"Tajni zapis" Sebastijan Bari

... Slobodno ću reći da je ova knjiga dragoceni pokazatelj da svet još uvek može iznedriti umom sadržajne i raskošne, darovite stvaraoce poput Sebastijana Barija, dvostrukog nesuđenog laureata Bukerove nagrade i budućnosti obećanog, talentovanog i nadahnjujućeg autora mnogih, sigurna sam, blistavih književnih dela za nove generacije koje dolaze.

Njegov stil pisanja, za skalu bogatiji i puniji od mnogih danas popularizovanih i širom sveta marketinški prodanih pisaca, osvaja emotivno prožetim prizvukom istine, tuge,misterije i savršenog vođenja radnje do krajnjeg rasplitanja kompleksne i složene, višeslojne teksture ovog dela.

...

"Jednom sam živela među ljudima i shvatila da su uglavnom okrutni i hladni,ali ipak znam za dvoje ili troje koji su nalik anđelima. Pretpostavljam da važnost svojih dana merimo prema toj šačici anđela koje spazimo među nama.."

"Tajni zapis" uzbudljiva je, prelepa i potresna trodelna drama Rozen Klir, žene čija istorija biva mnogostruko viđena i tumačena; blagošću i naklonošću dr Grina, surovom moralnom pedantnošću oca Gonta i njenim vlastitim, izmučenim i nežnim, umornim i ostarelim umom.
Paralelno vodeći priču pretočenu sa usana njenih savremenika i pročitanu sa stranica njene, rukom ispisane ispovesti, Bari nam do samog kraja ostavlja mogućnost da istina može biti bilo koja od tri ponuđene verzije priče. Na taj način, ni jedan od likova ne biva u startu osuđen ili označen kao nesrećni krvnik ove teške, lične,irske drame. Povesti koja prevazilazi fizičke granice onemoćalog i svenulog tela Rozen Meknalti i proteže se na svaki pedalj bolne i tegobne ratne prošlosti grada Slajga. Grada koji je, izvanredno lepoj ali ubogoj Rozen, otvorio i vrata Plaze i ponor pakla.

"Njegove reči su me pritisle, kao težak kamen suvi cvet."

"Nešto tanano, nežno i krhko, moglo bi se slomiti u njoj,što naši nespretni prsti ne bi mogli da poprave. Jezgro njene istrajnosti."

Autor u ovom delu vešto i maestralno gradi lik oca Gonta, reklo bi se dželata nad sudbinom Rozen Klir a zapravo, samo verskog fanatika i ideologa jednog vremena i jednog doba koje nije praštalo ljudske slabosti a koje je bilo obeleženo uzdizanjem crkve i njenih velikodostojnika na pijedestal svemogućih i sveznajućih, jedinih vlasnika pravde. I to ne bilo kojih već onih pod okriljem katoličke svesti. Prezbiterijanska naklonjenost bila je otrgnuće od sveta ispravnih, prihvaćenih i opravdanih.
Omča oko životne stvarnosti.

"Moram da kažem da sam zavoleo život i uživao u poseti, kako kažu, ali kad izvuku tvoj broj, moraš da ideš."

"Ako dođemo pred vrata raja a da nismo dokazali svoju ljubav, sveti Petar nas ne može pustiti unutra."

O ugledu i nedostižnosti katoličke vere u Irskoj dvadesetih godina prošlog veka, svedoči i jedna od najporaznijih i najsumornije obojenih epizoda iz života Klirovih u Slajgu. Pepeo koji će otac Gont bez premišljanja istresti na dlan siromašnog i čestitog Džoa Klira, ocrtava njegov karakter dajući mu obrise nadmenog i nedodirljivog. okrutnog bića čija priroda biva potvrđena odbacivanjem, osudom i okretanjem leđa Rozen u trenucima kada je jedino njegova reč ili pak ćutnja, mogla sprečiti tragičan sled događaja koji će njen život zauvek obeležiti nasiljem, prezrenošću i izopštenošću. Ignorom društva kao celine.

"Ali kako vreme protiče i ja, kao i drugi, postajem sve iznošeniji, tu i tamo pronalazim zakrpe i rascepe u tkanju sopstvenog bića.."

"Čovek koji uspe da sačuva vedrinu i kad se nesreće sruče na njega, kao što biva s mnogima koji nemaju ničiju naklonost i podršku, zaista je pravi junak."

"Čini mi se da postoji nešto važnije od procenjivanja i donošenja mišljenja o nekome. Mislim da se to zove samilost."

Pa ipak, život koliko uzima, toliko i daje.Nova i neočekivana ljubav donosi joj najlepši i najdragoceniji poklon.Dete Eneje Meknaltija, jedinog koji je nije osudio jer je i sam bio osuđen.Behu to dva bića zaogrnuta nesrećom i usamljenošću, ophrvana sopstvenim,zlokobnim senkama realnosti. Ali plima i oseka zaliva Slajga odnele su u oluji, tajanstveno i mučno,njeno tek rođeno dete. Zauvek izgubljeno i u spisima nepostojeće.Osim u arhivi kuće Nazareta, izvoru sa koga počinje,iako pozno, u jesen, jedna nova, oplemenjujuća i nadajuća budućnost dvoje ljudi.Majke i sina,Rozen i Vilijama. Razdvojenih i otuđenih a igrom života - bliskih.Umom,svešću i onim najbitnijim,emocijama. Pokretačem jednog lepšeg vremena i istinskim pokazateljem da mudrost Svevišnjeg prevazilazi stroge i nametnute norme njegovih zemaljskih slugu.
Mirabile dictu.

".. Na kraju dana shvatamo da je dar života nešto zaista veliko. Nešto veće od starih planina oko Slajga, nešto teško ali začudo i blistavo, nešto što čini da čekić i perje padaju istovremeno. Nagon koji tera staru usedelicu da se stara o bašti, o pokojom ružom i narcisom koji se bori da preživi, isti je onaj koji nam daje nagoveštaj o raju koji će doći.

Od mene je sada ostala samo priča o lepoti."

"Razbesneli anđeo" Lajoš Zilahi

"U sparno letnje veče,tegobno,stravično

 lupi na nebu u bubanj razbesneli anđeo..."

"Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi.

"Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja."

"Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."

Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti.

"Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."

Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.
Ljubav je ta koja sve prevazilazi.

"Obično sanjamo o onome što smo izgubili."

"Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja."

"Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."

Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda

"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."

Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.

Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.

 

"Ruke pune sunca" grupa autora

"I uprkos svemu, još sam ista!

  uspravna i slobodna,

  besmrtna kći velikom bunom

  osveštana.

  Majko - Afriko!

"Ruke pune sunca" pionirski je poduhvat grupe mladih prevodilaca iz Udruženja prijatelja luzofonije (Ana Pavlović, Danijela Prica, Maja Mavrak, Verica Filipović, Marina Živaljević, Bojana Adamović, Jelena Čkonjević, Anja Ćalić, Ana Lukić, Vesna Stamenković, Kristina Kržanović,Milica Đurić, Ana Đorđević, Mladen Ćirić, Milica Ivanić, Jelena Katušić, Jelena Janić,Jelena Ristović, Marija Panajotović i Zorica Nikolić), pokrenut sa entuzijazmom, verom i ciljem da se savremena poezija luzofone Afrike približi i na pravi način predstavi široj čitalačkoj publici.

"Crna Majka ima glas vetra,

  glas tišine koja udara

  u listove indijskog oraha...

  Ima glas noći, dok se spušta,

  nečujno, niz put..."

           

Uz svesrdnu pomoć gospodina Fransiška Nazareta (profesora portugalskog jezika i kulture Univerziteta u Sofiji) koji je, za potrebe ove knjige, napisao dirljivu uvodnu reč tumačeći i postavljajući pitanja koja se tiču rekonstrukcije ideje o granici kroz poeziju luzofone Afrike, mlade nade,stručnjaci i diplomirani filolozi naše zemlje okupljeni oko ideje da svoje umeće primene u cilju prezentovanja poezije luzofone Afrike, preveli su i predstavili nam 19 savremenih pesnika zemalja: Angole (Alda Lara, Arlindo Barbejtoš, Fransiško Fernando Kosta Andrade, Manuel Rui, Ondjaki, Rui Duarte de Karvaljo), Gvineje Bisao (Elder Proensa), Mozambika (Mija Kouto, Noemija de Souza, Orlando Mendeš, Rui Knopfli, Sebaštijao Alba, Viržilio Lemoš), Sao Tome i Principe (Alda di Ešpirito Santo, Frasiško Žoze Tenrejro, Manuela Margarido) i Zelenortskih ostrva (Armenio Viejra, Korsino Forteš i Onezimo Silvejra).

"Kada tvoj pogled

 utone

 u nežnosti moga osmeha

 i reči zaklonjene ružama

 iščeznu

 u razdvajanju naših jezika

 otkrivam na Himalajima tvoga tela

 neizreciv suton moskovske zime.

 Tada

 iza rešetaka tog zarobljenog osećaja dobujući

 pevam setu ove nade

 da ću te u vrtovima uzbečkim zagrliti.

 Utiskujući na tvojim zubima

 tužni jesenji pozdrav

 u hladnim jutrima od voća i sunca

 dajem ti muževnu nežnost mog poljupca

 i neodložno proleće čovečanstva! "

Ova prelepa zbirka pesama, priča je o želji i čežnji jednog obespravljenog naroda za suncem koje će ih obasjati tog prvog jutra nezavisne i slobodne zemlje.. San o ravnopravnosti,o revoluciji koja bi pokrenula i okrenula njihovu stvarnost u pravom smeru, najjasnije je iskazan rečima Onezima Silvejre:

"Deca će biti deca!

 Crna i plava i bela

 biće latice istog cveta..."

I jesu. Deca Afrike,Azije,Evrope - deca su sveta.

Najveći ukras našeg čovečanstva.

"Fuga africana" Južnoafrička kratka priča

... Ova knjiga označava moj prvi susret sa delima afričkih autora koji, iako impresivnih biografija i pre svega -impresivne mašte, možda zbog teritorijalne udaljenosti ili neshvaćenosti misli, nisu popularni niti toliko poznati i čitani kod nas. Stoga ću vam, sa velikom radošću, otkriti delić književnog blaga Crnog kontinenta.

...

"Život je takav da posle kiše dolazi sunce. Postoje dani kada, čini se, preci usmeravaju svaki naš pokret."

"Priroda upravlja nama na svoj način, ali čak i onda daje nešto u naknadu."

Shodno tužnoj i bolnoj Afričkoj istoriji, tematika zatvoreništva, odsustva slobode dela i misli i ugnjetavanje "obojenih" od strane belaca, oslikava većinu priča "Fuge africane" osećajem gorke i bolne stvarnosti.
Prevodilac i urednik ovog dela, Nadežda Obradović, diplomirani je filolog sa višedecenijskim iskustvom i poznavanjem afričke književne umetnosti. Stoga, putem ove knjige ona nam približava mnoge, našoj sredini manje poznate i popularne, afričke autore koji su svojim britkim umom i odvažnim perom, ispričali priče prožete političkim potresima i hrabrim borbama protiv aparthejda za novo svetlo i nov sjaj Afričke zemlje.
Jedanaest priča autora Alana Patona, Nadin Gordimer (dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1991.godine), Mbulela Mzamanea, Bloka Modisana, Egnis Sama, Doris Lesing, Besi Heda, Levisa Nkosia, Faride Karodie, Mafika Gvale i Kejsi Motsisi čine ovu zbirku uzbudljivim prikazom revolucionarne svesti koja je na putu ka slobodi misli i govora i oslobađanju naroda stega ropstva i zatočeništva, naše autore iznela na metu progona, zabrana i bespoštedne i teške borbe zbog koje su mnogi od njih bili prinuđeni da napuste svoju zemlju i pobegnu sa afričkog tla..

"Postoji iluzija slobode u vazduhu."

"Zrnce nade koje danas gajim, leži kao mrtvorođenče na stenama."

"Ulje razuma treba uvek sipati na nemirne vode."

Ipak, dolaskom Nelsona Mendele na vlast, nerevanšistička borba za koju se zalagao želeći da okupi i ujedini, tada razjedinjene Južnoafrikance, konačno je donela dugo očekivanu pobedu i pravdu uvodeći Crni kontinet u jedno novo i kvalitetnije doba, a Nelson Mendela zasluženo postaje najvoljeniji i najpoznatiji demokratski predsednik Južne Afrike i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1993.godine.

"Um mi je lepršao kao meka,slepa ptica koja je tupo udarala o tumačenje svog čina."
"Svi mi znamo šta su novine -kante za đubre glasina i skandala, koje imaju neutoljivu ljubav prema tragediji i onome što je malo neukusno."
"Mnogi pak veruju da uspeh- bogatstvo,moć i prestiž -povlače eroziju duha."

 ...


"Fuga africana", oda je hrabrosti i smelosti i potresna priča o snazi jedne zemlje da sačuva i izbori svoje pravo.
Pravo na dostojanstvo i ravnopravan život.