" Tunel " Ernesto Sabato

  

    Ernesto Sabato bio je soñador. Očiju uprtih ka zvezdama, širom otvorenog uma koji je prodirao do svih, tada poznatih, granica fizike. Bio je ugledni profesor Univerziteta, stipendista na Institutu "Marija Kiri" u Sorboni. Činilo se da je svet nauke dobio novog mislioca, filozofa, praktičara i teoretičara čija je žar za znanjem prevazilazila granice rodne Argentine. A onda, tek tako, ta varnica se ugasila na pragu njegovih plodonosnih godina rađajući iz jedne velke ljubavi dve još veće - brak sa Matildom Kusminski Rihter i želju da se spoznato prenese putem pisane reči.

Jedan od najvećih pisaca Argentine bio je rođen! A zapravo, nije ni bio argentinac. Već u poznim godinama, italijanskog porekla i argentinskog pasoša, Ernesto objavljuje svoje najpoznatije delo i početak svoje trilogije, " Tunel ", psihološku dramu ostrašćenih, bezglavo zarobljenih u tunelu ludila, u magnovenju destruktivne ljubomore i strasti. Pitanje je samo da li ćete se prepoznati čitajući priču o Huanu Pablu Kastelu.

Da li postoji ta jedna reč kojom se opisuju tuga, očajanje i manija gubitka?

"... U svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kome sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnh delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojom šifrovanom slikom. "

Scene i slike užasa uvek nam lakše parališu pažnju od scena dobročinstava i sreće. Kao da strahote i okrutnost bude u pripravnost sve naše kapacitete, svaku poru i potrebu za nakaradnom radoznalošću, za saznanjem, za shvatanjem kako to zlo i zločinački um funkcionišu. Možda u strahu da i kod sebe ne prepoznamo neko seme te rušilačke snage, sile suprotne životu.

Ono što očarava je Sabatov jezik. Jezgrovitost, jednostavnost, sažeta sadržajnost. Čar običnog rečenog na običan način a obojenog vrelinom osećanja poput očaja i besmisla. Sabato pripoveda nezadrživom lakoćom! A taj toliko prisutan apsurd, očigledan iako na njega nikada nije ukazano ni jednom rečju ni jednom naznakom samoga pisca, konstantno je prisutan vodeći čitaoca, poput iskusnog vodiča kroz lavirint suludih zaključaka nesrećnog junaka.

I od tog trena - priča počinje.

Slika pod nazivom "Materinstvo" postavljena je na zidu jedne ugledne galerije, potpisana imenom i prezimenom ništa manje poznatog i cenjenog umetnika, Huana Pabla Kastela, od kritike obožavanog zbog "intelektualno dubokog" prisutnog na njegovim platnima. Ali Huan Pablo prezire kritičare smatrajući ih gomilom lakrdijaša koji nikada u svojoj ruci nisu držali kičicu pa ni iznedrili nešto tako uzvišeno poput slikarskog dela. On veruje sudu običnih ljudi ali ne bilo kojih već onih retkih koji će u prikazu majke sa detetom u rukama, u gornjem levom uglu platna ugledati prizor prozorčeta sa koga jedna nepoznata žena čežnjivo i očajno posmatra pučinu. Nekoga očekuje, nekome se nada a niko je ne uočava na platnu koje slavi život.

Niko sem Marije Iribarne Aljende.

Žrtve puke slučajnosti i pogrešne odluke.

U ovom kriminalističkom romanu ulozi snova i nesvesnog pridodata je važna uloga. Oni su putokazi ali i stranputice; alibi nasilnih ponašanja i izrečenog. Nekada su i opravdanja počinjenog, iskreno svedočanstvo da se zaista sve tako desilo. Preobražaj duše i psihe kojeg je junak na dubljem nivou svestan čini da njegovi snovi bivaju jedno veliko ogledalo u kojem se on neprestano posmatra, procenjuje, ogleda i dograđuje; on je i posmatrač i učesnik svih zbivanja. Mađioničar koji se pod dejstvom svojih živopisnih snevanja transformiše iz brižnog i nežnog ljubavnika u razgoropađenog nasilnika i ubicu željnu krvi. Ali i tada - on plače.

Razdor koji ga ispunjava, sve je veći.

" U mesecima koje sam proveo u zatvoru, mnogo puta sam pokušavao da razmislim o poslednjoj reči koju mi je uputio slepi čovek, o reči bezumniče. Veliki umor ili neki mračni instinkt često me sprečava da to uradim. Možda će mi to jednoga dana poći za rukom a onda ću takođe analizirati razloge zbog kojih je Aljende izvršio samoubistvo.

Barem sam u stanju da slikam, mada mislim da mi se lekari smeju iza leđa, kao što su se smejali na suđenju kada sam pomenuo scenu sa prozorom. " 

Sabato svoj “ Tunel ” nije deklarisao kao sagu o mentalno bolesnom čoveku. Naprotiv, posvetio ju je svima onima u kojima postoji bar naznaka senke Pablove ličnosti; ta potreba da se zarad posedovanja tuđe ljubavi  svesno zakorači i ostane u tunelu bez izlaza.

A možda postoji bar onaj jedan.

Prozor u svet širok i bez granica.