"Ostrvo i okolne priče" Goran Petrović

"Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.

"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..."