"Razbesneli anđeo" Lajoš Zilahi

"U sparno letnje veče,tegobno,stravično

 lupi na nebu u bubanj razbesneli anđeo..."

"Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi.

"Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja."

"Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."

Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti.

"Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."

Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.
Ljubav je ta koja sve prevazilazi.

"Obično sanjamo o onome što smo izgubili."

"Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja."

"Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."

Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda

"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."

Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.

Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.