"Godina prođe,dan nikad" Žarko Laušević

Pre čitanja ove knjige, moje poznavanje datog slučaja bilo je vrlo škrto i oskudno. Ukratko,svedeno na činjenicu da se dogodio kontroverzan, težak zločin koji je u javnosti odjeknuo jače nego bilo koji drugi prerastajući u skandal čiji je glavni akter bio jedan uspešan glumac, poznata ličnost. Stoga,ovde je akt ubistva podignut na još teži nivo uplićući više nego ikada etiku i kulturni milje kao postulate tradicije ovoga tla.
Da li je Žarko Laušević bio nesrećno i sudbinski, izabran za žrtveno jagnje ovdašnje mase željne da svoju snagu demonstrira nad plećima onog kome nikada nije uspela da doskoči i doraste pa je pad tog istog "izabranog",dočekan kao šansa za raspećem?
Ostavljam vam da prosudite sami.
Ovo je moje izlaganje nakon uvida u dan koji se nikada nije završio.
Osvrćem se na 31.jul 1993.godine.

...

"Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam,mi bi bili mrtvi!.. 

Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam umeo ništa drugo.

Nikad to sebi neću oprostiti."

Izuzetnim, intimnim i potresnim uvodnikom Zorana Amara, otvorena su vrata ka ličnoj ispovesti Žarka Lauševića, osuđenika,glumca, brata,sina,oca. Kao njegov prijatelj i savremenik, Amaro nam sa bolom i gorčinom govori o onome što nas očekuje sa stranica ove knjige, sastavljene iz beleški zatvorskih dana. Amaro nas poziva da razumemo, da ne sudimo, da priđemo ovoj životnoj drami otvorenog i neostrašćenog srca, spremni da nakon završetka ovog prvog dela knjige, donesemo svoj sud bez predrasuda, imajući u vidu sve olakšavajuće okolnosti ali i nepobitne činjenice o događaju koji će obeležiti mnoge živote a nas danas dovesti u ulogu čitaoca i sudije. Imamo li prava da uopšte sudimo i možemo li svojim sudom uticati na bolnu i poražavajuću prošlost koja je ovde predočena?

Izazivam vas da danas budete više od onoga što jeste. Dajte sebi priliku da rastete zajedno sa ovom knjigom i postanete mudriji ljudi od onih koji ste bili juče.

"Spremite se za veliki put koji ćete proći čitajući ovu knjigu. Taj put nije ni malo lak, priča je emotivna, neke rečenice seku kao nož. Ali,ako čitate otvorenog srca, nagrada će na kraju biti posebna: upoznaćete jedno ranjeno ljudsko biće koje prolazi kroz pakao gledajući svet oko sebe sa željom da ga razume."

Ispričana u okviru pedeset i jedne glave, završena presudom 31.oktobra 1994.godine, ova priča verno reprodukuje kako zatvorski život, tako i scenografiju svakog suđenja čiji je legitimitet neretko doveden pod znak pitanja a onda i narušen. Lična bitka ovde je vođena, ne protiv dvojice osuđenika i nesrećnika već preko njihovih pleća, između jakih i onih još jačih, između vlasti i moći, pravde i korupcije, laži i verodostojnosti. Iako branjen od strane neprikosnovenog Tome File, Žarko Laušević gubi bitku od nepotvrđenog i neodobrenog sastava lekara Medicinskog fakulteta u Beogradu čije mišljenje o njegovoj (ne)uračunljivosti biva uzeto kao istinito i tačno. Uprkos svemu,u Žarku još uvek ima snage. Oseća se to u načinu na koji nam, sa puno topline, donosi obrise likova svojih sapatnika,saboraca i zatvorskih poznanika; u njegovoj romantičnoj i nadajućoj veri u Anitu i njihovu bolju budućnost; u želji da stvaranjem,pisanjem i igranjem šaha, prekrati svoje zatvorske dane umesto da se preda suicidalnim mislima ili pak lakoći i odsutnosti letargije i depresije.

A možda i najviše - u njegovom živom i uvek aktivnom,dosetljivom humoru sa kojim će olakšati svoju "noć ljubavi" sa bubašvabom ili odgonetnuti lukavi plan sivog pacova iz samice.

Čak i u zatvoru, on ne prestaje da glumi. Sebe ili pak nekog srećnijeg i ispunjenijeg Žarka. Onog sa jedne od slika koje upotpunjuju njegova sećanja na bezbrižne dečije dane ili koje bivaju istrgnute iz anegdota sa nekih od filmskih snimanja.

Uvek nadahnut, čak i u tugi.

Takav je Žarko.

"Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš."

"Da bismo probleme mimoišli, moramo im poći pravo u susret."

"Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena."

"Svi ćemo izaći odavde sa tom diplomom koja će biti štampana na duši. Sa pečatom Velikog Vremena."

Da li je iko, ko je putem ove knjige imao priliku da odškrine vrata jednog ranjenog uma, mogao ili smogao snage da osudi čoveka koji je zanavek kažnjen, koji je izgubio više od života koje je uzeo? Da li je neko uspeo da ostane imun na osećanje bola, krivice, kajanja, savesti, stida, tuge, beznađa, razočaranja, izneverenosti, odbačenosti, sramote, poniženja koje je jedan čovek doživeo tokom samo jedne, sudbinske godine koja je,istina, prošla, ali čiji su ožiljci urezani i zabeleženi u vremenu,u telu, u pamćenju, u duši?

 "Zašto su nas napali nastradali momci? Ne verujem da su znali razlog..Prosto tako je trebalo.. Hteo-ne hteo, vraćam se na početak. I biva mi opet žao nesrećnika koji su, zbog ničeg - izgubili sve."

"Meni, ni kad izađem odavde, nema više normalnog života u ovoj zemlji. Je li to privilegija slave? Ovi ostali u sobi su manje popularni od svojih zločina i svi će im zaboraviti grehe. Moje grehe će uvek moći da osveži neki gledalac jednom jedinom duhovitošću iz sedamnaestog reda i veka: Ubico!"

"Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno."

Tragično je saznanje da je čovek neospornog talenta, ljudskih kvaliteta i mirne naravi, potpao pod šaku zle kobi i bio izabran da sudbinskom slučajnošću, presudi te noći i oduzme dva života i treći okrnji.

Nema pobeđenih i poraženih u ovoj drami.

Prokletstvo prosute krvi sve ih je podjednako stiglo.

Završnim rečima Manojla Vukotića, "Knjigom Bolne istine", sklapamo stranice ovog uvida u godine koje su prošle i u dan koji nikada neće.

Da li će biti nastavka i da li je uopšte potreban? Autoru možda, mnogima od nas svakako.

Ne zato što bi mogao uticati na promenu našeg mišljenja o ovoj nesreći već stoga što bismo, na taj način, i mi odrobijali onih nekoliko sekundi kojima bismo mogli da zamenimo Žarka.

Moja presuda - jasna je i glasna.

"Verujem u veliki uspeh ove knjige.

Verujem u njene poruke.

Verujem u novi život Žarka Lauševića."