" Blaga je noc " Francis Scott Fitzgerald

Magicna knjiga, zanimljiva prica zahvalna za ekranizaciju.
Sadrzi sve potrebne elemente koji bi privukli gledaocevu paznju: romanticnu sagu, smek krimi romana, dobru psiholosku pozadinu likova, nepredvidljivost i raznolikost radnje i zanimljiv zavrsetak.

Ali svaki je kraj pocetak neceg novog.

                      

Knjizevno oblikovan delima Eliota i Conrada, sa nesvakidasnjom zivotnom istorijom, Francis Scott Fitzgerald pretocio je svoju licnu, intimnu dramu u nizove intrigantnih, na mahove i potresnih recenica, koje oblikuju ovo sjajno delo- "Blaga je noc". Isprva docekan mlakom i ne previse zainteresovanom citalackom i knjizevnom kritikom, vremenom dokazuje kvalitet svojih nadahnuca i ispravnost svojih uverenja iako pritom naglasava da se do punovrednog zivota ne dolazi pomocu "lazno idilicnog, dekorativnog sveta bogatih", stilom koji je i sam zastupao.

Svoju i pricu svoje Zelde preslikao je u modernu i dirljivu emotivnu dramu Dika i Nikol -zaljubljenih, prevarenih, obmanutih, posrnulih. Kao da vode paralelne zivote, njihove sudbine uporno bivaju odvojene i suprotstavljene jedna drugoj cineci da vreme procvata jedne, nepokolebljivo biva praceno posrnucem i propadanjem druge individue. A sve to propraceno ocima bogate i isprazne elite, drustvenog krema -bezukusnog i bezizrazajnog.,skupine istih, bledih i beznacajnih lica okupljenih po ognjistima porodicnih slava i povecih imetaka u cijim blagodetima pokusavaju da pronadju sebe i predstave se ocima sveta, odvec svesnim njihovog tracenja vremena i zivota.

           "Najjaca straza postavlja se na vratima koja ne vode nikamo. Mozda zbog toga sto je stanje praznine previse sramotno da bi se smelo otkriti."

Ipak,patnja je neminovna. Nagovestena pocetkom grmljavine zacete poljupcem Dika i Nikol, preko izliva njenih shizofrenih napada do Dikovog emotivnog i fizickog kraha...No pre svega, njegovog duhovnog pada.

           "Govori se o zalecenim oziljcima sto je slobodna paralela sa patologijom koze, ali u zivotu pojedinca nema takve stvari. Postoje samo otvorene rane, koje se smanje katkad do velicine uboda iglom, ali ostaju rane. Belezi patnje mogu se tacnije uporediti sa gubitkom prsta ili ocnog vida. Mozda necemo osetiti da nam nedostaju , nijedne minute u godini ali ako osetimo, onda se protiv toga ne moze nista."

Ali "dok se delimo od vlastite patnje, kao da je potrebno ponovo preci u duhu one korake koji su nas do nje doveli." A povratak u bol jednak je secanju Nikol na zlostavljanje od strane svog oca, zacetnika citave porodicne tragedije i uzrocnika svih njenih kasnijih nemira; na trenutke kada Dik ispraca svog voljenog oca na poslednji put; na slabost i inat zivotu ispoljen u predavanju batinama od strane italijanskih policajaca... Stoga,on odlazi. Napusta svoj predjasnji zivot manipulativno nadgledan i kontrolisan Bebinim ocima i novcem imucne porodice Warren. Zivot u kome "ona sama neguje svoju bolest kao alat moci", nedovoljno dobar, nedovoljno vredan.

Dik Diver, "uz interpunkciju sopstvenih koraka", ali sada bez ideala ili pak na rusevinama istih, brise svoj trag sa mondenske Francuske rivijere i zapocinje novu zivotnu etapu na pragu nekog novog vremena,neke nove zemlje. Bez novca, bez porodice, covek sa teskom i bujnom prosloscu.

Svoju nacetost platio je potpunoscu.

" Svetiste" William Faulkner

U okviru svog dosadasnjeg citalackog staza, ovu knjigu belezim kao najteze procitano stivo. Prvi put sam se susrela sa "foknerovskim stilom " koji mi je bio izrazito stran, tesko pojmljiv i prilicno nedokuciv.


Na kraju, stigavsi do poslednje stranice knjige, odlucila sam da, iako cu mozda odstupiti od prihvacenih tumacenja, predstavim svoj dozivljaj "Svetista".

                              ...........................................

Post-simbolist i pomodni estet, William Faulkner pripada onoj grupi pisaca ciji bi se stil tesko mogao svesti pod jedan pojam ili pravac. Modernist i veliki knjizevni stilista, nedorecen, mistican i cesto nerazumljiv, svoj roman "Svetiste" objavio je 1931.godine, u najplodonosnijem razdoblju svoga rada, poklonivsi svetu jednu alegoricnu, fantazmorgicnu i donekle realisticnu sliku propadanja americkog Juga pogodjenog i sjedinjenog u prokletstvu krvi, rodoskrvnuca, nasilja i nepravdi. Svoje likove samo je delimicno oslikao ne dozvoljavajuci nam potpuno emotivno stapanje sa njihovim sudbinama imajuci u vidu da su i sami kontradiktorni, polovicno obojeni i shodno tome podlozni razlicitim tumacenjima kritike. Stice se utisak da im i sam autor nije narocito naklonjen; ugusen u osecaju besmisla i pesimisticke vizije, Faulkner ih ne spasava ocekivane propasti. Naprotiv, on zna da u dusi svake Temple Drake obitava perverzna i nastrana cud pod velom histerije i mladalacke nesigurnosti; da u prirodi Horace Bowen-a postoji "srce tame" koje ce dovesti u pitanje njegovu potrebu za pravdom, moralom i odrzanjem porodicnog zivota...

Popeye je,verujem, najtragicniji stanovnik "Svetista". Obelezen svojim rodjenjem i stravicnom i teskom slikom detinjstva, on postaje covek koji ne preza ni od cega verujuci da nema cega da se boji, sta da ocekuje i kome da polaze racune. Ubistva koja je pocinio posluzila su Faulkner-u da misteriozni naziv dela "Svetiste" obavije obrisima krimi romana pojacavajuci tako njegovu zavodljivost i primamljivost.

"Gotovo opipljivi do vidjenja" njegovi opisi situacija, prilika i atmosfere, plene ostavljajuci pecat izuzetnih tumacenja psihologije drustva i vremena.

" Horace pogleda gore u siroko,podbulo lice, bez ikakva znaka godina ili misli - velicanstvena gomila mesa sa svake strane malenog, pljosnatog nosa koji kao da je strcao na nekoj ravni, istodobno zadrzavajuci i neko neodredljivo svojstvo cudesne neocekivanosti, kao da je Stvoritelj upotpunio svoju salu podarivsi toj obilnoj kolicini puti nesto izvorno namenjeno nekom slabom, okretnom stvorenju poput veverice ili stakora. "

No, ne moze se reci da "Svetiste" u celini prati put pesimistickog i izgubljenog vidjenja buducnosti. Naprotiv, Faulkner je vesto smesao casu komedije i tragedije, posebno dobro prikazane u slikama Redove sahrane. Ti groteskni trenuci imaju ulogu da uspostave ravnotezu izmedju porazavajuceg pocetka dela i kraja price koji nudi kakvu-takvu nadu u dolazak boljih vremena, lisenih bola, sramote i potrebe da se cistota Svetista oskrnavi i uprlja.

" Mlada je devojka, znate, nesto poput hrama. Prolazite pokraj njega i razmisljate kakvi se to tajnoviti obredi odvijaju tamo unutra, kakve molitve, kakve vizije? Povlasten muskarac, ljubavnik, muz, koji je dobio kljuc svetista ne zna ga uvijek upotrijebiti."  (Joseph Conrod -Sreca)

U literaturi je ostalo zabelezeno verovanje da je delo "Sreca" Josepha Conrod-a inspirisalo Faulkner-a da svom neobicnom romanu nadene jos zanimljiviji naziv. Ali sustina je ostala ista.

Zena je Hram, Zena je Svetiste.