" Ozbiljno, duša se hrani knjigama!
- Onda meni ne treba duša!
- Čovjek ne može bez duše!
- Jel se duša jede?
- Ne jede, ali da se ne bi prosula, mora čovjek da čita! - zagolicala me majka, izvukla osmijeh, ali to nije značilo da sam poverovao u te njene priče o duši. "
...
Za mene će Emir Kusturica zauvek biti čovek iz naroda. Podučen svetskim a opasan našim - nasleđem, tradicijom, kulturom; sklonošću ka istorijski i jezički bliskim.
Njegova mašta i talenat davno su prevazišli granice ove naše, podeljene zemlje ostavljajući mu u amanet seme sećanja na burnu prošlost i bosansku svest; ljubav ka rodnoj grudi, ka Sarajevu, ka brdovitom Balkanu na kom je svoje stope zauvek ostavio duž kamenih stepenica Drvengrada, u svakoj duši koja je disala pod nebom Kustendorfa... U svakom čitaocu koga je dotaklo sto jada a smrt mu bila i ostala, neprovjerena glasina. Prevazišao je on, pa i ujedinio, mnoge izdeljene grane jedne vrhunske umetnosti - kako život satkati od trenutaka i sačuvati ga od zaborava kroz napisano, izrečeno, za svagda u slici uhvaćeno, da bi trajalo i generacijama toliko dalekim da ih jedva možemo i sagledati - donelo sve ono lepo što su njegove očinske ruke stvorile; nadahnuće, doživljaje, malo realnog a više mašte, mnogo života i iskustva u njemu.
Neke istine koje danas sve više počinju da blede, gažene vremenom koje u ambis sve više odmiče i za sobom vuče rodoljublje, one nekadašnje komšijske odnose, dečije zvrčke i bezazlenost momčadije. Proste priče kakve se danas više ne vode jer im je esencija već odavno zatrovana.
Sve je to spasio i odbranio naš Kusturica.
Heroj iz nekog lepšeg doba.
A kada se svetla pozornice ugase, pred nama stoji on koji i jeste - običan čovek, očiju skrušeno podignutih k nebu.
Oči koje su možda i previše tuge videle na ovom svetu a nisu se dale, nsu se predale. Jer život uvek pobeđuje nad smrću; svako je uspenje iz očaja kao uspenje na liticu, na božansko, na svemoguće i večno. Stoga je Kosta u " Zmijskom zagrljaju " ništa drugo do Kusturica lično ali možda i svaki drugi muškarac koji bi pred bezumljem ljubavi učinio sve, da je spasi i odbrani, sačuva i održi kao jedino istinski dobro, istinski vredno i čisto u životu.
Jer " ljubav najuspešnije usmerava sudbinu, a teška sudbina nije večna. "
I nju najbolje skraćuje humor, špil dosetki koje Kusturica maestralno vadi jednu za drugom kroz ljubavno priznanje Milijane Gačić, pijano posrnuće Rođe Olimpijskog šampiona, pokušaje kulturnog prevaspitanja Alekse Kalema od strane njegove majke Azre i naposletku, u mladalačkoj avanturi momaka za kojima se traga kao i za strancem u braku.
Dugo se nisam toliko iskreno smejala čitajući jednu knjigu, oduševljena dijalozima, preokretima, nenadanim rečenicama koje bi me prikovale za stranice ove divne knjige.
Suviše joj je brzo došao kraj.
I sve se nadam, Emir već radi na njenom nastavku.
Jer su Aleksa, Milijana, Azra, Braco, Crni već odavno izašli sa ovih stranica i eno ih tamo negde, među nama, umešali se među narod i uživaju što se o njima toliko priča dok smišljaju neke nove avanture. A i da ih ne sprovedu u delo, već su legende o čijim dogodovštinama će se prepričavati kroz buduće godine.
Negde tamo, Kusturica se smeška.
Jer zna da je uspeo da ostavi trag još širi i veći od Kustendorfa.
Osvetlio nam je srca nekim čudnim reflektorima.
A nemamo gde da se sakrijemo, ni od njega ni od nas samih.
" To ti je tako, pa ti vidi. "
Нема коментара:
Постави коментар