02. новембар 2019.

"Lutkar" Justejn Gorder

" Patnja se poništava kada nestane žeđi za životom. Preduslov toga jeste da se čovek liši neznanja, jer ono je uzrok žeđi. Tek kada se to desi, nastupa nirvana koja je njeno konačno gašenje."

Da li ćemo ikada prestati da budemo žedni? Za mene je to samo jedna velika iluzija.
Ili svog Pelea još uvek nosim na ruci.

....
Jakop je čovek oštroumne inteligencije. Brzopoteznih misli, impresivnog intelekta naviklog na stalno i beskrajno pronalaženje veza među jezicima i njihovim poreklom. Jer reči su jedine srodnosti koje su oblikovale njegov život. Ali nisu dovoljne da obuzdaju nagon za odlascima na tuđe sahrane gde se toplina i žal za preminulim pretapa i stapa u osećanje porodične bliskosti i srodnosti.
Možda baš zato još uvek postoji Pele. Plod njegove potrebe da progovori o onome što ga muči, o nepostojećoj bliskosti koju krpena lutka na ruci, sa karakterom vođe i drskom snagom, iznosi na površinu njegove zatrpane ranjivosti. Sve dok se nije pojavila Agnes.

" Ne prerastamo svoju ljudsku prirodu. Rastemo sa njom. I ona raste sa nama. " 

Svi smo mi pomalo Lutkari. Povlačimo konce svojih uobrazilja i maskota kojima se predstavljamo drugima, ušuškani u ideji da smo zaštićeni od patnje, od udaraca, od nesrodnosti sa drugima. Ali često zaboravljamo da smo i sami lutke koje neko odozgo povlači i pomera, dajući im svoju prirodu i svoju neiskvarenu lepotu.
Lepi smo i jedinstveni. Baš takvi kakvi smo. 
Ne treba nam Pele, ne treba nam Agnes.
Ni tuđi odlasci kao podsetnici da bliskost negde ipak postoji. Jer kad postoji, smrt joj nije merilo.
Ni  neophodan začin za očitavanje istinitosti.

" Jer preko ljudskog uma kosmos se hvata u koštac sa sopstvenim čudom i pokušava da iz sebe izvuče sopstvenu tajnu. "
 

Нема коментара:

Постави коментар