"Vladalac" Nikolo Makijaveli

"Jedna promena uvek ostavlja razloge za ostvarivanje nove promene."

Nikolo Makijaveli (1469-1527) politicki je filozof iz doba renesanse cija se ucenja, u danasnje vreme popularno oznacena kao "makijavelizam", smatraju pretecom i osnovom realpolitike. Delo "Vladalac" (Il Principe) objedinjuje njegovo iskustvo, sakupljano tokom karijere u drzavnoj sluzbi slobodne Republike Firence nakon pada Medicijevih sa vlasti, i znanje koje je zadobio kao kancelar i sekretar druge kancelarije,a nadogradio cestim putovanjima po dvorovima sirom Evrope. Stoga, sistematizovano politicko gradivo koje cini "Vladaoca", smatra se njegovim najpoznatijim i svakako najuspesnijim delom iako je svojim literarnim radom, koji obuhvata izmedju ostalog i pesme i komedije u prozi, ostavio znacajan trag u knjizevnom opusu renesansne umetnosti.

Makijavelijev trnovit i neizvestan put ka drzavnoj sluzbi isprepletan je i cvrsto povezan sa, podjednako nestalnom, vlascu porodice Medici u Firenci, koja je diktirala njegovo gubljenje i ponovno vracanje polozaja sve dok nije bio optuzen i uvucen u aferu oko neuspele zavere protiv ove porodice, kada biva osudjen i mucen. Blagoscu jednog od potomaka porodice Medici, pape Lea X,biva oslobodjen od teske presude. Tada zapravo i pocinje najplodonosniji period njegovog knjizevnog stvaralastva kada na imanju San Kosano nadomak Firence, provodi zivot u miru i intelektualnoj prepisci sa svojim prijateljem Franceskom Vitorijem, pocev od godine 1513-te. Ta znacajna prepiska, pored pisma Lorencu de Mediciju Velicanstvenom kome delo i biva posveceno, svojevrstan je uvod u "Vladaoca" u kome se daju naznake uticaja i razloga koji su ga naveli na pisanje ovog dela.

Poznat po zastupanju strogih i okrutnih politickih ideja, Makijaveliju se pripisuje recenica "Cilj opravdava sredstvo" iako je on, u ovom obliku, nije definisao ni u jednom svom delu. On kaze:

         "Treba napomenuti da se ljudi moraju ili pridobiti ili unistiti, jer se svete za male uvrede, dok za velike ne mogu; stoga nasilje treba sprovoditi tako da se ne moras bojati osvete. "

         "Priroda ljudi je nepostojana; lako je ubediti ih u jedno, ali je tesko odrzati ih u tom ubedjenju. Zato je potrebno biti tako spreman da se, kada vise ne veruju, silom nateraju da veruju."

U dvadeset i sest glava, susrecemo se sa politikom i vojnim potezima kralja Luja XII-og i naznakom na pet gresaka koje je ovaj vladalac pocinio i izgubio vlast; sa pohvalom i opisom strategije Rimljana u osvajanju i cuvanju vlasti u Milanu; sa Darijevom drzavom i surovim i nasilnim rezimom Agatoklea; sa Hijeronimom Sirakuzaninom kao primerom na koji nacin se od "privatnog lica" moze postati vladalac..

       Uz mnostvo drugih primera, Makijaveli je rasclanio a potom opet objedinio svoju politicku svest uvodeci temelje u ono sto ce kasnije biti poznato kao vojna strategija i politika ratovanja. Ipak, treba imati na umu da je prilikom pisanja  "Vladaoca", autor cesto odstupao od istorijski poznatih cinjenica zarad zelje da plasira svoje ideje i potkrepi vlastita tvrdjenja, sa izuzetkom Rimske istorije na koju je gledao sa blagonasklonoscu.
Na kraju, sustina njegovih ideja moze se sazeti i sagledati u jednom od najvise citiranih delova "Vladaoca":

" Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se.
 Propada vladar, koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne."