"Ruke pune sunca" grupa autora

"I uprkos svemu, još sam ista!

  uspravna i slobodna,

  besmrtna kći velikom bunom

  osveštana.

  Majko - Afriko!

"Ruke pune sunca" pionirski je poduhvat grupe mladih prevodilaca iz Udruženja prijatelja luzofonije (Ana Pavlović, Danijela Prica, Maja Mavrak, Verica Filipović, Marina Živaljević, Bojana Adamović, Jelena Čkonjević, Anja Ćalić, Ana Lukić, Vesna Stamenković, Kristina Kržanović,Milica Đurić, Ana Đorđević, Mladen Ćirić, Milica Ivanić, Jelena Katušić, Jelena Janić,Jelena Ristović, Marija Panajotović i Zorica Nikolić), pokrenut sa entuzijazmom, verom i ciljem da se savremena poezija luzofone Afrike približi i na pravi način predstavi široj čitalačkoj publici.

"Crna Majka ima glas vetra,

  glas tišine koja udara

  u listove indijskog oraha...

  Ima glas noći, dok se spušta,

  nečujno, niz put..."

           

Uz svesrdnu pomoć gospodina Fransiška Nazareta (profesora portugalskog jezika i kulture Univerziteta u Sofiji) koji je, za potrebe ove knjige, napisao dirljivu uvodnu reč tumačeći i postavljajući pitanja koja se tiču rekonstrukcije ideje o granici kroz poeziju luzofone Afrike, mlade nade,stručnjaci i diplomirani filolozi naše zemlje okupljeni oko ideje da svoje umeće primene u cilju prezentovanja poezije luzofone Afrike, preveli su i predstavili nam 19 savremenih pesnika zemalja: Angole (Alda Lara, Arlindo Barbejtoš, Fransiško Fernando Kosta Andrade, Manuel Rui, Ondjaki, Rui Duarte de Karvaljo), Gvineje Bisao (Elder Proensa), Mozambika (Mija Kouto, Noemija de Souza, Orlando Mendeš, Rui Knopfli, Sebaštijao Alba, Viržilio Lemoš), Sao Tome i Principe (Alda di Ešpirito Santo, Frasiško Žoze Tenrejro, Manuela Margarido) i Zelenortskih ostrva (Armenio Viejra, Korsino Forteš i Onezimo Silvejra).

"Kada tvoj pogled

 utone

 u nežnosti moga osmeha

 i reči zaklonjene ružama

 iščeznu

 u razdvajanju naših jezika

 otkrivam na Himalajima tvoga tela

 neizreciv suton moskovske zime.

 Tada

 iza rešetaka tog zarobljenog osećaja dobujući

 pevam setu ove nade

 da ću te u vrtovima uzbečkim zagrliti.

 Utiskujući na tvojim zubima

 tužni jesenji pozdrav

 u hladnim jutrima od voća i sunca

 dajem ti muževnu nežnost mog poljupca

 i neodložno proleće čovečanstva! "

Ova prelepa zbirka pesama, priča je o želji i čežnji jednog obespravljenog naroda za suncem koje će ih obasjati tog prvog jutra nezavisne i slobodne zemlje.. San o ravnopravnosti,o revoluciji koja bi pokrenula i okrenula njihovu stvarnost u pravom smeru, najjasnije je iskazan rečima Onezima Silvejre:

"Deca će biti deca!

 Crna i plava i bela

 biće latice istog cveta..."

I jesu. Deca Afrike,Azije,Evrope - deca su sveta.

Najveći ukras našeg čovečanstva.