekujemo da nam iskreno i bez zadrške, uz Selam i avganistansku neposrednost, ispriča priče iz svoga detinjstva. Svoje uspomene, tajne koje kriju stare fotografije, miris neke davnašnje kuhinje ili note poznate muzike..
Iako duboko zadojen kulturom i nasleđem Herata i ratnom prošlošću Kabula, Hoseini na temeljima proživljenog gradi čudesne svetove prijateljstva, ljubavi i saosećanja, opraštanja i nekih novih početaka. Još uvek ne lišenih bolno utkanih sećanja ali orijentisanih ka novom suncu koje se pomalja na horizontu. Ka budućnosti koja može i treba biti svetla i obećavajuća.

" Seo sam uz jedan zemljani zid kuće. Bliskost koju sam odjednom osetio prema zavičaju naprosto me je... iznenadila. Dovoljno sam dugo bio odsutan da zaboravim i da me zaborave. Moj dom je sada zemlja koja je za ljude što spavaju iza zida na koji sam se naslanjao mogla da bude i u nekoj drugoj galaksiji. Mislio sam da sam zaboravio tu zemlju. Ali nisam. 
A pod bledim svetlom mladog meseca osetio sam Avganistan kako bruji pod mojim stopalima. Možda ni Avganistan nije zaboravio mene. "
" Pogledao sam na zapad i začudio se kako, negde iza tih planina, Kabul još postoji. Stvarno postoji, nije samo stara uspomena, ili naslov članka na petnaestoj strani San Francisco kronikla. Negde iza tih planina na zapadu spava grad u kome smo moj brat sa zečijom usnom i ja lovili zmajeve. "
" Za tebe ako treba i hiljadu puta, obećao je. Dobri stari Hasan. Dobri stari pouzdani Hasan. Ispunio je obećanje i ulovio poslednjeg zmaja za mene. "

Hoseinijev prvenac " Lovac na zmajeve " pobrao je brojne pozitivne kritike; ovenčao se nekim od najprestižnijih nagrada za književna dostignuća i u duše ljudi usadio seme ljubavi i saznanja o Avganistanu i njegovoj kulturi, njegovim žiteljima i njihovim naravima. Seme saznanja o izgubljenoj naciji o kojoj smo do tada znali samo kao o ratnom poprištu bez izgleda za vaskrsenjem i spasom od teških i mučnih, ratnih godina. A ipak, zahvaljujući Hoseiniju, Avganistan je postao mnogo više od toga.

" U Avganistanu ima mnogo dece, ali malo detinjstva. "

Priča o dva dečaka, o lovcima na zmajeve, Hasanu i Amiru, koji dele isto poreklo ali ne i sudbinu, očarava nas svojom jednostavnošću i bezvremenošću, sposobnošću da u nama probudi znak prepoznavanja i razumevanja, poistovećivanja sa ovim dečacima na rubu detinjstva. Iako Hasanovu sudbinu malo ko od nas može doista i da doživi, univerzalna poruka patnje i stradanja u svakoj kulturi i naciji biva prepoznata i obojena snagom saosećanja i sapatništva. I tako, kao nemi posmatrači na njihovom putu, od stranice do stranice pratimo odrastanje dvojice braće koji i ne slute koliko su im sudbine bliske i isprepletane poput dva zmaja na nebu Kabula.
Dok jedan od njih ne bude odsečen. Zauvek.
Ali, da li je to zauvek?
Kao zmaj koji pada dok ga ushićena deca jure, tako i taj padajući, ranjivi deo Hasana u vidu Sohraba, jezdi tlom Avganistana a potom i Amerike, dok Amir u trci sa vremenom, pokušava da uhvati i sačuva tog dragocenog zmaja, simbola Hasana, od još snažnijeg pada i uganuća. Spašava ga od muka i nesreće koju je i suviše dobro okusio za svoje nežne godine.
Ali - Zendagi mizgara. Život ide dalje. Odmotava se poput kanapa u levom dlanu puštajući zmaja da se visoko vine pod nebesa.
Ka budućnosti, ka lepoti, ka beskraju.
Ka snovima i nadama svakog Avganistanca.
Ka budućnosti punoj dece koja love zmajeve pod vedrim, plavim nebom njima obećane zemlje.
Zemlje detinjstva, ljubavi i sigurnosti.

" Bio je to samo osmeh, ništa više. Nije sve ispravio. Nije ništa ispravio. Samo osmeh. Sitnica. List u šumi koji drhti pošto je preplašena ptica poletela.
Ipak, prihvatiću ga. Široko otvorenih ruku. Zato što kada proleće stiže, ono otapa sneg pahulju po pahulju, i možda sam upravo video prvu pahulju kako se otapa. "

"Južno od granice, zapadno od sunca" Haruki Murakami

...
Od kada sam pročitala njegovu knjigu "Muškarci bez žene", nosim gorak osećaj da Murakamiju kao pripovedaču nisam odala dovoljno zasluga i priznanja, da mu nisam posvetila interpretaciju kakvu zaslužuje. Ali ta zbirka priča o muškarcima i njihovim voljenim i željenim, pa izgubljenim ženama, nije me ni približno dotakla koliko ova knjiga. U jednom trenutku čitanja, osetila sam toplinu sopstvenih suza i shvatila da su tematika i stil ovog dela, dotakli i neke moje duboke, još žive rane.

" Sve što ima oblik, jednog dana će biti izbrisano. Ali neka osećanja ostaju sa nama zauvek. "
" Znaš, Hađime", rekla je. " Neke stvari ne mogu nazad, nažalost. Kad jednom krenu napred, ma koliko se trudio, ne možeš da ih vratiš na ono što su bile. A ako i makar kakva sitnica pođe naopako, tako ostaje zauvek. " 

Što više čitate jednog pisca, to postajete svesniji njegovog stila i toka misli a murakamijevsku prozu odlikuje jedna čista japanska pedantnost i sažetost; jednostavnost i pravilnost. Uzlazna putanja osećanja i doživljenog koja kroz detinjstvo glavnog lika Hađima, vijuga poput planinskog potoka iz imena njegove devojke Izumi. Ta pitkost ali ne i plitkost; ta jezgrovitost književnog izraza čini ovu ali i druge Murakamijeve knjige, štivom koje se ne ispušta iz ruku jer se čita lako, brzo i predano, potpuno uranjajući u jedan svet bujne mašte i još bujnijih osećanja i nagona njegovog autora.

" Imam osećaj da sam u svom životu do sada uvek pokušavao da budem neko drugi. Da odem na neko novo mesto, dokopam se novog života i budem neki novi čovek. Više puta sam to do sada radio. To jeste u izvesnom smislu bilo deo sazrevanja, a delom je to bio pokušaj promene ličnosti. U svakom slučaju, mislio sam da ću se, postavši drugačiji, osloboditi onoga što sam do tada nosio u sebi. Ja sam to zaista ozbiljno želeo i verovao sam da je to moguće, samo ako se potrudim. Ali, to me ipak nikud nije odvelo. Ma kuda išao, i dalje sam to samo bio ja. I dalje su moji nedostaci oni isti. I ma koliko se moje okruženje menjalo, i ma koliko prizvuk tuđih reči bio drugačiji, ja sam i dalje ništa drugo do jedan nesavršen čovek. " 

Kroz priču o odrastanju i sazrevanju dvoje nerazdvojnih prijatelja i jedinaca, tinejdžera Hađima i Šimamoto, počinje univerzalna priča o rađanju dečije naklonosti i njenoj transformaciji u prvu ljubav kroz godine koje slede. Međutim, strah, nesigurnost i smetenost nestašnih godina, razdvaja ih na putu intimnosti i ljubavi i u njihov život upliće probleme i odgovornosti odraslog doba. Ali iako započinju svoje živote jedno daleko od drugog, u njima se ne gasi sećanje na detinjstvo i vezu koju su razvili  kroz sate provedene zajedno, slušajućí note pesme Net King Kola "South of the border" a koja je u vreme adolescencije budila radoznalost i nevinu znatiželju prema suprotnom polu, prve naznake njihove, kasnije burne seksualnosti. Jedan članak u novinama će poput konca sudbine, uvezati ovo dvoje razdvojenih prijatelja u ljubavničku mrežu požude, predaje i bola, bez pobednika i gubitnika. U tom vrtlogu strastvene prevare, prevareni biće samo akteri iste; on svojom iluzijom o novom poćetku i novom životu, ona svojom potrebom da bar nakratko pobegne od gubitka koji je iza sebe ostavila. Ali na koncu svega, sudbina će posložiti sve kocke na mesto na kojem i treba da budu, vraćajući Šimamoto u tamu iz koje je i došla a gurajući Hađima u ruke Jukiko, one kojoj njegova muška sloboda i pripada.

" Ništa se, Hađime, ne može videti na fotografijama. One su tek senka. Prava ja negde je na sasvim drugom mestu. To fotografija ne može da odrazi", rekla je. "
" Može biti da južno od granice nekakvo možda i postoji. Ali, zapadno od sunca, tog možda nema. "

Ovaj autor, čiji su i dečiji likovi prosvećeni u meri da mogu da shvate i spoznaju suštinu istine, one okom nevidljive potvrdne stvarnosti našeg postojanja, uči nas da ljubavi pristupamo zrelo, svesno i odgovorno, da je ne ispuštamo lako iz ruku i da ne verujemo da će nam druga šansa za istu ikada biti data. Jer kao što to kaže dvanaestogodišnja Šimamoto:
 " Kad prođe izvesno vreme neke se stvari ščvrsnu. Kao cement u kofi. A kada se to desi više nema natrag - više ništa ne možemo da promenimo. " 
Možda nam je Murakami ovom knjigom otkrio samu suštinu ljubavi za kojom svi tragamo. A ona je, shodno njemu, jednostavna i može se svesti na samo nekoliko reči.

" Slušaj, ja znam. Možda niko drugi nije shvatio, ali ja jesam. "